10-V-2026.
Пошто смо јуче најзад нашли пангазијуса у Светофору, ајде рибља чорба и ослићи. Рачунали смо да ће пангазијус опет да буде пола вода, ал' ови су превазишли себе, ту је било 2цм леда са свих страна око рибе. Та ладна вода је онда стегла масноћу у одводу из судопере, па се зачепило, морала је опет да скида, чисти, враћа назад, баш у незгодном тренутку, ал' ипак је све било на време. Имао сам охо-хо (в. Кућни) тренутак, јер сам сипао подужу штрафту чили соса а да нисам пробао колико је заљутила чорбу, но испало је љуто таман колико ми треба.
До Београда смо стигли сасвим уредно, упркос гужви у сусрет. Иако је већ педесет година забрањено терати осамнаесточкаше недељом, баш сам ухватио да претекнем једног испред Ченте. Она се, пак, истресирала, јер је долазио један у сусрет. Није било ни близу маказа, јер сам већ пичио бар 110, кад сам кренуо да се враћам у десну траку имао је још 300м. Но, зато смо у Београду ишли 20 минута од изласка на аутопут до отприлике Два Идиота, јер су тамо поставили чуњеве да се затварају лева и десна трака. Од радова, наравно, нема ништа, ма ни једна лопата, ниједан комад механизације, ни један потез четком, само тако поставили чуњеве па кад крену да раде, кренули су.
И држао сам ту гитару у рукама, Милан је баш био предусретљив, објаснио ми да је то Том Андерсон, који је неки соло лудак из Калифорније. Не знам што сам очекивао да ће бити тежа, можда сам ојачао у рукама откако сам последњи пут држао ону Нинину Хелоу Кити розе гитару.
Тања је била добро расположена. Изашли смо и у шетњу до игралишта, срећом без лопте, оно прошли пут се нисмо баш најбоље провели. Но, и овако сам имао стресни тренутак, била се пела на ону црвену полулопту од цеви. Ја сам дотле седео на клупи, завршио цигар и фоткао, ал' сад видим да она неће моћи да је дохвати, приђем. Док сам дошао, она је већ била на врху, села тамо. Ајде и сфоткао сам је, та ми је фотка сад на иконостасу, а онда сконтам да она не уме да сиђе, и да јој то још није јасно. Ма и ја сам као клинац имао такве тренутке, да се попнем па тек онда скапирам да је силажење компликованије. И још је била расположена да се јуримо, ја с ове стране а она се окрене на супротну. Немој ту, јеботе, свуд је тврдо... Е онда је укапирала, и кренула ка мени. Дохватио сам је за десну бутину и леву руку и спустио, а онда сачекао да ми се разреди адреналин. Аух.
Наравно, ова фотка ми је на иконостасу наредне две недеље, а можда и дуже.
Вратимо се горе, а Милан и Лена нешто расправљају о берзи и деоницама. Кренемо да их убеђујемо да тамо до милиона може да се стигне само ако кренеш од милијарде, а они се само смеју, кажу да су прошле недеље зарадили 6000...
Предвече зове Нина, нешто је седела у колима и подешавала блутут, да сад и Телеграм, бар звук, иде кроз кола, а и микрофон има негде над главом, па нам се јавила да овери квалитет везе. Па смо их тако видели све. Послала нам и слику свог дечка, каже био се нешто надурио, блокирао је негде на мрежи, а онда она њему напише обичну дописницу, и то га обрадовало, па се предомислио и сад су ево имали рандес и у петак и у суботу. На фотци изгледа нормално, има и косу и браду (добро, у нашим условима није нормално, и Милан и Стенли брију лобање).
После смо причали и са Стенлијем и Гораном. Он је сад сам у радњи, Жолт му је на одмору, Рим-Румунија-Рим, све је пало на њега а лова баш и није нека. Каже да га све више привлачи она кућа код шећеране... би ли то могло да се уради за 80000$? Ма, за четрдесет. Да опет видимо мајстор Милета, да и он нешто ради.
