14-V-2025.
Понедељак, дванаестог, код Борчета на френдз парти. Полако пешака. Испред фарбаре у Барањској сретнемо Веру, па смо се баш издиванили са њом. Таман смо дан пре спомињали како не виђамо ни њу ни њене већ годину и нешто. Каже видела нас њена кева на фоткама са збора МЗ, баш се обрадовала што нас види.
Уз степенице је било повуци-потегни, два спрата и ситно из једном, ал' преостала два спрата са бар три паузе. Није да цркнем него имам много да дишем, а ни њој није било лако. Понели смо опет исти тутифрути 24.2 из већег балона (има га и у малом од 5л, отприлике исти осим што има и лудаје), тај добро иде.
Вече је било стандардно, ништа ново ни велико нисам чуо, осим што је Драгана причала како су јој бар десеторо рекли „шта си нашла на њему“, за неког лика с којим се забављала крајем првог разреда, ем није неки фрајер, ем је још онда био буцко, каже „ех, шта сам ја онда знала, клинка...“. Борче се нешто расекао са клопом, роловано пиле и около гриловано поврће, тј укрчкано с тим, само није скинуо ону мрежицу па је Драгана ишла са њим у кујну да је поскида. Успела је да се не замасти по одећи, иако је та мрежица гумена. А онда је изнео и сладолед и неке кајсије из лименке. Прво вино што је отворио се звало розе, ал' виђао сам и тамнија бела... каже то јесте од грожђа за розе, али без љуске. Није лоше, ал' мени су сва вина мање више иста, као што и Драгана вели за пиво. Моја драга, кад је чула шта има од пива, реши да прави шприцере.
Претоварени клопом, нисмо дуго издржали, мислим да смо стигли кући већ око пола два. Могу ја да попијем, ал' да клопам толико и тако касно, теже. Ал' ајде, могу и то, само не толико дуго. Бар сам лепо заспао, што је њој слабије пошло за руком.
Среда, најзад први одлазак у Клинцаид. Како сам после рекао Лени кад је звала, „није трава до колена, није до јаја, до лакта је“. Но, били смо спремни на свашта, пошто смо све оставили Шредингеру да нам причува за ових седам месеци откако смо последњи пут били тамо, и није ни страшно. Оно оканце што је разбијено и кроз који (деца?) улазе је изгубило препреку (онај чешаљ од тримера са другог шворценигера што сам га жицом заглавио, сад је на поду), ал' ништа ново није нестало, сав алат је и даље ту. Истина, нестала је моја дипломска столица, што је била уз стари писаћи сто, и на коју нико нормалан не би сео јер је седиште натопљено двотактним уљем, капље кад на њу ставим мотор док га стартујем, ал' можда и није нестала него ју је моје друштво јесенас однело у кућу, шта они знају да та стално стоји напољу. Проверићемо. [није нестала него ју је друштво јесенас унело у гонк]
Кад смо мало поседели и обишли, ајде и да се ради... шворценигер није баш лако пристао да кресне, канда сам мало претерао са уљем, ал' кад је кренуо, пичио је. За почетак, просекао сам једну стазу ка задњем делу, ту нам је ионако главна џада и највише туда идемо, а онда кренуо на улицу, покосио бар тај део између вишања и асфалта. Из четири или пет пута, ал' до краја сам већ боље дисао, ово је било брзопотезно враћање у форму. И после треће паузе је нешто тешко упалио, ал' кад је попустио, надаље је радио као змај.
Кајсија и трешања неће бити уопште. Вишње, отприлике пола нормалног рода, можда и мање. Крушке, дуње, шљиве, јабуке обећавају, да куцнем у дрво. Ал' нема везе, безецовао сам пола тоне крушака код комшинице, биће посла. У повратку свратили до Светофора, они имају оно велико паковање гуз папира од 48 ролни, буде ролна-две лоше перфорираног, не мари, ако нам се свиђа нема везе колико је јефтино.
