12-XII-2024.
Зимска чамотиња, ту око краткодневнице, дан кратак, већ око 16:00 је практично мрак, а ни дању не изгледа много боље. Не радимо мање више ништа. Тј она штрика, управо ми је завршила џемпер и прешла на шивење, није сашила себи капут већ деценијама, а има неки вунени материјал... Ал' ајмо, по договору, у шетњу после ручка. Тј не баш одмах, прво мачкодрем. Срећом, ручамо доста рано. Данас је најзад била пица, пет дана смо јели ону феноменалну пасуљчину („како можете пет дана да једете пасуљ?“ - „има се, може се“), истина један дан смо били прескочили, пауза за шпагете (наравно не оне канапе него наше резанце), тако да је то било у ствари шест дана...
И онда видим да још од другог децембра нисам шкљоцнуо ништа. Све исто, све сам већ онолико пута снимио, а шетња по крају ће нанети призоре које одавно нисам, јер пешке идем само на френдз парти, остало колима, понекад бициклом. Дакле, фото сафари. Дођемо до ћошка, и док смо размишљали да скренемо лево према краћој улици према Фабрици станици или десно према самоуслузи, она примети да нам се пејзаж променио... видимо надвожњак кад гледамо низ улицу. Ууу... то никад није било, тамо је расло багрење док још улица није ни постојала. Тамо је неки Драгиша био сазидао свињац, кредитом из Зеленог плана (што му је мој ћале потписао, он је био задужен да одобрава паре и прати на шта се троше), а кад се улица направила, ту је била његова авлија, тако зарасла у багрем, јер је он већ био бацио кашику. Зато је наша улица била ћорсокак са тог краја, прва кућа на парној страни има број осам, дакле има још три будућа плаца, за будуће проширење. И сад одједном може туда да се прође, просечено је, тај свињац дође некако тик уз будући ивичњак. Прођемо полако, имамо технику, умемо да ходамо по блату, само да није баш брчкаво, видим већ су постављени шахтови, дакле канализација већ постоји. Избијемо на паркинг кафане Бечкерек са наше стране. Између тога и царине се већ изградила нека коцка. Свратимо на Фабрику станицу да видимо је ли се шта изменило откако су почели да оправљају пруге по крају, кад већ 40-60 година нису, а тамо нигде никог, само две дугачке композиције оних ниских вагона што носе прагове кад се ради пруга. Ради се, негде, само не данас и не овде, ово је све како је било и пре, само још мало горе. Бар су однели она брда старих прагова што су били наслагали, а ових нових бетонских има пар стогова.
А онда три дана касније видим да је поново кренуо путнички за Београд, и да стиже на станицу Панчевачки мост за два сата. Мора да негде има деоница где може да пичи стотку, јер овде, нарочито око ове станице и поред бившег Багера нема шансе да тера брже од 20. Од главне станице му, наводно, треба 11 минута, што ми делује прилично ризично. Брзо је то за такву пругу.
Обиђемо около, прођемо поред царине, видим биће неки угоститељски објекат, има и уредна законом прописана табла са подацима о инвеститору, надзорном органу итд, и рендер како ће то да изгледа. Ајде, неће бити сиво него бело, нема прозора осим ако она два велика окна спреда неће да буду то, ал' нема никаквих зидова унутра, то је хала, нема ни спратова а високо је седам метара. Шкљоцнем и то...
И кад смо дошли кући, објавим на четном састанку да нећемо још дуго бити ћорсокак. Каже Нина „фотке или није било“, наравно, урадим фотке и окачим. Го погледа тај рендер и каже „Ако овако ретардиране и неспособне архитекте сад имају, драго ми је што нисам остала и постала један од њих. 🤮“.
