16-VIII-2025.
Синоћ звала Нина, па смо јој изређали вести - да је рикнуо фрајер, да имамо тушку бину (ал Ђоле није донео хармонику, тј врата), да је дошао Алекса итд. Вест са њене стране, увелико очекивана, се десила негде у последње две-три недеље: Раја је сад виши од ње, за цео сантиметар. Ал' то је стање од пре скоро целе недеље, сад је то већ можда и два. Наследио моје ноге и очеву кичму, све најдуже што имамо. Први албум па одма дебестов. И Санда је сантиметар виша од Линде.
Јустос отишао на тај лекарски у Зелени талас, како је Борче препоручио. Поучен његовим искуством, спремио сам своје најбоље издање, оно весео разговорљив и спреман на лагахну зајебанцију, јер се он био попичкао нешто са шринкицом, кад му је оно рекла да су му крива уста, а он кренуо оштро у одбрану, па добио продужење на три године, и то му је дала ова трећа, из опште праксе, иако је ова написала не више од две.
Једино од чега сам зазирао је паркирање, међутим субота ујутро, Немањина полупразна, паркирао сам тачно преко пута и то напола у ладовини. Стигао сам да издувам једва пола цигаре, кад ме госпоја зове да уђем, већ сам на реду. Добра вест, не морам да мењам наочари за вожњу, добар сам, тј исти као пре пет година. Па код шринкице, а све у том истом ајнфору са три дуга стола попреко - предњи сто мастиљарка, средњи шринкица, назад техничар за очи. Она је таман завршавала са неким чичом (могуће млађим од мене), и
- ...е, тако вам је то, мушкарци умеју да нестану. (па се окрене мени) Јел' тако да мушкарци умеју да нестану?
- као онај аутобус што нестаје на Славији? Е, да умем, већ бих био у швалерацији.
Ту је лед већ био разбијен, лепо смо се издиванили, прво око тога да ли стварно постоје програмери у пензији, обоје смо чули приче да си после десет година шано душо. Ал' то је било некад, побољшали су алат, ал' пре свега столице. И онда крене она да је чула да програмерима узимају меру за столицу, то мора да буде тачно. Па јесте, мени су нудили једну Херман Милер од 1500$ ал' сам већ имао бољу, кожну (истина, од 200).
И онда код опште, притисак ми је био 155/108, е реко ретко мерим а и то увече, никад нисам гледао колики ми је ујутро. Ал' добро, то је то, по папир да дођем у понедељак.
У повратку, изненађење: грађевинске машине на оном делу наше улице, где је некад био Драгишин свињац, иза кафане Бечкерек. Канда се спрема неко асфалтирање, најзад, ево и ваљак сам претекао док сам долазио. Није ваљда да ћемо, након четрдесетак година, моћи да уђемо право у своју улицу, без базања кроз околне сокаке...
Кад сам стигао кући, било је 8:50. А имао сам заказано за 8:30. Е тако, а не као оно у ззззз што траје пет сати па скомолеш док завршиш. Ни крв ми нису вадили. Рекли да не доручкујем, што и иначе не радим, као због крви, а после ништа. Причао је Борче да то раде само професионалцима, да не буде неки шећераш.
У недељу, 17., смо опет попричали са Гораном и њенима, све океј, деца весела и лепо расту. Нашли су неку кућу да купе, практично фарму, у Западној Вирџинији, 400.000$, све пицнуто, земље колико хоћеш, седам хектара, у долини крај речице а има и свој поточић до ње, ма дивота. Послала и линк на оглас, погледали смо, симпатично. Е сад колико је тај инцесташки крај безбедан, тамо је харао кристални мет и незапосленост је масовна откако су позатварани угљенокопе. Стенли размишља да би можда могао да отвори свој ауто-отпад, па можда и да запосли момке да му растављају олупине.
