12-VIII-2026.
Пошто ИзиЕфектс није радио ништа, тај се качи на трећи управљач звука, одинсталишем га и метнем ПулсЕфектс, и за пет минута сам имао еквилајзер како ваља. Изабрао неки пресет који је био довољно близу оном што сам хтео, испеглао га мало и ето, ради. Волим линукс :). Нуспојава: дугме за јачину је стајало на 12 сати, сад мора на 10, овај напросто извлачи за толико више. Е сад звучи како треба, само још да ту јачину смањим на кутијама, трошиће мање, а у ПулсЕфектсу да вратим на средину.
И тако најзад опет имам укупно једно дугме за музику на самом столу, тачно пред собом. То што на кутији има још пет дугмића и три ручице, то је за снимање а не за пуштање, то ни не користим. И лепа је боја, доста ми је тих сивих и црних кутија. Звучници, пак, јесу црни, они и треба да мање упадају у очи, то је за уши.
Ноћас смо попили доста, напросто уживали у музици, са звуком какав је већ био, пуштали ствари са наше плејлисте, где се током година накупило већ четрдесетак наслова. На њено тражење, ујутро сам са листе избацио Џонија и „Кап весеља“, не свиђа јој се инструментална половина, а убацио опет Џонија и „Усне вреле вишње“, где је по свом обичају за три копља надјебао Диланов текст, преневши га тачно али тако бираним речима да је напросто опајао под њим.
Они чварци из Мерета ужегли. Мало скупља храна за мачке. Пре ручка био до Детелине, само три џака хране за коке, сумњамо да је текућа тура нешто килава, јаја су се смањила а и нешто мање их има, па да не трошимо дуго ако је лоше (што остаје да се види). Узео и папир за цигаре, пиштољ за црево, поклопце за тегле. А пропао цигара, јуче зове Драгана, ал' каже „ти ми не требаш“ „тужан сам“ „ма дај ми њу“. Однесем је, тј телефон, испадне да сви редом које зна купују електричне машинице за прављење цигара, што нама не треба, ова ручна справа је сасвим довољна, него ако има резалица (Го је пре месец-два купила нову, каже савршена, она претходна је стално морала да се чисти а и изанђала је па су је бацили). Дотури телефон, испадне да то није неки лик што продаје из гараже, него цела фирма са двеста разних уређаја. Но, испадне да немају.
Неко на Бурундију написа да је Вучић „опет пао под свој утицај“... Где ме нађе... в. 12-IX-1981.. Не верујем да је тата Ђура то однекуд покупио, јер је сувише прецизно описивало баш појаву због које је настало, мора да је то смислио у трку. Ја сам то, наравно, користио сто пута кад год би једнако тачно описивало оно што сам коментарисао, и, ето, примило се. Ко зна је ли жив и шта би рекао да зна докле је његова досетка стигла.
Увече преспавао и помрачење сунца и метеорску кишу. Извео сопствено помрачење. А онда све мислим да ћу да легнем у три или пола четири, међутим јок, у један укључио ту линију за склапање очију, спавао до ваљда седам-пола осам. И расејани су се мало присетили прошлог пута, кад је ајВар ишао у Кикинду да види то чудо, ето, 27 година и један дан касније опет помрачење... Окачио сам им линак на тај 11-VIII-1999., па ми је посета на sGradlj.com нагло скочила, канд су се штогод зачитали, ал' за сат два вратила на редован ритам од неколико стотина погледа дневно. Онај јуриш од пре пешес недеља ако се понови, поновио се.
Четвртак, 13. Лена шета Апија, па се сетила да пита за тај мошус, која марка, шта то треба. Ајд дај фотку бочице... Па реко док ја то шкљоцнем, урадим, лакше овако - и зовнем је, па нек уради скриншот. То је успело, а онда смо наставили причу, о свему и свачему. Нека лујка, што је радила у Продајзу (као спремачица), била затруднела па побацила, јер можда и није од њеног дечка, наводно су њу силовали па можда и није његово, но није то проблем него је бивши дечко, од пре три године, нешто вреба, прати, нашла је да је он негде на мрежи цитирао шта је она причала са другарицом, па ако Лена има телефон оног шефа из Продајза, да је повеже са безбедњаком да јој помогне да прикупи доказе против тог бившег. А успут је и оно да она углавном није баш сигурна шта се кад дешавало, кад је била пијана кад на нечему... И нађе јој тог типа, безбедњака, а и тај има неку мултиплу склерозу и сам се лечи нечим кинеским што набавља, и то већ петнаест година, и каже ради му то, држи под контролом, е тај је за ту рибу рекао да није нормална. Њих две су се око тога биле нашле два-три пута, и сваки пут је прича била све луђа. На то ће Милан „одлично, само настави да се виђаш са њом, кад год чујем такве приче тек онда схватим колико смо ми океј и лепо нам је“.