Увече смо већ као мало чували Тању, оставила је Лена саму да прича са нама, да нам тапше и показује шта је накупила од играчака уз кауч, док је она спремала вечеру, а Милан попричао са оном комшиницом из суседне зграде што има кујну/кетеринг па им понекад ували по килу вишка пасуља да се не баци. Елем, оне журке што повремено праве, оне двочасовне са сценариом и правилима по нечијем рецепту, су се добро примиле и ова је... дошла недељу раније. Лена је одмах проверила да се није зајебала кад је слала поруку, не, с њене стране нема забуне, то је Милан направио збрку после. Ал' добро, није велика депутација (у значењу Ечија, „скретање са пута“), суседна зграда.
Четвртак, били ми Благоје и Жорж (в. 22-X-2023.). Потоњи је већ двапут покушавао да дође, остало му једно пакло РЈ утичница код мене, е ајде трећа срећа. Дошли су око 15, остали до 20:30. Жорж одавно не пије, а Благоје није испрва хтео, ај полако, прво кафа... А онда га кренула карта. Наравно, пошто сам у флаши имао дуњу, пио је двоструко брже од мене, тј мени се баш није ни пило, а и синоћ смо, па сам њему сипао другу кад сам ја био на пола прве. Онда је од треће па надаље сипао сам, мени по пола, јер сам се тако изјаснио. Отишло је колико смо нас двоје заједно попили синоћ, дуња је чудо.
Чуо сам и како се десило да се тзв Збуљајић (в. 28-X-1995.) упише у ЈУЛ. Он је наводно био чудо од студента, очистио пету годину ЕТФа у јуну, и онда постао набеђени програмер. Његова фирма, нешто „монстр софтвер“ или нешто слично, је имала просторије на једном крају ходника на горњем спрату комитета, а Жорж је имао своју на другом крају. Негде у средини је било нешто што је припадало СПСу, и ту им је требала нека евиденција нечега око збрињавања избеглица, да би могли да прикажу податке Швеђанима, који су то збрињавање финансирали, да је све у реду, јер је већ изгледало, према ручној евиденцији пуној мртвих душа и швалеркиних сестрића, да је у Зрењанину смештено више деце но што их је у целој Босни било. Збуљајић то напише, а онда се код тог лика из те службе у канцеларији затекне Жорж и види како се овај пати. Каже види ово, ајде пробај да нађеш себе у бази. Проба он, зна да треба да добије „нема те“ у року од одмах, ал' јок, овај врти цео минут. Шае бре ово... и договоре се да Жорж то проба да уради сам, за пешес дана, долазе Швеђани у контролу. За унос података ће да узму једно одељење из економске школе па да уносе то на пешес машина... А па овај... Шта, немате мрежу? Па пише у уговору са Монстром да треба да имамо али то никад није прорадило. Ајде покрпи им Жорж и мрежу, напише апликацију, нешто у Клиперу ваљда, дођу клинци и крену за озбиљно да раде, овај им чак и средио топли оброк - да ручају у хотелу, еј бре, и посао се заврши срећно и на време, Швеђани испроверавају и све буде на месту, те лова настави да леже. Истина, тог тренутка нису имали ни кинте да исплате Жоржа, али су договорили да му хонорар буде да две године не мора да плаћа кирију. Коју, истина, не би ни смели да наплаћују, јер зграда припада граду, ал' тог тренутка (и још доста година потом) се СПС правио да је све што је СКЈ имао или користио припада њима. Пошто су били на власти, није имао ко да им скрене пажњу на то и опампрчи их по џепу.
Неколико дана касније наиђе Збуљајић, седне за ту машину и види да није његова апликација, пита шта је ово, овај му лепо исприча шта је било, он попизди и на лицу места извади чланску карту СПСа и поцепа је, и оде спрат ниже да се учлани у ЈУЛ.
Доста смо оговарали и ону двојицу из школе прљавог програмирања (10-IV-1989.) и колико год да сам имао баш лоше мишљење о њима као програмерима, оно чега сам се у овом седењу наслушао је било много горе, и са стручне и са људске стране. Добро ме и послужио осећај тада да са њима не треба петљати.