У понедељак ујутро, опет сам нешто рано устао, спавао нека четири ипо сата, такав ми је месец. Узмем да на мапи мало погледам то место, хм, до Нине би било седам сати вожње. Пре него што сам завио другу цигару устане и она, па погледамо то мало заједно. И онда Го јави да је умро Стенлијев ћале. А колико јуче је био до њега и овај је једва смогао снаге да му потпише пуномоћ, да може да регулише његов дуг за кирију. То се сад ионако отписује, нема ту шта да ради.
Онда смо отишли до тог Зеленог таласа да подигнем то лекарско (и платим, 3500 динџи), па у Клинцаид. Успут свратили до Боба брзождера на по пљеску, нисмо одавно. Добра је, и није нешто много ни поскупела, 360, последњи пут је била 330. Свратили и до Светофора, успут је. Нисмо се дуго задржавали на башти, набрала тиквица и четири јабуке, толико. Покупила рачун за струју. Видимо да су улазили, врата до терасе су била одбрављена, могу да се забраве само изнутра. После погледам то лекарско и виђе врага, добио сам три године. А није било примедби, осим можда што сам кажипрстом трефио нос тачно левом руком, а десном промашио за сантиметар ипо. А и то ће бити зато што сам опет кренуо да вртим тегове као зимус, и то ми је још свеже, мишићи су ми мало одвикли. Ма добро, а таман сам мислио мало да се дувам пред Борчетом, он добио само три.
У уторак сам се наизглед начекао код мурије, три цигаре сам здувао док ова није изашла и покупила дозволе из кутије. Биће да сам се појавио док им је била пауза. Но, кад их је покупила, онда је ишла брзо. Није ни лоше што ми сад обнова дозволе увек пада за рођендан, закон тако каже, бар су свуда девојке у летњим хаљинама, за дискретно парење очију. Такође има и доста оних амерички дебелих, ако ћемо право. Бар ми је брже прошло време. Таман кад сам мислио да можда одложим за сутра, јер ми се приближавало време ручка и већ ми скоро није било добро (ал' знам ја мене, то ми прође за два минута), прозову ме и онда будем готов за пола сата. Стигао кући у подне.
Мислио сам да одем после ручка и испоплаћам рачуне, ал' смо то урадили кад смо ишли код Борчета. Успут сам и ја нахранио телефон, било ми остало мање од 200 динџи у њему, откако сам оно у суботу платио паркирање. Опет се нисмо нешто много журили, пуш пауза код Роде док она посети серекеш, па два минута на клупи испред зграде да се мало издувам, па пауза на другом и трећем спрату, четврти спрат никад није био тако високо. Срећом, последњи је пут, Борче је нашао две куће које личе на прилику, сутра иде да погледа. Обе су у Чурди, ал' на ближем крају, једна на пљуцомет од раскрснице код моста, има можда километар ваздушном линијом одавде, а друга на супротном крају доње Чурде, скоро на Путникову, па ако буде среће следећи пут седимо у авлији. А срећа зависи углавном од државе, јер не раде нотар(ош)и, јер не ради катастар, опет им је рикнуо систем, па тако већ два месеца. Ех, знам, видео сам на шта то личи.
Пио се тутифрути 20.1 (онај што мирише на кокошке је био 20.1, тог више нема), штрпкале се неке погачице са чварцима, па је изнео нешто, хм, доле месо и неко поврће, па преко тога печурке и шта већ, одозго стругани сир, па све запечено у грнету, држао се рецепта који је нашао на јућубету, и добро је испало.
Онда су даме почеле да се жале да је загушљиво, чак су отишле у дневну собу да мало стоје пред климом, ал' зајеби, не можеш стално да идеш да се сушиш, него решимо да изађемо на терасу. Морао је да изнесе још једну столицу, јер је Драгани затребало да дигне ногу. Па, добро јој је отекло. Каже да већ колико година само због тога не облачи сукње, гле како то изгледа. Хм, овако се види само тај глежањ, а оно што ваља, то кријеш.