У самоуслузи нису имали пангазијуса, само скуше и ослиће, а таман смо за сутра планирали рибљу чорбу... нека, биће она свињска рибља чорба и подварак. Последњи снимак је био овај, кроз двориште треће куће од нас... што сам онда окачио и на Бурунди, на своју култну тему „кућа духова“, уз овај текст: „Мој најближи комшилук... ово је почео да зида неки доктор овдашњи, кад је поделио наслеђену њиву на осам плацева (наш је осми, на даљем крају дијагонале). Он је нешто касније умро, удовица није била заинтересована, деца ко зна куд су стигла, ово стоји тако. Кад смо почели да зидамо, 1983., ово је већ било исто толико завршено колико и сад, само што није било никаквог зеленила около [та се кућа види и на другој фотци за 15-VII-1986.]. У ближој кући, кроз чију авлију сам ово снимио, такође никад нико није живео.“. Ово је покренуло читав низ...
Васа (под новим алијасом, Олд Драј Кит): „Увек сам сањао да сквотујем неку такву напуштену/недовршену грађевину, да убацим стару софу унутра, астал, лимену пећку, да имам другаре са којима бих седео ту, један је осрамоћени адвокат, други је имао пех у животу, трећи је брадати, интензивни лик из краја кога знамо само по надимку, седели би на гајбама за пиво, причали о свемиру и заверама, у ствари мислим да желим да будем хобо.“
Фикрет: „Нисам увијек али...
Био ми синоћ у гостима стари другар. Причам му како сам послом ишао до некадашње велике фабрике којој се заломило да читав рат буде одбрамбена линија. Страдала је жестоко али је двије године после рата обновљена и фабрика и производња у њој. Онда је након седам-осам година поново уништена печатима и потписима и домаћински похарана. Прије пар година су је искрчмили приватницима и они су некадашње хале претворили у складишта и производне погоне који везе немају са првобитном намјеном фабрике али за сад то ферцера сасвим фино.
Оно што је заобишла друга обнова је фабрички ресторан и менза, стотинак метара удаљен од фабричких хала. Грађено како су у мени прелијепом стилу грађени слични објект југословенских седамдесетих и раних осамдесетих. Приђем да зракнем изблиза у каквом је стању. Боље изгледа изнутра него споља, брзински срачунам да је потребно неки петнаестак-двадесет тисућа еура да се стави у функцију. Столарија, молерај, педесетак квадрата зидне керамике, плус десетак столова x четири столице..Кухиња, и дан данас модерна, још увијек је ту. Другар и ја за час обновисмо ресторан, прво за раднике из оближњих погона а онда проширисмо посо и на околину, телефони са наруџбама и резервацијама нон стоп звоне. Експресно вратисмо уложено и поче пара озбиљно да капа. Сат касније смо одустали од обнове и озбиљног профита и убрзо смо имали до у детаље разрађену варијанту да сквотујемо ресторан, да се окупљамо ту, да никад није празно, однсно да је неко од екипе сваки дан ту, да кухамо јела по старој мензанској рецептури, пијемо кафу и чај из шоља са плавом линијом, пуштамо глазбу, организујемо свирке, пуштамо филмове. Стари смо да се бацамо у угоститаљство, а и јебо профит, дај да се мало сквотује и непрофитно дружи...“
Бела маца: „е супер је бити хобо, ја то радим сваког лета, 10/10 would recommend, што би рекли млади. пази ову лепоту, напуштено одмаралиште у сутивану. сквот с погледом“ и ту окачи фотке, стварно нека терасица и 100м ниже, море.
Коњски нил: „стронг мигранти упали у викендицу на келебији вајбс“
Бела маца: „more like ићићемо у социјалистичка одмаралишта овако или онако вајб“
У осталим вестима, овогодишња кајсија положила испит. Нешто блажи укус, не претерује, али годи, баш годи. И клизи.
Петак, тринаести, свима који славе... Свињска рибља и подварак, дремка, шетња, овог пута до Лидла и Роде. Нешто сам дубље утонуо у сан па нисмо кренули баш онако рано као јуче, ал' и иначе сам рачунао да се вратимо у сутон, фоткања ради. Успут у улици сретнемо Звездану, е баш да чујемо што се не јавља, рекла је да ће да наврати да јој исплатимо ону полутку. Журе, каже, иду код ћерке у Шпанију на десетак дана, па ајд кад се врате. Добро, лопта је код тебе.
