28-IX-2024.
Време јесењих окупљања. За почетак, у четвртак (26.) у Нови Сад, мали математичарски састанак, док је ту мала Живана. Био сам се јавио као добровољац да терам комби, али је на крају испало да нас има само петоро - Борче, његов кум, Сташа, Стана и ја. Свеједно, ваља и комби некад прошетати, ајде прошао је технички, терај.
И дође Сташа до мене, остави кола, па одемо покупимо Борчета, па у Опленачку по Стану, па успут у село по кума... а онда цврц Милојка, где се паркирати тамо, то је Дом ЈНА ака војске (сада, ал' опет не сме да се зове српске, него Војска Србије, нешто као дијагноза) на кеју. Обиђем круг око блока и, чудо једно, нађем два места. Видим један иза мене се изгледа као да је исто намерачио да се паркира, па пропустим то прво место, и стварно крене он да се удева тамо. Уденем се, вала, и ја, све са много гаса и овлаш квачилом, јер серво не ради при ниским обртајима, и испадне одлично. Е најзад једном, ево шест година га терам и све нешто мислим да још нисам овладао.
Цица је била већ тамо, у 17:01 кад смо се спустили у башту. Остали су стигли за десетак минута, скупило нас се десетак. Појавила се и И.Г., коју нисам видео ваљда од последњег предавања. Паркирање за прва два сата ми је био уплатио Борче, а онда сам морао да се препаркирам, црвена зона. Кренула В.Г. са мном, да ми покаже где ћу лакше ухватити ново место, а ако ни ту не упали, зна она једну авлију ту негде иза ћошка - није требало, паркирао сам се ни ћошак даље, овог пута је частила она још два сата, а после тога је џабе.
Е како смо сви оматорили, а онда у недељу кад сам радио све те фотке, на њима смо сви изгледали боље него уживо... Било је занимљиво разговарати са колегама, где је ко био, шта је ко радио, и како је сва та математика у глави била она предност у разним приликама, некад чак неочекиваним. Чак и онај штос са премештањем ТА пећи, да подметнеш неки комад дебље тканине па је преклизиш по паркету - нисам био једини ко је то измислио.
Међу оно мало вести што сам чуо, умро нам је професор што нам је држао алгебру 2 и нумелу, а неки су у читуљи видели да је умро и Паја.
Наравно да сам се мало дувао што сам велики деда, сад већ држим напаковано Тањиних фотки у телефону... опет, оно чим се највише дичим није баш непосредно моја заслуга. Ајде, и пар њих је добило упутство како да нађу Бјо на мрежи... и видим да је посета нешто кренула, дан два касније.
Стигао кући нешто пре 23, па смо опет попили три... ипо. Сутрадан сам још и дремнуо, канда је пао притисак, спремало се неко невреме, ал' то ће као данас.
У суботу спаковао еоса 70, телефон, цигаре и пет боливијских, и срећа што ме подсетила да понесем и јакну. Мислио сам да је понесем, и док сам стрпао све оно у џепове, већ сам заборавио. Борче је стигао са Драганом таман на време, па смо се одвезли на Житни трг, тамо им је по обичају окупљање пред полазак на тај матурски парастос. Међутим, IV4 канда више не држи много до тога, више нису туристичка агенција, сад иду наизменично у један па у други ловачки дом, па то окупљање и заједнички полазак са трга више и немају смисла. Ту на тргу смо се нашли само нас троје, Илдика и Јозда, сви остали су отишли право тамо.
Традиција је мало окренута у страну ове године - под један, главни кувар није ту, Гаши су извадили бубрег у понедељак, лежи код куће и опоравља се. Ово двоје што ту раде би иначе спремили гулаш или паприкаш као и увек, ал' овог пута је један имао рођендан (онај други Бајло, исто је презиме, ал' кад сам овог свог питао колико су род, добио сам метар родослова, списак заселака где су који у прапостојебини херцговачкој, и примедбу да све то тамо стане у круг од осам километара), па је донео печено прасе. Одлично урађено, кожурица крцкава таман колико треба.