Споменули смо гомилу имена, и из света фокса, и колега по граду, дакле ово је било пет сати приче и о животу напољу и о послу и о колегама и на крају и о политици, где је Благоје био скептичан око студентске револуције, јер је томе био изложен само преко екрана, а нас двојица директно - он преко деце, ми вала и директно (ту сам славодобитно извадио пиштаљку из џепа, никад се не зна кад може да затреба). Још каже Жорж, „мој син је прошао испод те надстрешнице пола сата пре него што је пала, шта би било да је закаснио и чекао следећи воз...“
Вели и да је његова најближа плажа на јужној обали, где никад нема таласа јер претежни ветар дува од Турске, и ту је близу и британска војна база. И онда једног дана таласи од метар ипо, хаос направили по кафићима на риви. Шта би? Прича се да су ту вежбали минирање гасовода за Северни ток.
Споменут је и ВУМ, и ако сам ја имао тај један сусрет са ауторима, он се сретао више, и каже да је лик у ствари океј, но је госпођа та што је одбојна и осорна. Ето, ажуришка стања након 23 године, никад није касно.
Прошле недеље сам пријавио јучетину и бусодром за некакав конкурс за нову српску реч, па су ми тражили објашњење и проширење... одговорио сам отприлике истом причом као што већ пише у речнику, с тим што сам додао и линк на фебруар 1975.. И нуто чуда, од данас ме нешто кренула карта - од почетка месеца се скупило око 3200 посета, а од данас до 17. ујутро је већ било 6800. Овај герилски маркетинг ретко упали, ал' кад упали онда пичи.
Петак, 16. Планирали смо да обиђемо и протест у граду, па смо раније отишли на башту, има онолико да се ради. Она је расађивала парадајз, каже стигла је два ипо реда, а ја сам дохватио шворценигера и навалио на улицу. Кренуло ме, лакше дишем и дуже терам у цугу, бар двоструко, враћам се у форму. Протерао сам кроз јендек с краја на крај и назад, косим од дна улево и вежбам да се не окрећем у куковима него да потежем левом руком и држим диско тестеру што ниже при земљи, лакше иде тако и боље однесе ту биомасу. У трећем цугу сам довршио део испред куће и за четврти оставио ово испред шупе. Е ту је ишло потеже, полегло је и запетљало се, тешко се склања покошено. И зарадили смо се, кренули кући око 17:30, касно за одлазак у град, а и штогод смо цркли, легли смо пре један, а ни посао нам није ишао - мени биџулд, њој пауков пасијанс - ал' држимо просек, и даље смо преко 16% победа. Ујутро сам извукао просек за последњих 60 партија, 26%, мало ли је.
Устао сам у 11, сањао све неке правне заврзламе, са све паркирањем Јоде испред суда у нешто где су ископали пола метра дубоко, нисам баш досањао како сам се извадио из тога, ал' јесам смишљао како. Кад сам сео да попијем кафу, прочитам Бурунди, вести у Данасу, оверим StatCounter.prg и шта ми је још део дневне рутине - а, да Речко и Дечко (за које сам најзад јуче убацио њихов речник у свој, овај у Бјо, трајало је пола сата ал' нисам морао ништа да пишем кода, само убацио у чланак овде, снимио и пустио да се све те речи накупе у речник, па брисао; имам у Пчелару пар селекта да ми изређа могуће речи, мада има дана кад га изрешавам и без тога), крене она са славодобитним, „е, видела сам... ћације!“. И крене прича, ма као да је ишла да купи парадајз (в. 16-VIII-2010.), буде тамо десетак минута и онда има пола сата текста о томе.
Видим тамо иза киоска, према амбуланти, паркиран аутобус, и ту на паркингу стоји њих двадесетак. Ови што ту раде и муштерије их само гледају и зајебавају се између себе, њима нико ништа не говори. Укапира да су то ови што морају да иду у Ниш (данас Вучић прави тамо Ћациленд 2.0). У трафици један што је пазарио пре ње зеза радницу „што ти ниси са њима, и ти си водоводско дете“ „нисам ја него је муж, ал' он је наместио да данас иде на терен... а што ти ниси тамо, теби је градоначелник род“ „то преко тетке, развели се, нисмо више па не морам“.
