20-I-2026.
Пошто је дадиља отишла да обиђе мужа у Немачкој, а Тањи ваде крајник у среду па ће тог дана обоје да узму слободно, остају четири радна дана кад неко треба да је чува поподне. Кажу да пре подне није проблем, она се сама лепо забавља, али поподне... Но, Стојан ће да преузме остале дане, ми дежурамо данас. Испоховала је брдо батака, карабатака и крила, направила пире (не онај мајонез од кромпира, него баш гњечилицом). Одустали смо од Јоде док су температуре у минусу, вероватно ни пуњач не би умео да препозна акумулатор, терамо комби, кад сам га већ налио горивом и пазим да не остане без струје.
Кренули смо нормално негде око подне, стигли пре 14 и штавише једно од мојих места за паркирање ме чекало. Мало тесно али није био проблем да се убаштрам. Задња врата на комбију нису хтела да се отворе, ко зна зашто, комби је ваљда 2003. годиште или ту негде, већ је и дипломирао, модел Експерт хехе, па сам клопу извадио преко задњих седишта, уз мало акробатике. Време... да није мраз, било би пролеће, сунце сија, ведро, види се Авала, сва се влага посмрзавала.
Тања је била добро расположена, и имала је баш добар апетит. Појела је ваљда цео батак и још мало, сама кидала комадиће кожурице и трпала у уста. Забављали смо је добра четири сата. Лена и Милан су били на послу, свако у својој соби, и слабо су и излазили. Лена ми је уплатила паркинг, ал' каже ту је зајеб што може максимално три сата, добро де препаркираћу се у пола пет, кад већ нема дневне. Па каже не можеш да узмеш дневну, ал' кад прекорачиш време, онда ти наплате ту дневну као казну. Тако је и било, кад је истекао први сат, у року од три минута је легла та дневна... плус тај сат. Ал' бар нисам морао да се препаркирам.
На пуш паузу смо изашли једном, прво она. Остао сам сам са Тањом тих петнаестак минута, и баш кад ми је понестало надахнућа, шта сад да измислим да радимо, она легне на простирку наузнак, и чека да је мало гњавим. Легнем ја поред ње, ничице, а она ми се одмах попне на леђа, па ђиха ђиха на пешес начина. После смо се мењали, чак сам понео и фоткалицу доле, ал' слабо - препешачио сам стотинак метара около све тражећи заветрину. Греје она зимска јакна, ал' прсти отпадају, ко зна колико је у минусу. И нисам се нешто ни нашкљоцао, само остатке неког великог снешка испред суседне зграде. План је био да се прошетам до те суплементарнице, ал' није ни требало, набавили су ми тај таурин, и то веће капсуле, трипут јача доза од оне прве. Помаже, сад је мрља полупровидна и нешто другачије криви линије.
Онда је баба измислила да играју ринге ринге раја. Тања се одушевила, терала је то бар осам пута, чак се и сама вртела у круг и измислила вртоглавицу. Онда још једна демонстрација кад је Лена завршила с послом.
Стигли кући у пола осам. Није се ухватио ниједан нов миш, није ваљда да смо завршили сезону. Нешто ми се било приспавало већ после 21:30, таман сам урадио фотке. Спавао до седам, невероватно. Можда ме заморило то што сам имао толико среће - док сам био паркиран тамо, нека птица ми се осрала скоро тачно у оно место на стаклу куд гледам, па сам целим путем држао главу мало изнад или мало десно од тога, што ради али и замара.
Операција је добро прошла. Тања је плакала још цео сат после тога, а онда је заспала. Каже хирург да је крајник био баш повелик и да су јој уши биле пуне слузи. Сад још пар дана док то прође, па да крене нормално да дише.
Ако су мишеви паузирали један дан, данас су се ухватила још два, то је 25. Чекамо.
Предвече, звони фиксни. Дигнем, оно Лена, каже Тања се играла њеним сатом и са њега успела да нас зове. А, види паметницу. Чак смо се и чули („деда!“).