У Лидлу нисмо купили ама баш ништа. Све исто као и пре - одећа у пет нијанси сиве, ружно до ружнијег, избор меса се смањује, од саламе и кобаје има све мање говеђег и свињског, увелико прелазе на ћуреће и живинско, месних конзерви одавно више нема, само риба и, ајде, разне живинске паштете, а део са свежим месом има све више реклама а све мање меса. Зато смо у Роди уболи премију - на колективну интуицију. Ја сам некако знао у коју гондолу да се загледам, а она где тачно да се сагне, и ето га - маги зачин. Већ не знам колико месеци смо га тражили, ваљда од пролетос. Узели смо одмах три бочице, да смо мирни бар годину-две.
И још један добар снимак у повратку - на дечијем игралишту на почетку наше улице су монтирали рефлекторе, у чудној комбинацији натријумске жуте и ледовки од ваљда 6700К, добро испало.
Петнаести, опет до Београда да видимо мало Тању. Лена и Милан су искористили прилику што имају целу екипу да је чува - Стојан је већ био ту - па су намештали новогодишњу јелку, са дваес метара дугачким низом белих лампица, и напросто уживали у томе да раде нешто заједно, онако физички. Тања је била баш добро расположена, биће добрих фотака. Сад како смо близу краткодневници, смркне се док смо још тамо, па сам кренуо да палим светла, што је испало компликовано - на зиду иза кауча има низ од неких осам прекидача, па никако да утрефим неку комбинацију да ми светли где треба а да не буде превише. Онда и њих двоје крену да петљају са тим и са другим комплетом прекидача, између врата њихових радних соба, и испадне да су им направили приличну запетљавину, зашто је ово на истом прекидачу са оним, ма... компликовано.
Увече се нисмо чули са Гораном јер се јавила после поноћи; нисмо се чули ни у понедељак јер је френдз парти, биће у уторак.
Негде пред полазак, пита ме (... 116 речи...). Е ту сам се замислио... и вала ћу од нове године да оклоним Бјо са sGradlj.com и да нађем неки други начин да стигне до читалаца. Рече да одштампам, мислим се колика шума би за то требала, имам већ 3800 чланака овде, ко зна колико дугачких, или да позипујем па да шаљем заинтересованима. Е, то би већ могло, види види... ево већ размишљам.
Те сам наточио стару кајсију из 2019. (неким чудом је остало још скоро четврт балона), а понели смо и једну од три истоветне боце розеа (две су они донели прошли пут, ал' не него ћемо ону трећу). Лагана шетња, пун месец, ал' нисам понео фоткалицу јер је било око +6 па да ми се не смрзну прсти, а ионако идемо углавном на запад па нам је месец иза леђа. Ишли смо наизглед около, Пашићевом па поред гробља, махнули својима, ту су уза зид, стигли пред Леснину у 19:15. У локал где је некад био један па други салон намештаја, па ко зна шта још, па кинески дућан, од пре годину и нешто се уселила Лилијева дрогерија (има и апотеку, ал' то је у једном буџаку) па сам ја чекао напољу док она пазари шминку. Сетила се да је некад умела да се нашминка, па ајде да мало освежи памћење и поново то увежба, није већ деценијама. Тако сам видео и кад је Драгана затварала прозоре, проветрава унапред, и опет смо стигли пре 19:30 - Борче је већ био ту. Примећен је и мој нови џемпер, био је готов још у прошли понедељак, ал' је морао да сачека да наиђе прање сличне одеће, да се слегну шавови, што је баш успело, легао је као саливен. Код ње баш жестоко греју, па сам га скинуо већ око друге ракије, а терали смо до четврте, што се јако ретко догађа. Мада, са тим њеним чашама од деци и нешто, са подебелим дном, никад се не зна колико треба да се сипа, и испало је, судећи по томе колико је остало у флаши, да је чак било нешто мање од 0,05 литара по чаши. Нема везе, после је и вина лепо отишло, баш је било добро зезање, и лепо је ишла и закуска - похована крилца и карађорђеве шницле, при чему су сви навалили на крилца а онда секли од овог по пола или и мање. Нас двоје баш нисмо навикли на обилате вечере, и више нас среди клопа него пиће.