Нигде ниједне заставе, немају ни пецијалне мајице, ма ништа, оно скроз анонимно. А сви смркнути и ћуте, па више се разговарају случајни сапутници на станици. Нико им се не обраћа, не причају ни између себе. Ко на погреб да су пошли... ма и за погреб људи више разговарају него ово.
Аутобус нов, Ластин, а њих једва двадесет, па већу смо гужву направили ми као месна заједница што смо се малтене случајно окупили, оно ко је чуо од неког, него ови што имају сву ту организацију. И видела сам и сендвиче, кад сам кренула кући, где могу да бициклом обиђем аутобус, знаш како је тамо гужва суботом, него укосо кроз паркић иза амбуланте, гурам и видим из једних кола носе кутије у аутобус. Једна била штогод отворена, видим сендвичи. Она сунђер земичка, све упаковано, ко зна кад је то прављено и ко ли им то прави, мора да је неко на томе добро зарадио.
Иначе, ишла је да пазари живинске џигерице, ту има тај Чикин Кинг у овећем киоску, јер треба Лени да опет понесе своје паштете, јако јој се свидела а одлично јој лежи са текућом дијетом. Каже овог пута није било ГМО, строго једна џигерица једно срце. Раније је умело да буде и по три срца на једну... Наравно, објашњење је да је дућанџика нешто пореклом брђанка па је првих година својим земљацима давала чисту џигерицу, а онда је ваљда укапирала да нема других муштерија осим сталних, није на некаквом бусодрому или уз важну улицу, па је престала са тим. Срца су океј за супу, ал' овог пута ће се почастити мачке. На ту тему, досад су угинула два, оба Џимина.
А онда се прави та паштета. И рибља чорба, са ружиним латицама (тј сецканим феферонама из туршије, рода '23.). И пржени ослићи, овог пута не уцело у рерни (као што је било претходна три-четири пута), него на комаде па у тигањ, класично. И који пут већ закључујем да није тачно да од рибе не можеш да се преједеш. Увече, зове Нина. Пробала је да нас зове у понедељак, ал' смо већ били отишли, укапирала је и куд. Од новости, сређује онај порез, гледа да се погоди са ИРСом да то постепено отплати, ал' за то треба недељама да се цима са неким бирократом, или да онлајн направи план исплате. Но, тај план кошта пар стотина да се направи ако је дуг преко 50000$, или само 20$ ако је испод. По оном што јој је стигло на папиру, дугује 56, онлајн каже 52... уплати одокативно 7000 да падне испод црте, и сад већ целу недељу чека да уплата стигне где треба. Ех, ти рачунари, као да је то некад ишло брже. У осталим вестима, изашла је са једним ликом и било пријатно вече, ал' нема хемије, није кандидат. Ал' нашла преко фејса неког другог, исто из краја, па су нешто онлајн гледали заједно или играли, а онда се запричали... до шест ујутро. Е тај је кандидат, држимо палчеве.
Недеља, 18. Идемо код Лене, опет је договор да идемо негде да ручамо. Негде пред Чентом ми улети неки млад фазан под точкове, и по осећају у стопалима сам мислио да је протрчао испред точка и звекнуо негде о под. Јебига, није било теорије да реагујем, то није трајало ни четврт секунде од тренутка кад сам га (тј је, женка) угледао. Није била нека гужва, и моје место за паркирање ме чекало, и Тања се пробудила таман кад смо стигли. Увежбала је да баби скида наочари, то је урадила бар десет пута.