Увече смо прославили 53. годишњицу. Закључак, ако треба, је да нисмо могли ни да сањамо овакву будућност. Нисмо имали довољно маште.
За то време, пало је још једно пендречење на филозофском у Новом Саду.
Двајздруги јануар. Један миш у 10:30, двајшести. Овог пута је сервиран мачкама, зграбила га Зелена 3. Двајседмог, у 13:30, Вафл.
Онај комшија ког смо пре десетак година гледали како сам меће шиндру по крову... хм, тај његов кров нам је барометар. Двајспрвог је био јако сув ваздух, и кров му је био црвен, ништа се није нахватало. Чим је иоле влажно и омањи мраз, њему се забели десна страна, што гледа на североисток. Данас наишла поприлична влага, скоро вирџинијска, и забелео му се цео кров. Ал' већ око девет се видело да није баш тако хладно, добро греје кров кроз те греде и топи иње. Већ сутрадан смо видели да је метнуо скеле уз та два прозора, и да је нешто радио око ивица тих прозора, и угла куће, и као и нешто око стреје. Мислио сам да је стављао оквире око прозора, ал' не, ево тих оквира на слици и пре тога. Па смо мислили да удара подлогу за фарбање, ал' засад је све исто сиво као што је било. Једина промена је што је заменио осветљење под стрејом, уместо низа појединачних сијалица сад има дугачко светлеће уже, наравно ниска од ледовки, која се још пружа и дијагонално од углова наниже, као шаторска ужад. Ма увек је био лајт шоу код њега.
Двајстрећи, сећамо се Елвиса, све се питајући који је то наш глуваћ мислио да му се презиме чита Присли, кад је Презли. Тј опет је оставила вишка хлеба да се суши, па га самлела у млину за орахе, што је у ствари ваљкаста треница. Овог пута на финије, оно пре две недеље је било грубље, па је поховано јуче било мало, хм, незгодно за ово зуба што имам. Дакле, још једна ствар стиже из своје производње, презле.
А онда ме трефио тај кебин фивер, тј бачијска грозница, оно кад већ једва чекаш да прође та зима и кренеш некуд, па наиђе нешто. У мом случају, шлајмара и гадан кашаљ, оно један дан боле плућа (само с предње стране!) док кашљем, па мало као нешто крајник (ал' само десни и то нешто јако ниско, на пола грла, ко зна шта је, а и то прође за пар сати), па онда почне и глава, тј под теменом, да боли од притиска од кашља, па то напола прође до спавања, а после тога скроз. А поподне лепо одспавао, дисао чисто, није ми било ни оно малкице хладно као претходних недеља, ма све удобно, и одспавао и ноћ (забаву смо већ други пут одложили, чак за недељу, не вреди док сам такав). Занимљиво, цигарета ми не смета добар део дана. Има периода кад осећам да бих се закашљао кад бих повукао дим, па сачекам да ме то прође. Е онда запалим и не, уопште ме не надражује. Чудно то.
Турио сам пуњач да напуним Јоду, ал' не реагује, канда му фали тих волт-два да би детектовао полове. Ал' ајд, и са комбијем је једном било тако, није реаговао а после ипак напунио. Видећемо.
Деајспети. Јода се није напунио, ниасм ни очекивао. Инструмент табла унутра ипак нешто реагује, значи није баш скроз празан, ал' није довољно да га пуњач детектује. Дообро, следећи корак је трансфузија из комбија, сутра. После дремке и вечере (одлична свињска рибља чорба са ружиним латицама врелине, тј исецкан један хабанеро из поткровља, биљка лепо презимљује, те квашенице), зовнем Драгану да видим у каквом је стању. Па боље је, враћа јој се постепено и снага и мирис и укус („на могу да те замислим да немаш укуса“), ал' да се не зајебавамо, нека остане како смо договорили, још једну недељу.