Ово је невероватно... Ми кућну машину и дркави микрофон са камерице, она ајфон. И каже Апи се узнемири кад чује кокошке. Наше се ретко раскокодачу, то су Столетове, то је 25м ваздушном линијом. Звук чак ни не долази право, ломи се око угла терасе и улази кроз прозор одшкринут на кип, и пролази кроз сву ту технику, са линукса на ајфон, кроз ситан звучник на телефону... и пас то успе да препозна.
После је звала тек у петак, 14. Тања не да се навикла на нову собу, него „купамо, спавамо, моја соба“. Била је на контроли, њен доктор каже „по овим анализама, ти се нећеш породити још две-три године“. „А могу још вечерас“ „јој неее“... наравно, нико не воли да порађа у петак поподне. Договор је да идемо сад опет у недељу, и да испланирамо ако треба да дођемо да чувамо Тању док се она породи. Или можда и да дође на два-три дана код бабе и деде у госте, довољно је велика за то. Ал' чегбре, јел' договорено са дадиљом за долазак кад буде? Па јесте ал' је проблем што њој скоро да траје дуже док стигне него вама. Па, оно, нама је брзо јер долазимо недељом поподне кад је гужва с друге стране друма... Овако, може да буде било кад.
У суботу ама ништа нисмо радили, осим што сам скратио браду. Оне јабуке што је Анка обећала за ујутро, стигле тек предвече. Причали после и са Леном, па ме испитала како сам задовољан са озвучењем. Лепо сам задовољан :). Увече попили три-четири, јер сутра сигурно нећемо, у понедељак ћемо, кад буде френдз парти. Погледао, нешто преко пола, аматерски филм рађен АИјем, на њену препоруку, она то гледа ових недеља.
У недељу напишем о томе на Бурундију ово.
Елем, како обећах на амерској теми, први пут у историји повијести, филмска критика нечег што је рађено вУмом, тј алатима те врсте.
Моја госпоја се навукла на то и погледала је већ десетак комада, и, као неостварени филмаџија и некадашњи киноаматер, успео сам ту да препознам неке ствари. Ово је као магнетофон Мајка Олдфилда, или било која друга гаражна ствар, онај тренутак кад је технологија дошла дотле да то омогући. Целовечерњи аматерски филм.
Ево примера. [овде линк на видео]
Дакле, прво што није у винклу је тикток формат, односно усправна слика. Друго, звук се практично своди на дијалог, нема ту много циле миле, нема музике (ако и има, праштајте, нисам приметио), нема општих планова, све је као да је снимано из руке неког од учесника, телефоном. Треће, титлови по сред екрана, иако је и звук савршено јасан, као да сви глумци говоре у телефон, нема одјека, ближе-даље, гласа из телефона или са екрана/звучника у кадру. Нема шпице. И да, нема ни глумаца, све је то нацртано.
Ово је идеалан тренутак за овако нешто, сад свака шуша може да сними филм који се никад, ама никад, не би појавио у дистрибуцији јер не би ни био снимљен. Ово не пролази педесет продуцената, управних одбора, банкара који ће да дају зајам, пијачара који ће да траже да се убаце места за рекламе (што у кадру што између) или да инсистирају на више овог или оног што публика као тражи.
Јок море, ово је за соло лудаке који ће да одвоје две-три недеље и пар хиљада долара (да преживе док то раде и да можда плате алат) да преседе за столом и направе филм. Без дизајнера, расветљивача, пецароша с микрофоном, тон мајстора, обрађивача слике, све то мачку о реп, ликови снимају шта су сами смислили.
Сад, па док траје. Кад постане популарно, почеће да копирају једни друге (већ се догађа, али се лако позна и прескочи), а онда ће индустрија да почне да копира њих, и журка ће бити готова.
Ручали нешто раније, и некако сам стигао и мачкодрем и да растеретим стомак пре поласка. Нешто ми се разјебо од среде, није да ми је мука или да сам сувише отворен или затворен, него кад прилегнем некако стеже, затеже, као да се мишићи преконфигуришу, што се осети тек кад легнем, и другачије кад ходам. Можда се баш преконфигурише, Ево већ цела недеља како сам пао на 81 кг а и она каже да ми се стомак смањио. Ту сам престао са таурином а некако ни сардине нисам јео, све наилазила нека јучетина за вечеру, можда је до тога. Но, сад осећам да је готово.