Отишли смо опет до Валтера. За суседним столом тачно чујем себе од пре педесет година, неки наши и неки странци, говори се течан спикерски енглески, неко је то лепо увежбао. За ручак опет прво чорба, баба надробила сомуна (сасвим је добар кад се не натопи у онај одвратни претоп) и храни Тању, мала има апетит, једе само маже. И месо, сад има два зубића, а и горњи се већ назиру. На корицама јеловника, у углу, иконица прасенцета, прецртана. А, строго говеђе, халал. Узео сам неке јунеће крпице, што је канда поребрица сечена у траке, мање више фронцле, ал' ваљано испечена, а и остало што је ишло уз то је било добро. И, према Орвеловом аксиому (из „Нико и ништа у Паризу и Лондону“), оштар нож па изгледа мекано.
Кренула ме карта са фоткањем, наштрикао сам око деведесет, остало 74 да ваља. Милан опет није ручао са нама, он има неки свој распоред, ал' сам бар ухватио десетак добрих снимака где је он са Тањом или са обе.
У повратку опет свратили до Мерета, усфалило хране за мачке. Почела и кишица, добро смо и стигли, од Старе дуње до куће смо ушли под дебели облак, дотле било сунчано.
Увече опет попричали са нашим Сијетљанима, добра вест је да нема неких вести. Она дебела Тојота ће најзад да оде, лик је исповртео још пет хиљада, очекује се од недеље још пет и ћао твоје је и да га више не гледам. И неће да му наплати лежарину, а ред би био, чека га пола године. Нешу нисмо видели, спавао је, Анита се мало парадирала пред сочивом и то му је отприлике то. А да, набавља се нови три де штампач, јер стари није дорастао, треба му специјалан материјал за неке ствари, овом уме да се смежура доњи део јер се хлади, а горњи се још штампа, одоше два сата у ђубре. А има и проблема са лепљењем доњег слоја на подлогу, или ако напрска лаком за косу, има проблема да то одвоји. А сад су се појавила и угљена влакна, ту се већ праве и кациге, а Стенлију треба често један поклопац за претинац на конзоли за неколико модела бенџи, неки што се смиче и многима поломи, то да крену да праве, има потражње.
Понедељак пре подне, седимо, она спрема мусаку од тиквица, неко куца на врата. Болди, затекао се у крају, хтео да оде нешто до Бранка Глумача („Жив ли је?“ „То и мене занима“) па свратио да нас види. Каже „а фино си украсио кола спреда“. Мислио сам да ме частила птица овећим гованцетом посред ветробрана, ал јок, каже „па како је било у лову?“. Једва некако објасни да имам фазана напред, „како ниси приметио, мора да је зато што си паркирао унатрћке... а и да си напред, опет не би видео, идеш право ка улазним вратима“. И погледам после, онај фазан није подлетео него баш налетео, и добро се закуцао, ту сам мора бити возио око 90-100 км/ч. И шта ћу, одем после са најлон кесом и ишчупам га па у канту за ђубре. Срећом, птица је па неће смрдети, једно маче па смрди три дана кад угине негде у буџаку, птице јок. Угинула је и још једна кокошка, остало их шест, и петао, а онда и два црна мачета. Редња.
Сетио сам се и оног Астон Мартина од 22-IV-1969..
Време је блесаво, час облаци па сунце, час грми час птичице цвркућу... те нисмо отишли на башту. Бар нам се резултат на Пауку још поправио, сад је 16,24% победа.
Двадесетог, већ трећи пут на башту. Још сам косио, она садила. Гајтан трава висока до кука, ту испред шупе, најзад дошла на ред. Сваки час ми се деси да се запетља, омота око осовине и онда нема друге него гаси шворценигера, па чисти то.
Двајспрви. Бројач посета за последњих 10 часова на sGradlj.com је полудео, то је ишло брзином од 16000 на дан. И то није да је иста екипа од пре неки дан делила линкове, то је све било на хттпс (где је 25-X-2014. виђен већ 50 пута), сад ми се хттп попео са 3300 на 6850 преконоћ. Напокон инсталисао Никотин+ за соулсик мрежу, кад већ Шкрба тврди да мрежа упорно ради. Не мислим нешто велико да скидам, има тога превише, него да допуним тамо где сам танак, например са књигама. Већ трећу годину више гледам а скоро ништа не читам, јер шта сам имао углавном сам прочитао, бар оно што ме занимало, а од филмова и серија на Путлокеру сам некако ове недеље успео да одгледам чак два филма, обично буде да један развлачим по десет дана. И гле, већ за првих неколико сати се нашло доста тога.