Стенли морао накратко да одвоји уво за телефон - претходном станару су украли каталитички (католички...) конвертер из кола, тј то се не краде него исече. Проблем је што ти лопови немају појма, то су некакви најнижи наркомани, узму батеријску брусилицу, завуку се испод и одсеку било шта што личи. Уосталом, на том моделу има два мачора (cat...), и оба су горе, уз мотор, а не испод пода уз оџак. Ко зна шта је тај одсекао. А и њихови препродавци су већином исти ти само што су се скинули са дроге, и схватили да се не разумеју ни у шта осим у себи сличне, па их запошљавају у, хм, сектору набавке. Ко зна да ли и тај зна шта му је овај донео...
Неша је био увелико будан и добро расположен, размењивали смо трикове - како имитирати крекетање, например. Извео је све могуће трикове које и ја изводим кад затреба - мрдање ушима, ширење ноздрва, мрдање носем горе доле. Да иза мене остане бар један чувар пламена... Хм, има још неколико фора с прстима које му нисам показао, ал' бар уме оно главно, тапшање једном руком. И смишља језичке форе:
-what would be the name of Crist's daughter, if he had one?
- Crisis.
Разоноду смо одложили за још један дан, план је испрва био да ћемо вечерас ал' јок, нешто ме спопао и кашаљ и којешта, такав дан. Бар сам био спреман за ситуацију па сам спремио кило трешње, баш нисмо одавно то пробали. Како смо кренули тек у пола један, нисмо нешто дуго ни остали, таман се урадили колико је требало.
Понедељак, 26. Сањао нешто компликовано, један од оних кад у сну нешто важно чујем или сазнам, па хоћу да упишем да ми остане за кад се пробудим. И то знам да сам уписао у Бјо ал' не знам под којим датумом, и никако да се сетим да имам МРУ (списак недавно чачканих), него све прелазим у следеће нивое и све сам ближе, не морам све то да памтим, записано је и имам у бази, само да запамтим где... У последњој итерацији сањам да гледам себе (глуми ме онај мој ђак, глумац у позоришту) како ми се унуче (ово осмо, што чекамо) шуња негде иза леђа, а кад се окренем оно се камуфлира и никако да га приметим. Ал' примете га две близнакиње, отприлике узраста као оне две што су биле пре седам година, само што су пљунута Тања, види се да су наше. Ех, деда... И после кад ме госпоја пита јесам ли нешто лепо сањао, знам да у ствари пита јел' било секса, ал' не, ето шта се мени мота по глави. Спавао скоро до десет, било ми лепо и топло, чак сам се мало и презнојао (по теорији да је ова редња, бар за мене, нешто као књига утисака, сваки симптом наврати, уради своје, потпише се и оде, ниједан не држи дуже од три сата). Напољу је увелико у плусу, а унутра чак 22 - до пре неки дан смо држали на 19,8-20,4 отприлике, и одвртали температуру у цевима на чак 40, сад не можемо довољно да смањимо.
Комшија и даље петља око куће. Од јучерашњег посла се не види ништа, све је једнако сиво као што је и било, ал' данас видимо да најзад меће олуке. То, бре, олук кућу чува, јебо лајт шоу.
Нисам примакао комби да га закачим за трансфузију, пичи нека новембарска кишица и уопште нисам био расположен да промолим нос.
Уторак, 27. Причамо с Леном, каже добија већ трећи бонус за предложене колеге, тзв. налазачки, што јој већ изађе на 40000€... Јбт, реко, пре двадесетак година смо свих петоро живели од толико годишње. Да, бре, па „и ја сам пре десетак година зарађивала толико... да не поверујеш“. Иначе, нови колега је одавде, ал' имају већ једног са таквим именом, Словенца. Било је оно „какво чудно име, трајаће док се навикнемо“, а сад већ двојица. А има још једна нашијенка, из Чикага ал' држи до идентитета, и разишла се са својим Кинезом. Реко „јел није схватио ракију?“. Па отприлике, њему није било јасно чему уопште то неговање корена, држање за изворну културу, шта ће јој то. А, хтео да буде Амер, та врста дођоша, значи није схватио сарме. А ова, каже, долази редовно у стари крај, помало вежба језик, чак је ишла и да гледа Ђоковића уживо. Ех, каже Лена, мени је већа шанса да га видим на улици него на утакмици... што се већ десило, ту је он негде. На то ће Милан „овде је бесмислено да тренираш тенис јер знаш да никад, ама никад нећеш бити најјачи играч у блоку“.