Понедељак, практично ништа, она правила сапун, ја чачкао Бјо, нисмо ишли на башту јер се спремала киша. И пала је али предвече, дотле бисмо се вратили. Ал' уз ове цене чорбе, боље да не ризикујемо да одемо без везе. Уторак, киша је стварно падала, бар залива парадајз, него смо направили једну туру резанаца. Завршио увече читање „Амба Сада“ (како бих ја превео „Embassytown“, после ми је превагнуло „Амбаград“), и најзад погледао шта је то Чајна Мијевил. Е, ипак Енглез, а био сам се понадао, лоше прочитавши препоруку на Бурундију, да је Аргентинац. Мало ми је већ пун курац тих Енглеза - заређало то, Строс, Бенкс, Рејнолдс, Морган, Винџијеви, Гибсон - ал' ајде и овај је опичен и приде од науке пре свега троши теорију језика, означитеља и означеног, однос свести и језика, ма мој терен. И приде једнако троши то „казаће се касније“ али тако да није баш да не може да се прати без читања двапут, као што је био Бакстер, а опет много тога испадне баш другачије кад се дође до места кад објасни, нпр амбасадоре или суштину Језика... Добар. Очекујем шарениш, јер се зарекао да ће из сваког (под)жанра да напише по једну.
Приметио сам да је онај балон ипак скоро пун, дакле тутифрутија имамо двадесетак литара, а не нешто мало. Дообро, година обећава, може мало да се промени. Ал' после тога смо се вратили на крушку, тога имамо највише.
На Бурундију тужна вест, умрла Бела Маца. Она Румунка на бициклу, што је давала часове немачког, писала (више фоткала) дивне путописе на два точка, и једно време била моја омиљена противница на форуму. Понекад смо умели баш добро да се препуцавамо. (... 36 речи...)
Увече се јавила Нина, онај лик раскинуо, па да мало олакша себи. Запело је око тога да он вели да она иде пребрзо (у везу), а у ствари је он запео око... куће, каже њена није довољно велика да сви живе у њој, него да узму кредит за већу, ал' да ли би имали за учешће. Она каже имала би за годину-две, на шта ће он у бре, па колико ти зарађујеш? Испало је двапут више него он, на шта се он нагло повукао, рекао да му се више не обраћа, ни поштом, а онда послао још једну подужу поруку баш док смо разговарали. Препричано, убеђује себе да је у праву. Добро, иди својим путем.
Среда. Хладно, а њој се нешто манта, не би да се сагиње, те опет нисмо отишли на башту. Ни у самоуслугу није отишла, послала мене. Тако опет није потерала бицикл, оно огледало стоји већ десет дана. Биће боље изненађење :). Завршио читање Мијевила, па... кренуо испочетка, бар да видим колико је другачије кад се чита са предзнањем. И гле, све је исто само што не личи, све што је изречено даје исти осећај али сад има неки други смисао. Тј сећам се шта је речено, ал' смисао који се тада наслућивао није ни налик оном што је то у ствари значило.
У четвртак смо отишли, и вала и урадили доста. У одласку сам хтео да идем да као гласам, тј да обиђем надгорњавање на Авали, где већ шести дан испред фото радње (и бивше Јасминине апотеке) стоје грађани и студенти са „Студенти побеђују“, а преко пута, на травњаку бензинске пумпе („није илегално, земљиште је пумпино, а пумпа им је ваљда дозволила“) су СНС ћацији, градоначелник, директори јавних предузећа, приведени шљакери. Сад опет има довољно кола по граду да је око 14 сати гужва пред Житним, па сам одустао. Појели смо прве трешње! Нису баш најзрелије, ал' већ могу да се једу, е милине. Биће ускоро берба, а кад доспеју вишње не знам како ћемо, тога има да се бере и бере. Мораћемо да кренемо изјутра, понесемо клопу или узмемо код Боба, па до увече...