Борче је опет био кренуо са неком својом теоријом да у младости нисмо зрели да доносимо важне одлуке, немамо искуство, не сагледавамо величину проблема који треба да решимо... И не могу да се сетим шта је с тим хтео да докаже, у чему је уопште била поента... јер му је полазиште било нетачно. Итекако смо знали, можда не у појединостима али у прилично јасним обрисима, и „тачно сам знао да нећу да идем тамо (покажем десно) него тамо (полулево), е сад грешка је можда била, ајде, десет петнаест степени, ал' сам свеједно тачно знао куда хоћу куд нећу, и временом је испадало да сам био у праву“. „А добро то си ти, али у општем случају...“. Хм, можда он себе и замишља као ту сламку међ' вихорове, и по томе се равнао откако је схватио да постоји некакво равнање.
Споменуло се нешто и да је Милки муж био бубњар у неком бенду. Хм, имали су у селу само један што ја знам, то је од оног дечка што је први Југословен са пресађеним срцем... После код куће узмем да проверим, јесте слажу се датуми. Па видим да је умро 1974. и то на сх википедији, међу осталим значајним догађајима те године. До краја недеље бар сам додавао те догађаје, прво за ту годину, па за 1971. па редом, онако по реченицу две, или мало више, ако су ти догађаји нешто утицали на моје догађаје. Ето разоноде ниоткуда.
А онда је мојој драгој пало на ум да погледа колико је сати. Часовник је практично на истом зиду уз који је седела, па је морала да устане и кроз прозор погледа, притом се наслонивши мени на рамена. Фаца ми дође лепо загњурена у њене груди, било је добрих коментара, па је пола сата касније морала да понови сцену. Нисам имао ништа против.
Онда је изнео неке занимљиве колаче, четири кугле, споља чоколада а унутра неко пуњење, као да је за облатне, ал' није, после смо се сетили, то је нешто за ситне колаче. Биле су повелике и тешке, те четири мора да су имале кило, па смо нас двоје преполовили једну. Вино се сипало баш некако код Драгане, а она опет у оним белим панталонама, ту ако кане вино тешко ће се опрати, па је морала да шири ноге, на шта је, наравно, било коментара.
Разлаз је био већ око један. Таксиста наш исписник, отприлике, похвалио се да има петоро унучади. Седам, кажем. Од колико деце? Од три ћерке. А, ја од двоје. С тим да код нас није још готово.
Среда, током мог мачкодрема наишао Ђоле и најзад завршио тушку бину, исплатили га (260€), сад може и да нестане плина. А треба и да купимо нешто лепка за плочице и да најзад то завршимо.
Вучић организује спонтано окупљање својих у педесет градова, и у свих 49 је успео да скупи 33000, по бројању Дачићевом. Све и да их је било више од 15000, то је мање него што је било само на Славији за Видовдан. Дакле, народ је имао слободан дан.
Четвртак, устао опет нешто рано (ал' поподне одспавао, још један Удвадела), па смо и отишли до града. Успут свратим до почетка улице, да видим шта они то равнају и мисле да асфалтирају... и изгледа да само праве задњи улаз за ту рођендаоницу, остаће десетак метара несастављено. Наша прогноза је да ће улица сама да пробије пролаз.
Мост нисмо ни прелазили, пазарили код Кинеза у бившој Зити, и још је отишла негде да купи фармерке и неку мајицу, све у кругу од 50м око Житног. Узела је неке повеће рамове, 50х60 или тако нешто, да удене неки Горанин хеклерај и слике унучића - сви су добили задатак да приложе по коју фотку, а ја ћу то онда на ласеру. Хоћемо да покушамо да налепимо тању тканину на папир па да штампамо на то, видела је негде да то ради.
Петак, Вучић нуди теве дуел студентима... и испадне смешан. Ко би с њим разговарао, једном зине трипут слаже.
Увече правили дочек рођендана :). Она средња кајсија, из 2023. Јер увек сипамо ону из деветнаесте, има је доста, или ову лањску, средину некако заборављамо. Нисмо се нешто јако урадили, три ипо чашице, а мириши на пекмез.