Присутни, хм, отприлике по редоследу појављивања на фоткама: Илдика, Јозда, Милица, Жуца, Ђуси (од ког је испао матори зајебант, хода са штапом и зајебава се, у неком тренутку је кренуо да доста гласно и добро пева неку спрдачину у сувом десетерцу, бајаги гудећи по штапу као у гусле; иначе је виолончелиста, рече Драгана да је прошли пут дошао пијан па само доливао и до краја се урадио само тако, сам ђаво зна како је стигао из Панчева, а још мање како се вратио), Р. Ћ., Р. Бајло, наш Бајло, Ксенија (изгледа још млађа и луђа и боље расположена него оно маја месеца што је била), Гаша (само као лик на телефону, издиванили смо се сви са њим), Чарга са женом, Влада, В.М., М.Б. и на крају Ј.Б., за кога смо тек сад чули да му је надимак Њока. Појавио се касније и Сташа, каснио цео сат, каже чекао код берберина (да му скрати са 5мм на 2) и на крају и онај капетан, па је био предлог да догодине ово буде нешто у два дана, са пловидбом до Темишвара и ноћењем тамо.
Испоставило се да је Чаргина жена из оног села где је отишла тетка Милица, одатле јој је и муж био, и да је њега знало цело село, јер су он и другар били први дипломци у селу, а тај другар је овој био стриц, те сам оставио Чарги свој телефон, ако ова нешто сазна шта ми је са тетком, да ми јави. Па, видећемо. Исто тако од Жуце сам чуо да се срела са Јацом у Врњачкој Бањи пре пар недеља, ишла нешто преко пензионера па се спазили, каже оженио се и млађи син, старијем жена изгубила дете у неком петом-шестом месецу ал' сад већ носи следеће па сад то чекају.
Бајло је неколико њих ухватио са баш добрим изразима на лицу, од Жуце је ухватио суштину, тачно оно како је сви памтимо, а Драгану је ухватио на изненађење, изненађену и разрогачену, па јој се на екранчету није свидело како то изгледа, каже бриши то... Ма, реко, видећемо још...
Око 13:30 је кренуо ветар од Клицаида (нема 5км до тамо). Још није било хладно, ал' је нервирало - лете салвети, растурају се фризуре, Драгана добила од Борчета прслук ал' зебу рукави, ја везао косу у реп ал' није било доста па сам се преместио на супротну страну стола, ветром у лице. До краја сам и ја морао да узмем јакну, доста сам се јуначио. Разлаз је био око 16:30. Легао, одремао, мање од сата, а кад сам се пробудио видим драга ми намрштена нешто. И провали из ње, да смо упали у колотечину, да више времена проводим пред мониторима него пред њом, да пола не чујем шта каже јер сам окренут леђима (а и она је...)... Издржим двадесетак минута тога, јер видим да је кренуло у негативни ковит, штогод да кажем испадне да или покушавам да преузмем кривицу на себе или да је свалим на њу. Онда кажем да то са сваљивањем кривице не води ничему, заједно смо се зафарбали у тај ћошак, него ајд да видимо шта ћемо.
За почетак, одемо пешке, по киши, до самоуслуге на ћошку, и купимо шест лименки Карлсберга, па полако. Утом зове Лена да каже да сматра да је сутра на реду да дођемо, како смо већ усталили, и може 50 јаја. После звала Нина, да јој правимо друштво док испече палачинке. Каже, има велико спремање на послу, добар део послова препуштених другим фирмама се сад пребацује на неке треће фирме, па се испоставило да тих нема две-три него петнаестак, и да је посао много обимнији него што је управа замишљала, тако да ће имати тамо разоноде бар до пола новембра. Деца су океј, све иде како треба.