У повратку смо опет имали „узе ми каж“ (исто из кућног речника) тренутак, истовремену идеју да се враћамо кроз улицу Жарка Зрењанина, ретко идем туда, да видимо шта има ново, па да тако прођемо поред Авале. Лепо, шарено, насмејана лица и увек неко у рукама држи паролу. На пешачки, који их раздваја од ћација, су ставили путоказ „лоша представа“ и стрелица ка њима. Они тамо седе, све неке мрге, набилдовани, седе под тендом. Како рече неко на порталу, „градоначелник је најзад успео да уради нешто, скупио је целу управу и директоре јавних предузећа на једно место, ено их на пијаци, под шатром“. Одтрубио сам своје, наравно. Бројали су прекјуче од седам до осам ујутро, њима је трубило 394 возила (или их поздрављали другачије), а овима преко четири. Зато кажем, гласање.
Занимљиво је да сам одвалио две дремке, једну после ручка од петнаестак минута, другу после вечере, не много дужу. Мора да је од палачинки. Увече опет зовнем дилера, договоримо се за пола девет, све кратко и брзо, пет кила дувана, мирни смо до пола лета. Увече, после разоноде, само три чашице, јер смо и били штогод уморни. Ујутро устао у седам, отекла носна дупља опет, док се то отворило расанио сам сео. Одвалио после ручка опет пола сата, и после вечере још толико, иако данас није било палачинки (на које сам се вадио јуче).
Петак, 15. Честитали Милану рођендан, ал' нема Телеграм па посредно. За ручак усфалило павлаке (неки дан кад сам ја ишао рекла да узмем милерам ал' није рекла 'павлаку ако немају'), па је села на бицикл, и наравно отишла скроз до месне и напазарила још којешта, и још једно кравље колено за супу („нису имали ситније, кило ипо“... а почело је тако да је оно у витрини било огромно, немамо толики лонац, па питала Наду има ли ситније, а ова изнела дваес комада). И онда каже „е, баш добро оно огледало“. Пропало ми оно што сам очекивао да ће да пита кад сам то ставио, а да ја кажем „још у прошли понедељак“. Ал' нема везе, важно је да јој се свиђа и да ради посао.
То смо исправили сутрадан. Преко дана мање више ништа нисмо ни радили, ни не знам у шта је прошао дан, тј друга половина му, јер сам спавао до подне. А онда увече, уз крушку, питам ипак да ли се изненадила. Па, каже, рекао си да то са мопеда не може да се пренесе, а сад видим да си ипак успео. А па не, и не може, ово сам ишао па купио, још прошли понедељак, кад сам покупио стартер са поправке. Е тек онда се изненадила, добио сам и почасни пољубац :), и додатне поене што сам се једанаест дана правио да није ништа било, да не кварим изненађење.
Ту стигну по два кратка видеа - у једном Санда плеше нешто, са рукама увученим у ногавице пижаме. У другом пару, Анита испробава своју нову шиваћу машину. Мала и компактна, али ради посао. Онда се јави Нина уживо па смо ћаскали док њу није звала Лена - све океј, осим ситуације са момцима, изгледа да их више не праве као некад. Односно ти што ваљају су већ заузети, а ово што има све уврнуто. Онда касније, у редовном термину, са Сијетљанима... Неша се, каже, слабо сећа српског, ал' је лепо рекао „мачка“, што ме подсетило да смо опет видели јежа на тераси како мажњава мачију клопу, а он се сети и каже „јеж“. Стенли се пати са послом, каже зајебано је бити механичар, јер их нико не плаћа како треба, а посао је одговоран и зајебан... ево неки дан је потрошио додатних пет сати да установи да је један део у комаду који је уграђивао напросто погрешан, не пасује, па док је то парче извадио из оног старог па упасовао у нови... И таман кад је то завршио, нешто тресне у крају и нестане струје. Изврнуло се неко старо дрво, метар и кусур дебело, ћошак даље. Сутрадан је водио Аниту да виде, кад тамо неки лик фотка спљескан ауто испод стабла. „То твој ауто?“. „Ово је БИО мој ауто“... Е, нема кола ал' бар има причу.
Спомиње се: Анита Џенифер Бергер (Анита), Бјо, Бурунди, Горана Средљевић (Го), Житни, Јасмина Влајин, Јелена Средљевић (Лена), Кућни речник, мајстор Миле, Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Стенли Бергер, Тања Настић, Таса Раденков (Кечига), тутифрути, чорба, шећерана, на енглеском
11-V-2026 - 5-VII-2026