У одласку свратимо прво до Мерета. Први пут да идем кроз индустријску зону одавде а не од ечанске стране, мало чудно. Напазарили туце сокића за Тању, оних руских што су четири пута јефтинији него код осталих, и два пакла по педеет лименки сардина и скуша. По изласку на друм, три четврт круга на окретаљци, и док сам излазио чујем сирену, видим плаве бљескове у ретровизору, наилази једно амбуланце. Преда мном баш оно сужење, ово је место где тренирају успоравање саобраћаја, срачунам да је онај иза мене довољно далеко да ме не звекне, брже ћу га пропустити ако станем него ако дам гас да изађем из тога. Успело, још сам брз у главу.
Негде око Старе дуње видим и то амбуланце и три ватрогасна возила, паркирана код капије неке викендице, цела екипа у авлији. После иза бродоградилишта код Перлеза видимо стуб дима, ширине стотинак метара, ватрогасци већ тамо. Она је стигла да види да је то две викендице, не саме куће него иза, према реци.
Овог пута је обратила пажњу на водостај Дунава и да, видно је пао, на појасу између старе обале и воде је већ израсла трава. Не да ме чекало место за паркирање, него сва четири. Наравно, изабрао своје, прво иза стуба, то је већ сад у хладовини. Издимили једну у хладу под врбама испред зграде, обред је ритуал и обратно. Бар је дрвеће зелено, ако су травњаци и жути.
Тања је била добро расположена, и наравно да смо је опет водили код Валтера на чорбу и ћевапе, тротинетом. Наруџбина никако да стигне, и она се растрчала около, то постаје већ опасно. Ајде, недеља је и саобраћај је близу нуле, ал' ово су улице за паркирање, ивичњаци се не виде, ако истрчи између два паркирана возила... брр. Но, баба је успела да је дозове, после смо чак изигравали бед кап гуд кап. Чорбица, срећом, није била врућа него таман за јело, и сомуни нису били натапани (ал' свеједно имају неки поган шмек, ко зна шта им раде, ако су ћевапи оригинал сарајевски, сомун је ни налик, сестро). Ма у ствари само чорбу и ћевапе раде како треба, остало су све сјебали. Рекли смо келнеру да су ћевапи за понети, и платили одмах. Пошто смо одступницу испланирали, спремили смо му и напојницу, прошли пут, а био је исти келнер, у оној збрци нисмо стигли.
У повратку, наравно, троловала нас како само уме. Пошто гледамо да не идемо увек истим путем, наишли смо на њен вртић, па је она отрчала далеко напред, претрчавши у шрех и ту раскрсницу код вртића, срећом нигде ниједног возила у покрету. Од последњих 100 м баба је морала да је носи неких 20, и онда смо стигли до улаза. Таман кад сам одахнуо, Тања отрчи иза угла и баба је опет морала да је јури. Једва је некако уведемо у зграду и одемо горе те поједемо те ћевапе. Лени смо узели десет са сосом од кајмака, који сам раније пробао и... већ сам рекао.
Тек је Лена приметила како се Тања зајапурила, ми нисмо, баш је била румена. А онда смо лепо ручкали. Милан се вратио од кума у међувремену. Ех, кум је у бедаку, оставила га госпоја и одвела дете, договор је два дана код ње, два дана код њега. Он је имао добар посао у Енцееру („Земаљске готовинске благајне“), некакав менаџер је био, ал' каже то је тако специфичан посао да је сад тешко да нађе други. Има у изгледу нешто на Малти... А били су фирма од неколико хиљада људи овде, и сад се то креше.
Осећао сам обавезу да поднесем извештај о озвучењу, и рапортирао сам - све супер, осим прва два дана док нисам нашао еквилајзер. Шум, нула. Не морам сваки час да га утишавам да је чујем, и да после враћам да бих чуо музику. Звук се једнако чује по целој соби, а стерео зона је отприлике две трећине простора између звучника, нема оно да мораш да си тачно на средини. Не знам на коју фору им то ради, али ради. И сад једини разлог за лош звук може да буде у самом снимку, и сад тачно чујем разне мане и забушавања у студију, ко је претерао са одјеком, ко је одврнуо погрешан реглер две црте јаче.
Тања је извела комплет сеансу са мном, седела ми на глави, скакала по крстима (баба је подстицала да баш навали, и баш ми је пријало, то ми фали већ две-три године), лепо је бити деда. Потезала ме за кошуљу, можда и зубима док ми је била на леђима, па сам ја њу потезао за мајицу, па ко дуже издржи. Аха, укапирала да то боли.
Борче звао (из шетње!) да јави да се сутра не видимо, „млада дама је вирозна, има трчкавицу“. Ајде, то мутирало, досад је био трчкавац. Да ли је транџа или се само изјашњава као женско?