Него, календар, хм, следећа седељка нам пада у тридесети, што је онако мало без везе, дан пре дочека, за који нико ни није ништа планирао... у три речи се договоримо да одгодимо за један дан и направимо баш дочек, ионако седимо докле седимо. Спомињале су се разне догодовштине, и опет смо се дотакли Слађиног мужа кретена, који је скупљао друштво које баш уме да попије, а она се придружила јер се била затрескала у њега па ајде. А каже стварно је био кретен, ево Дуца им је била кума, и одржавала је односе са њима доста дуго док јој на крају није пукао филм због њега. У том друштву је био и један који је пио само вотку, и успевао да сљушти целу литру до 11 пре подне... Оно, пијемо и ми, ал' и не морамо, уме да се деси и да прескочимо. Башка то што ево нас двоје не умемо да пијемо преко дана, требаће ми глава још, ко зна шта ћу још да радим до вечери. И ту се вратимо на Слађу опет, кад је Драгана питала јесмо ли икад пекли чисту шљиву. Јесмо, док су рађале довољно, ту до 2016. ал' то је све отишло ћалету, пио је доста последњих година, и онда се она сети Слађиног оца, који никад није био неки алкос, ал' каже последње две-три године је и он пио, и то доста. А, мислим се, видео на шта му је испала породица, то лудо до луђег.
Не знам кад смо се разишли, јер је око пола два Драгана хтела да отвори још једно вино, што смо одбили, ал' је нашла неко пола флаше па је то сипала, а и онда смо се још нешто распричали. Нисам звао такси јер је један већ чекао, па ми није остало време у телефону. Она тврди да смо легли у два; мени се чини да смо у два тек сели у такси. Није ни битно, било нам је лепо. (... 19 речи...)
У четвртак (19.) смо се најзад чули са Гораном. Не може да спава јер су деца на спрату изнад њеног кревета, још се није навикла на звуке, па легне тек у осам, што је код нас 17, па док се пробуди код нас већ прошла поноћ. Оно, и ми спавамо нешто без везе, једно вече сам легао у 19:30 и спавао до 3:30; у уторак смо обоје легли у 23:30... Те смо се некако нашли јутрос и опет се издиванили добра два сата. Већ су се усталили у новој кући, колико толико, чак и једу заједно за столом (осим што је Неша био гладан пре ручка, добио сендвич, па онда ручао ту око 1 ујутро по њиховом, док смо причали). Стенли је спавао док смо причали. Од оног Бентлија с којим се пати већ који месец су нестали точкови, неко је просекао ограду и макао их, анализа видеа са комшијине камере је у току, мурија као ради нешто. Још нису све распаковали, штавише док нам је показивала своју радну собу - рачунар, 3д штампач, радионичка полица за алат пуна калемова конца и којечега, сложено по типовима - завирила је у једну кутију негде и нашла остатак свог алата, за који је мислила да је још у комбију, није све ни истоварено, и баш се обрадовала.
Фебруара истиче рок за регистрацију мобилног. Досад је било анонимно, ал' сад су донели некакав пропис, под притиском ЕУ, и све сам рачунао да ће то да ураде као и све остало што тако ураде, офрље, ал' јок, ово је горе него регистрација кола. Кур код, да се сликаш, да сликаш личњак, ма све... Ајд здраво, мораћу да видим шта ћу. Можда ћу и да га региструјем, ал' одласком у дућан, кад буде истекао рок. Да видим да ли су домаћи хакери већ нешто смислили... откуцао сам само „како из“ и већ сам добио „kako izvrdati registraciju pripejd broja“... тачно оно што сам хтео да укуцам, међутим мрка капа, још нико то није исхаковао. Изгледа да они који би могли то да исхакују нису заинтересовани, а они који јесу, не умеју.
Спомиње се: 15-VII-1986., Копамо, 20-I-2026., sGradlj.com, Багер, Бечкерек, Бјо, Бурунди, Горана Средљевић (Го), дочек, Драгана Витас, Душица Тошин (Дуца), Јелена Средљевић (Лена), кум, Леснина, Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Славица Тејин (Слађа), Стелуца (Звездана), Стенли Бергер, Стојан Настић, Тања Настић, Фабрика станица, френдз парти, чорба, на енглеском
25-IX-2024 - 5-VII-2026