Среда, 28. Најзад се наканио да пробам ту трансфузију струје из комбија у Јоду, и одлично сам прошао, нисам ништа запалио а и акумулатор у комбију је остао читав. Димиле су се клеме, загрејали се каблови, брзо сам све почупао, вратио у комбију све на место, пали, иде, океј, отишао до Оптиме и узео нов акумулатор. Мислио сам да данашњи акумулатори трају по седам година, то се можда лоше сећам са короле, елем, трају пет. Јода је већ толико код мене, а смем да се кладим да акумулатор није био нов. Сад бар знам симптоме - хоће да не реагује на сигнал кључем, и да не препознаје цеде. Дошао дечко са новим, заменио, све готово за мање од сата, и још сам се издиванио са њиховом секретарицом. Увек је била напредна и назадна и уско стручна, ма сваки пут сам мало одморио око на њоj, а иије лоша ни сад, ех... А, да, цеде прорадио из цуга. Изгледа да није имао ни толико чорбе да га заврти како треба.
Четвртак. Искашљао сам ноћас душу, бубреге и још којешта, ценим да је трајало бар десетак минута. Ал' ни принети оној тутњави од 40 минута пре две године. И наставио да спавам. Напољу, зима отишла на пиш паузу негде другде, те сам креснуо бицикл и отишао до бусодрома да допуним телефон. Дивота од вожње. У повратку, прођем кроз паркинг Бечкерека, између кафане и оне сале што су недавно сазидали (в. 12-XII-2024.), баш да видим... наређали су неке полупане блокове, једну палету, неко ђубре на оно парче које дели улицу од пролаза између њихова два паркинга... Аха, хоћете да заузмете улицу али улица да вам не би случајно сметала... Тако бих слатко платио неку машину да то лепо почисти и уваља мало шљунка, ево да имате прилаз и са друге стране, што да цео крај мора да иде около кад хоће до вас... пизда вам стринина.
У петак најзад звала Нина па смо се издиванили. Санда је сваки час убацивала неке сликовнице пред камеру, и то на ћирилици (!), каже хоће да учи српски. Па, то смо чекали. Сад да је бациш овде на улицу међу децу, за три недеље би чантрала ко матора. У осталим вестима, Нина најзад има, ајде можда још није дечко, ал' ето редовно се виђају. У недељу је окачила и избор фотки за последњих пола године, па и нешто његових... брадоња, симпатичан, и не знамо је ли компатибилан, има качкет на свим фоткама (Стенли и Милан брију лобање...). Иначе, Санда је 2кг тежа од Линде, ал' је ова сантиметар виша.
Јавила се и Лена, Тања има мале богиње. Ех, бачијска грозница, па сви смо то прележали, једино што је она за толико напредна па не чека да има три или пет година, него да стамбура то све па да после буде слободна.
За викенд нам никако није ишло са спавањем. У петак је она намерно ескивирала пиће и отишла рано да спава, оно баш безвезе рано, а ја седео и бленуо у онај кинески канал са смешним видојима па легао и ја, исто прилично рано. Онда она устане као да издими једну, устанем и ја, видим да не спавамо. Ал' нећемо ракију, пива нема, ајд вино. Нисмо нешто много попили, чашу - две, и лепо заспали. У суботу смо најзад отишли у пазар, договор је да у недељу носимо паприкаш, а нашли смо у Роди и фин комад јагњетине, дочекали најзад.
