Нисмо једина земља где викендице постоје, ал' са социолошке и етнографске стране имамо нешто своје ту, некако није исто.
По дефиницији, ако је икад постојала, викендица је кућа ван града, где се, јелда, одлази за викенд. Е, сад, где ван града - па, обично уз неки већи друм, јер тих касних шездесетих, кад су ушле у моду, нико није волео да вози по блату од друма до тамо. У мом крају, то би било или уз београдски или кикиндски друм, нешто мање на осталим правцима, или на обали Бегеја или пак Тисе, ни то није далеко.
То би обично била нека кућица, са свега једном просторијом, где се јело, пило, кувало и спавало, и можда још једном за алатке, јер је главни изговор за постојање тога био да се има башта. Сви смо ми мање више сељаци, у првом или другом колену, и волимо да одгајимо нешто своја производња. Ту се углавном гајило воће, поврће, па и пекла ракија.
Други главни изговор су били међуљудски односи у самоуправљању, систем је био далеко од савршеног и ти односи су умели да жестоко исфрустрирају људе, нарочито кад се склопе поган шеф и радио Милева у ближој околини, па је било „да идем да одморим душу, да не гледам увек исте фаце“. Откако је уведена петодневна радна недеља, ово је већ имало смисла... А онда баш и није, јер би се некако потрефило као са летовањем, да су Зрењанинци углавном ишли у Врсар, Промајну и Макарску, и тамо опет сретали Зрењанинце. Овде би сељак (или његов потомак који је отишао у град) распарчао њиву коју продаје и ко први купи од њега би обично јавио свом друштву па би купили и они - те ето истих фаца и тамо.
Временом су се викендице дотеривале, појавила се и струја и водовод. Гас, телефон и интернет можда нису никад, ал' откако ова два иду и преко мобилне мреже, више ни не треба. И рад у башти више није претерано битан, неки раде неки јок. Порасла деца, па тамо иду да праве журке, где их нико не види - то двоје троје комшија можда тог дана и нису тамо, или ће да се прикључе.
Ове уз друмове и реке су постале прилично непопуларне, сваки час их неко похара - ако нема ко да омета журку, нема ни лопове. Знам неке који су напросто одустали због тога.
Има их и дан данас, с тим што се, бар у овом делу између Стајићева и Перлеза, све више ограђују, а од отприлике 2020. се ограде и осветљавају, оним соларним на ледовке. Онај део од кривине код Старе дуње па до „Трофеја“, то је сад малтене алеја, кад се у сутон враћамо из Београда, као кроз парк да возим.
Но, нешто се изменило - има их који нису успели да скуће децу, или бар не сву, па су под старе дане отишли да живе на викендици (нпр. Мире и Зорица). Неки под морање (нпр наш зидар кад га је најурила жена, а после и Бајче из сличног разлога), а неки што им се тако лепше свиђа. Неки су тамо целе године, неки презиме у граду.
24-VIII-2026 - 24-VIII-2026