Предвече, проверавам имејл, и једна порука стигне право у фасциклу „остали“ - знам ко је, једино за Меланију имам такав филтер. Каже у пензији је, ту су у Београду, нашла је моја писма, шта са њима? Аууу... да ли уопште желим да их видим, шта ли сам тада срао, не знам шта би ми било горе, да видим колико се разликујем од оног клинца који је то писао, или колико се не разликујем... Сфоткај ако те не мрзи па окачи фотке негде, или баци или... поступи строго по нахођењу.
После вечере кренем да сређујем то што је стигло - књиге разбацам где дођу, музику разбацам по извођачима (мада, нешто сам и стрпао ђутуре у фасциклу 'пункица', по тој риби од које сам већину тога поскидао), изнивелишем, па кренем да увозим у мрз и исправљам називе. Негде фали шђћ, негде Има Великих Слова, има ту нешто посла. И инсталишем фбЧитач на онај стари таблет, пребацим ове нове књиге што сам поскидао, и кренем од где сам оно стао са Рејнолдсом. Увече смо се и позабавили(... 29 речи...).
Четвртак, 22. Опет на башту, исто као и претходна три пута. Она сади парадајз, и досађује где су ровци и пужеви појели, ја косим. Овог пута, пошто смо заборавили да понесемо киселу а и кишнице за заливање је остало само пола бурета а од јучерашње кише се није допунило, ајде да активирамо водовод. И нуто чуда, само сам га укључио и одмах је радио, никакве враџбине нису биле потребне. Сад бар знам који осигурачи покривају овај задњи део. Код струјомера се населиле осе, па сам у одласку прво опет оборио све осигураче, а онда саће попрскао ведечетрдесетом, кажу да то не воле. Ако опет буду тамо, набављам некакав инсектицид.
Пробао да са баште зовнем Кечигу, видим да је пре неки дан покушао да ма зове, не јавља се. Онда увече видим да је сад он мене звао, пре два минута, аха значи ту је, зовнем ја њега. Да ми јави да има трећег унука. Аха, мислим се, већ си ми јавио прошли пут па заборавио, нема везе, нек се издиванимо. Бар сам се сетио да питам за Нену, каже добро је ал' није ширио причу. Причали и са Леном, гледали опет како Тања изводи своје форе (радни назив „трозубо чудовиште“). Испричам за фазана, каже „а баш је и Милан причао како је видео да је један имао јастреба у решеци“. Па како није препознао кола? Хм, можда му није ни пало на ум да гледа, или је то она разлика између женског холистичког погледа на ствари, и мушког усредсређеног (што важи и за мене осим кад возим, тад видим и радим све одједном).
У петак нисмо ишли никуд, најавили су неко пичење кише, које је и стигло предвече. Био је поприличан талас али нас је само окрзнуо ивицом, оно што је било јужније од тога је добило поприличну дозу. У Београду, наравно, потоп, опет неколико улица са реком гована јер кишна и фекална канализација нису одвојене, опет нека школа морала да разјури ђаке у 17:00 јер прокишњава и вода може да допре до жица под напоном, уобичајено срање јер је претерана густина градње па нема довољно небетонираних површина које би могле да упију воду, али зато канализација није проширивана кад се дограђивало, а није баш ни чишћена. Свака јача киша направи добар хаос.