Комшија назад (тај са кровом) је нешто као офарбао оквире око прозора, изгледа као да је у малтер умешена шестина млевене цигле, скоро да има боју. Премазао је остало неком подлогом, сад се изгледа чека да се време просуши, ово све нешто нит је киша нит је суво, новембарско... Комшија преко пута, што је купио Мргудову кућу, се најзад усељава, био још један камион и гомила црних кола (е сад да ли је баш код њега, паркирали су се ближе нама). Надам се да су били код Лексе Пајковог или код Фаика (неко од синова или зетова је сад у кући), да није неки ћаци мафијаш.
Увече је она, наравно, била тотално сањива и отишла још раније да спава. Ја одустао од тих Кинеза, гледам их већ недељама и схватим да сам буквално све видео што имају, и да су некако успели да и ту дигну Стерџенов проценат до три деветке. Прешао назад на зап д'кокаин, који можда и немају ту количину ал' имају квалитет, то је уредно исечено, нема оних кратежа са аматерском глумом, нема прикрадања и довођења у неприлику, нема петнаест верзија неке форе која је пре пет(наест) година настала случајно, нема млатарања камером, сав тај крш је почишћен. Наравно, Французи су то, држе до стила и не производе кинеско ђубре.
А онда се она пробудила, па... хм, мало ракије остало у флаши (она трешња), ајде она ће вино а ја ракију, и било таман. Похвалио сам се како сам остругао пете оном белом шмирглом што је донела одозго, јао каже, треба и ја. Ма, дај вамо, лакше је кад ти то други ради. И углачао сам је, баш је била задовољна.
Лепо заспали, и онда ме у четири пробуди да... ма свашта, и да идем на веце, и да се искашљавам... узео опет два деци врућег млека са кашичицом меда (најзад прешли на другу теглицу, претходна је трајала годинама), издимио ону једну што је претекла, и вратио се да спавам. Упалило је... једно пола сата, а онда наново и још горе. Чак сам из душника чуо и оно грготање као 04-III-2019., и било је и минут два кад ми је грудни кош био тежак (имао сам такав период једном 2021. ваљда, трајао два дана), ма никако да ме пусти... док ме на крају није пустио. Заспао сам, пробудио се око десет, видећемо како ће проћи дан, носимо паприкаш у Београд.
Операција паприкаш је успела без грешке, једино што у Јоди није радила музика (осим радија, ал' то није безбедно за коришћење), чак је друм био идеалан - сув, скоро празан, до Ченте и штогод осунчан. Мора да нико не излази на друм док Ђоковић игра, почео је још јутрос. Бојао сам се да ће бити проблем паркирање, кад је друм празан то значи да Београђани седе код куће, ал јок, од моја четири омиљена места, три су била празна.
Мрља у десном оку... хм, чудно се понаша, али баш се мења. Почетком недеље је још била округла, па онда постала нешто као кратко трокрако сечиво за тример, а онда око четвртка су се бочни краци тога истрошили и сад је штогод јајаста. Али кривеће поље око ње се проширило, или јој се центар све скупа примакао жутој мрљи и сад већ кад читам, у слици из десног ока десна половина реда се извија навише и до краја реда (узаног, на пола ширине таблета од 8 цоли) се већ преклапа са претходним редом. Некад ми то смета, прочитам погрешно, а углавном буде довољно да погледам негде горе и вратим поглед, и онда се све фино поклопи. То јест не, и даље видим две слике, ал' лепо изаберем ону бољу и ладно могу да читам. Као уосталом и док ово пишем. Током вожње је било мање проблема, осим у једној левој кривини, где сам белу дебелу штрафту видео двапут - једном где дође, једном метар изнад (!). Једино место где је било мало зајебано је онај нови кружни ток између Пекабеа и борчанског аутопута, где још увек нису урадили ивичњаке и остало, него и даље стоје оне бетонске препреке и чуњеви, ту сам морао добро да успорим, јер нешто нисам био начисто са растојањима, и уздуж и попреко. Но, стигли смо без грешке и тамо и назад.