Го рече да ће звати нешто раније, путују некуд на канадску границу скоро, Стенли нашао некакав кабриолет, наравно бенџу, да купи. Имају џабе преноћиште. Деца нису баш одушевљена, Нешу је ионако тешко наговорити да мрдне из куће, ал' то се поправи чим крену. А како ће после да дотера та кола? Па, неки његов другар, код ког навраћа да се мало учи фарбању кола (стално се усавршава), има тамо кућу и иде бар једном недељно, па ће та кола да остави код њега, а после ће с њим да оде по њих, кад он већ буде ишао. Тако да се нисмо нешто дуго разговарали, а и то је било углавном о кувању.
Понедељак, најзад средио оно у StatCounter.prg да кад рачуна на нивоу године, не узима остале пројекте у обзир - тренутно имам два, редовно и ботове, некад сам имао редовно и блог, муљао сам ту свашта. Деловало је чудно мало да се након толико година опет дохватим фокса, ал' ајде, прорадило памћење, убио сам лепо један сат.
Увече проценили ризик и закључили да бар до двајспрвог смемо да попијемо, а после се опкладе не примају, Лена може да зове у било ком тренутку и да прогласи да смо, како је договорено, дежурни. Не знам само шта ћемо са Апијем, није навикао, никад га нисмо изводили, а ни не знам да ли бих умео са оном кесом за гованца. Лепо смо заспали, ал' ја сам све сањао неке логистичке проблеме са тим даном... За то време је напољу најзад пала киша, прва после два месеца.
Уторак, платила рачуне, видела да у Детелини имају бурад, па сам отишао и опет купио једно од 120 и једно од 40 литара, да можемо опет да правимо резанце. Увече зове Нина, каже успела је да се отараси две повелике кутије вунице и оне штрикаће машине (в. 09-X-2009.). Цена? Дала све џабе, само носи, јер се испоставило да машини фали клизач. Као пушка без затварача... То је Фрејс била однела и ваљда као користила неко време, а онда се то заборавило, премештало, сметало, распарило, и кад је вратила више нико није ни проверавао да ли је све ту. Она и Раја су били на часу гитаре код неког типа у Сафолку, ал' неће баш често, на две недеље, јер тип је подалеко. Тј није то онај крај Сафолка уз Меримачки мост, него онај даљи, скоро сат вожње.
Среда, нема воде. Пукла нека већа цев тамо код Боба брзождера у крају, што је на три ћошка од постројења, па су затворили воду за пола града док то не закрпе. У ствари је и било воде, само је притисак био нешто 0,1 бар или мање, ал' ајде, успела је чак и да напуни бокал, опере судове, скува ручак. А онда је у 17:00 нестало скроз, јер су изгледа откопали до места где је пукло, а цури им па не могу да раде, дакле заврћи целом граду.
Док је то трајало, најзад сам закрпио две ствари у мрз плаџеру, да освежи плејлисту након брисања, и да брише и слогове тамо где су фајлови побрисани а слогови нису (а нису баш због тог бага, или суседног). Зачудо, није ми требало ни два сата за то. Први сат је отишао на присећање где сам шта радио. А видим да има и сувишног кода, којим сам покушао да га заобиђем... Следеће је да то почистим, да направим мало реда.
Онда звала Лена, каже била на прегледу, прогноза је до краја недеље. У кладионици стоји: баба 21. или 25., Нина 22., Го 23. („примамо четвороручке!“) ја 26., па ћемо видети. План је да смо ми тек друга линија одбране, ако дадиља не може да стигне, иначе ту је и Стојан при руци, он може да долети за пола сата. Идеално, радни дан око осам ујутро, сви на окупу, Милан одведе Тању у вртић па оде да присуствује, дадиља је после преузме из вртића... наравно, планови, знамо.
Вода стигла до 19:15. Још пола сата док набије притисак, ал' ајде, у каквом је распаду мрежа, добро је да су увежбани да то тако брзо окрпе. А што плаћамо воду два-три пута скупље од осталих, хат јебига, неће сто ћација на платном списку да заради себи плате не долазећи на посао, мора и то неко да плати.
Спомиње се: 12-IX-1981., 11-VIII-1999., 09-X-2009., sGradlj.com, StatCounter.prg, Апи, блог, Бурунди, викендица, Горана Средљевић (Го), дежурни, детелина, Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), кајмак, кум, Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, мрз плаџер, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Остоја Чаковић (Столе), Продајз, расејани, Рју (Раја), Росанда Аквила (Фрејс), Стенли Бергер, Стојан Настић, Тања Настић, ћевапчићи, фокс, френдз парти, чварци, чорба, на енглеском
12-VIII-2026 - 24-VIII-2026