Увече зове Даца, каже умрла Јана. Нашао је син у купатилу. Ако је умрла тако у петак, тешко да ће сахрана бити пре понедељка, нарочито ако буде обдукције, мада се то ретко ради за смрт код куће, а обавезно за смрт у болници. Видећемо. Увече, кад смо пијуцкали, никако нисмо могли да се сетимо њиховог венчања, биће да је ћале ишао сам, чега се ја уопште не сећам. Она се сећа, каже да баш није био срећан са оним што је видео. С њима смо и иначе имали баш мало контакта после 1979. Њен брат, млађи, се још и држи, израстао је у грмаља, а оно што је Властина кева причала да се оженио фаћкалицом, из оног вица „ти си последња свирала у мој рупа“, испало је да нема везе, џангризава баба којој је ваљда свако крив што више није она рибетина каква је некад била, упорно су заједно и делује да се добро држе. Што кажем сваки пут кад их видим, а у ствари о њима не знам ама ништа.
Уја је био вазда директор нечега, економиста па млад згодан и наочит, па адреса у старој кући на једном од главних сокака, па терао тристаћа кад смо ми још терали фићу, а онда је нешто рано умро, а пар месеци за њим и старији брат, обојица од срчке. Ако се син после некако и снашао, Јана баш и није, целог живота је била ћата негде у општини или здравству, шта ли, састављала крај с крајем, како рече Даца, „ружни и дужни“. Шта ће сад синови да раде... Један је грмаљ, прошли пут сам видео да носи обућу формата кутије за виолину, ал' никако нисам могао да познам ког сам од њих двојице видео оно пре петнаест година.
Јану смо највише запамтили по оном што нам је испричала на пуш паузи у сватовима (26-IX-2010.), како често утање са ловом па она скува пасуља за целу недељу, „кад ме питају како можете да једете пасуљ целе недеље, кажем има се, може се“. Што се сад догађа и нама, не из истог разлога, него се омакне, моја драга накрка толико меса и димљеног, да то напросто не можемо да поједемо брже, а греота да се баци. У ствари, ту сам схватио да уопште није проблем једнолична исхрана, оно кад дан за даном једеш једно те исто, ако је то нешто добро и свиђа ти се. Проблем је кад ти се не свиђа. Што би рекли Кинези, „опет пиринач“.
Проређују се мачићи. Од првих деветоро ваљда остало четворо, а сад је здокнуло и једно од ових од Мале Зелене, и ови старији су га појели, остала само глава.
Сахрана ће бити у понедељак, јавила Даца. Док буде трајала даћа, они имају другу сахрану, умро неки Властин ујак или брат од, бемлига, па се видимо после.
Навала на sGradlj.com се завршила око 24. при очекиваном збиру од 50000 посета за крај месеца. Наравно, биће нешто мање кад то почне да пада, то је обична линеарна пројекција под претпоставком да се просечна посета не мења.
Субота, башта. Довршила садњу парадајза, биће четирсто стабљика. Ја довршио кошење код улаза (не и ону страну до гараже и летне кујне, о том потом) и прешао на воћњак, успео да обиђем пун круг око овог предњег дела где су јаркови затрпани. Сад шворценигер пали скоро из прве, и није ми се ниједном толико напунио гајтан траве да сам морао да прекинем и очистим га. Досад је било сваки пут бар једном, прекјуче чак трипут. Ушао сам у швунг, што би рекао њен отац.
Спомиње се: 22-IV-1969., фебруар 1975., 10-IV-1989., 28-X-1995., 16-VIII-2010., 26-IX-2010., 25-X-2014., 22-X-2023., sGradlj.com, StatCounter.prg, Анита Џенифер Бергер (Анита), биџулд 2, Бјо, Благоје Николовић, Болдижар Барваи (Болди), Бранко Глумач, Бурунди, Вера Вранеш, Власта Зарин, ВУМ, гонк, Градивој Шкрбић (Шкрба), даћа, Драгана Витас, Ендре Фелбаб (Ечи), Јелена Средљевић (Лена), Јода, Клинцаид, комитет, Кућни речник, Малиша Борковски (Борче), Меланија Тисаревић, Милан Настић, мрз плаџер, Невена Жаја (Нена), Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), паштета, своја производња, Стенли Бергер, Тања Настић, Таса Раденков (Кечига), тристаћ, тутифрути, фића, фокс, фрајер, френдз парти, чорба, шворценигер, на енглеском
15-V-2025 - 7-IV-2026