Лена звала да види где смо кад нам је лифт већ био на осмом спрату. Нешто сам ишепртљао док смо се диванили, цегер у једној руци, фоткалица у другој, телефон наопачке, и успут још утишам звучник, нисмо се баш разумели ал' чула нас је. Апи је галамио нешто мање него обично, ал је нешто много покушавао да скрене пажњу на себе па је Милан морао два три пута оштро и гласно да му подвикне. Добро дресиран, смирио се брзо.
Тања има те богиње, што јој се уживо и не примети толико, ал' се баш види на фоткама. Гледали смо да је забунимо да се не чеше, што је углавном и успело, а и то је углавном више ишла ка прсима него лицу, одлично - и мама и баба имају по ожиљак од тога. За време ручка смо је хранили сви - мало је седела у својој столици, оној што се качи на плочу стола, мало је била код бабе, ал' некако је највише гледала да дође до мене. Оне барске столице су високе колико треба, и она је двапут успела да се попне до пола... шта ћу, подигнем је, метнем у крило, па почнем да јој вадим ситније комаде, кад кромпир кад месо, а онда се навадила на купус, салата може и рукама.
Опет се навадила на еоса 70, већ зна који дугмићи нешто раде и кад се не скине сочиво (подизач огледала, мени, инфо, још није провалила плаво дугме за преглед постојећих фотки), и опет је успела да сними један црни квадрат, а одмах затим је успела да буде бржа од мене кад сам скинуо поклопац са сочива и сними бабу, двапут! Ту негде сам се сетио где беше главни прекидач и скроз искључио машину, мада је већ било и мало касно - успела је да активира мени, да уђе у неки подмени (јер екранче је пипкалица) и ваљда и да промени неку вредност. Надам се да је нешто што уопште не користим, или да ће овако у ствари бити боље, мада, више бих волео да знам шта је то нашла.
Лени се спавало, каже фали јој пола сата... а фалило је и мени штогод, нешто ме шлајмара рано пробудила. Онај јастук што мирише на „еуфорију“ (што сам мислио да потиче од неке од гошћи на журци, ал јок, то Милан још експериментише са мирисима) није био ту, па сам узео неку крпену играчку, сивог бика, за јастук. Тај је омиљен и Тањи и Апију. Три-четири пута је било да сам скоро заспао па ме Тања пробуди - што да се мало гњави са мном, што да негодује што сам узео бика, ево донела ми меду. Вратим јој бика, узмем меду - не ваља, тај меда је некад умео да говори, жуља ме звучник. Вратим јој и меду, опет не ваља. Најзад схватим, треба бик да буде јастук, а меду да загрлим. И онда ме пустила тих пола сата. Спава Лена, спавам ја, Милан отишао на тренинг, остану она и баба саме. И каже лепо им прошло време. Кад ме Тања пробудила, Лена је већ била будна, спремила нам кафу, све по реду. У одласку смо се мимоишли са Миланом на вратима. Стигли уредно кући - овог пута гужва на друму, из супротног смера. Свратили до Мерета, пазарили (чварке и ситне колаче, то нисмо давно). Комшија преко се, изгледа, уселио, и не, она црна кола нису била код њега.
Кад је дошло време, зовнем Драгану, свежа спремна и расположена, видимо се сутра и, кажем, долазим по вас. Имам проблем са колима што их мало возим, ето и акумулатор сам морао да мењам. Борчета нисам ухватио из прве, био у шетњи а није понео. Но, брзо смо се договорили, све океј. Испада да смо прескочили читав циклус - оно што је он децембра одложио за једну недељу, па сад ових пет, таман.
Неша је имао нову фору:
- in which room are you safe from zombies?
- in the living room.
Спомиње се: 04-III-2019., 12-XII-2024., Алекса Пајков, Апи, Бечкерек, Бјо, Драгана Витас, еос70, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Нови Сад, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), своја производња, Стенли Бергер, Стојан Настић, Тања Настић, Фаик Ризвани, чварци, чорба, на енглеском
21-I-2026 - 16-VII-2026