Субота, прва честитала Го, са „Divan dan, kolega 🥂🍰“. Честитам и ја свима који славе (породични обичај), а нарочито њој. Онда она одговори са „хвала, такође“ :). А онда стигне од Драгане честитка и „добродошао у клуб 70+“. Е, лепо сте пицнули просторије, свака част. После ручка (пасуљчина, трећи дан, са пола ситно сецкане свеже боливијске, савршено) зове Бајло, око матурског парастоса за септембар, каже оће Баки да дође ал' он има тамо неки спорт у Бањ'лууци па ако може петог, у петак, он у суботу већ мора да иде. Е не него ћеш да анкетираш друштво, да видиш има ли нас више за пети или тринаести. Мени је свеједно, ал' не може један да претегне над већином. После сам звао Жуцу да ми да Чаргин број да се договорим са њим да се не сударамо са датумима. Јок, каже, ми ћемо октобра, и онда крене да ређа ко све није ту за септембар, за сваки викенд фали двоје-троје, а није их баш много ни остало, тако да октобра. Проблем решен, осим ако се буду опет састајали математичари, онда ћемо можда имати проблемче.
Отишли до Мерета да пазаримо, нисам понео ништа, ни паре ни картице, ал' нема везе, понела она. Свратили и до МЗ да купи меса и папира за цигаре, каже „кад смо већ ту, пробај да дигнеш паре“. Како, бре... А, да. За ручак, она баснословна пасуљчина, четврти дан. И онда некако све планирам кад ћу мачкодрем, па испадне ништа. Невероватно. Увече, јави се Нина па смо причали цела два сата. Раја се премишља шта би хтео да учи - музику, писање (руком!), и то би да пише приче ал' не уме, то је зато што ниси још размислио како се то ради и шта ту све треба, онда боље читај па види како то други раде... и узму из библиотеке нешто Харија Потера. Па, није лоше као приповедачка техника за почетнике, боље то него нешто захтевно. Од њених изгледних момака отпао и онај најбољи кандидат, из Ричмонда, који исто има кокошке и који је чак узео да игра оно што Раја игра, да би ушао у штос и имао неке заједничке тачке... Е да, док није питала а шта ћемо за даље, јел' ћемо и даље само да се виђамо тако на свака два-три месеца, или... Одједном је нестао. Као и онај од прошле зиме, који је одлучно решио да не мења ништа него да има две-три у именику па кад га која одјебе проба код следеће да јој се изјада, па тако у круг. Ех, „не бих да се везујем“, како би рекао Кунта Кинте.
Недеља, кува се индијско да понесемо. Зове опет Бајло, каже биће тринаестог, једногласно, чак је и Баки променио планове. Ето.
Кренули на време, стигли пре времена, вожња лаганица, као и обично - пратим неког спораћа до иза Ечке или Стајићева, одерем га, онда још једног око Перлеза, и то је све, друм практично празан с наше стране. Тања се, по обичају, пробудила четврт сата по нашем доласку, па смо се онда мало играли са њом, овог пута са пар зелених лоптица и једним ханојским торњем, лепо већ натиче те дискове на шипку, постаје све вештија, а и корача стамено. И даље крене четвороношке док не уочи неки даљи циљ, онда устане и корача.
За ручак је био кари од натур шницли и басмати пиринач (увек ми тај басмати звучи као псовка, ака топла људска прича о мајци, куци и љубави), донели смо и чатни ал' то се није отварало, и јаја и нешто смокава што сам набрао, ето нешто и од мене. Свидело им се, и Тањи, мада је њој било мало разређено павлаком, јер ипак је штогод љуто. После ручка, наравно, шетња, небо је дивно и није тако ни врућина. Таман кад сам већ доспевао у сумрачно стање, пита Лена „ти ћеш да легнеш“, изведем себи диверзију и кажем „после“, ето да обавежем себе да се прошетам а не да одмах легнем. Те кренемо нас троје у шетњу, а Милан и она прилегну. Ми смо се прошетали подалеко, прешли булевар па стазом поред СИВа, скроз до оног бајаги бистроа где смо једном ручали, уз бар две пуш паузе којегде. И добра серија фотака, то небо.
Код бистроа уочимо опет клупу, друга пуш пауза, извадимо Тању из колица и пустимо је. Одмах крене да вади ствари из пртљажника. Обује јој оне ципелице што смо јој донели прошли пут, скида их. И онда из пртљажника извади чарапу. Аха, ајде. Обује јој чарапе па ципелице и онда више није изувала, шећкала около. Добро смо је изморили, као и увек, а и Лена је била импресионирана дужином путање.
Онда сам ипак прилегао, и таман да заспим, дође Тања па ме тапка по ногама, прстићи јој прохладни, како то прија... И ипак сам нешто и одспавао, можда десетак минута, таман доста. У повратку, успем да шкљоцнем две-три на степеништу - Милан је држи на раменима, она му муља по бради и фаци, одлично, то је било у 17:13, и после како ми сунце сија испод радног стола, опет се трефио угао, то је 18:28. То је сат и петнаест, минус десетак минута лифт, до кола, из кола, око 65 минута, и то опет уз неког давитеља после Ченте, обилази око места где се мекши асфалт издигао из рупе. Ех, а сећам се пре пар година кад су то лепо закрпили... ау бре, терао сам тада сакса, значи нису га пипнули пет година.
Таман седнемо, кад зове комшиница, каже крушке за следећи викенд, 70 динара кило, одлично, били смо спремни да идемо и до 100. Хм, хоћемо ли имати довољно посуда за све то... И кренемо да се спремамо. У уторак смо онда почистили гаражу, избацили све бициклове у авлију, и дечије и наше, чак сам опајао паучину са зидова и жица. Треба да донесемо још једно буре са баште, а можда ћемо део ставити и у кацу, ону од 230 литара, ту би стала половина. Ту сам заборавио да одем по возачку, нека сутра. Онда ми се десио ФТ1П (фали ти један папир), нисам понео потврду, па сам ишао двапут. Но, добро, три године сам миран.
У осталим вестима, Ружа раскопана, прикључују нову зграду на топловод. Стотине професора по средњим школама не добијају продужење уговора јер су учествовали у протесту или штрајку или их макар подржали. Стандардни сценарио је сада да корњаче (тј мурија у оклопима) гура масу, нарочито откако их је декан звао да уђу на Филозофски у Новом Саду, а онда проберу десетак из масе и ухапси их што су нападали мурију. Тако ухапшених има већ на стотине. Онда грађани протестују испред мурије, суда или ћорке, па онда ове делом пусте одмах или након 48 сати, делом им дају наногицу и кућни притвор, двоје-троје задрже по месец-два.
Након дркопиша од Дана пива, Зајечарска гитаријада испада још гора, забележено је чак 76 људи у публици, а београдски Бир фест једва да постоји, нема ко није отказао. Државне телевизије на та два ни не сликају публику, да се не види колико је празно. Неколико филмских или позоришних фестивала није ни одржано. На Златибору праве некакав филмско-телевизијски фестивал где испада да учествују само Жексови, јер су сви остали отказали. Вучић се здао у цегер кампању и као ограничава маржу великим трговинским ланцима. Аха, то да видим.
Спомиње се: Алекса Пајков, Бечкерек, Горана Средљевић (Го), дочек, Драгана Витас, Живана Арматовић (Жуца), Житни, ззззз, Јелена Средљевић (Лена), Клинцаид, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, Миланко Ведрин (Чарга), Милан Настић, Милка Петров, Момчило Раде (Баки), Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), Нови Сад, пекмез, погачице, Рју (Раја), рођендаоница, Ружа, саксо, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), серекеш, Стенли Бергер, Тања Настић, тутифрути, фрајер, чварци, Чурда, на енглеском
16-VIII-2025 - 16-VII-2026