Има прц са здравственим - фирма плаћа нешто онако комплет, али је то везано и она ништа не може ту да мења, једино може да смањи дидактибл (тј износ до ког годишње плаћа из џепа а преко тога осигурање) са 6000 на 3000 ако испуни неке њихове услове, што се своди углавном на давање гомиле података, нарочито о својој исхрани, начину живота. Испало је да је да једе превише меса, треба бар девет комада поврћа дневно да поједе („јес па да се на месту угојим, таман сам смршала“) и да је високо ризична по питању рака дојке и грлића материце. А зашто? Зато што није ишла на мамограм и није радила Папов тест. А сам ђаво зна колико њих годишње страдају од терапије изазване лажним позитивним резултатима, јер ко тражи наћи ће. Данас свашта називају раком... Каже, нека им те три хиљаде, нек се носе.
У недељу преподне сам урадио фотке и од четвртка и од суботе. Ови од четвртка су боље изгледали на фоткама него уживо, а ови у суботу баш и не - има фотака где сви изгледају млађи, има где су старији, некако пола пола. Она Драганина фотка је у ствари испала јако симпатична, широко отворених очију, беоњача са три стране, обрве високо а уста тек мало отворена, оно изненађена или није добро чула. Ту сам јој фотку послао посебно имејлом - све остало је отишло линком на Дропбокс. Није је приметила баш одмах, није очекивала два имејла, па се јавила (а Глобалтел то уредно послао до поноћи укупно четири пута), „Сад сам тек видела ону "спорну" фотку, као Мунков "врисак", бриши то срање“. Наравно да нећу обрисати, ал' ту фотку више нико неће видети осим нас троје што смо је већ видели. Ма Бајло се зајебао што јој је одмах показао на екранчету, па је унапред била обележена за посебан третман, иначе би отишла заједно са осталима. Од њега је могао испасти добар фоторепортер, има око и прст да ухвати тренутак, било је и у овој тури десетак баш добрих.
Пошто сам нешто рано устао, дремнуо сам после ручка, па смо око 14:15 кренули до Лене, најзад по киши. Стигли све како треба, једино је моје место за паркирање било заузето, па смо га нашли тамо даље али у некој зони где има обележених места, за нечију амбасаду ваљда, те и кад сам нашао место, ознака на ивичњаку је била нејасна, нешто ново, плава трака уз белу, па ајде да не буде срања одем даље а она крене пешке. После је испало да смо баш могли и ту остати, то је ознака за плаву зону, и пише и на који број се плаћа паркирање. То где сам се снашао је било још 100м даље, а притисла ме бешика - попио сам две кафе, што је литар, и појео тањир чорбе... Усиљеним маршем сам стигао по тој кишици, па, скоро до зграде, а притисак све гори. А знам шта је, стисо сам се и сад морам мало пустити, а нећу много, неће то попустити још пола сата, ал' је паника... А и задихан сам. Уочим ту тренутак кад баш никог није било, прислоним се уз дрво, леђима окренут прозорима, и полако... И ту ме тако коњски заболи глава, ваљда што сам прешао 500м убрзаним ходом, да то, што сам тако фолирао да ми није добро па се наслонио на дрво, више није било фолирање. Дисао сам сад намерно спорије а дубље, и главобоља се за минут-два смањила до подношљивог, прешао преосталих 50м и затекао је како пуши пред улазом. А да, да уђемо заједно да не звони на вратима него ћу ја телефоном, јер Апи полуди, и овако лаје као ненормалан сваки пут кад смо пред вратима.
Тања лепо расте, хвата се шаком за прст, почела је и да гуче, препознаје фацу кад јој приђеш довољно близу, чак сам добио једно весело и дугачко гууууу са гргољењем, ма дивота. Каже Лена да не мисле ту да стану... Милан почиње да ради тек од седмог, а она се негде у новембру враћа на посао. Узели су неку дадиљу, за почетак на само четири сата дневно, док она не почне да ради, сутра треба да дође да се упознају.
У повратку смо свратили до велике Роде код Мека на аутопуту, огроман паркинг и хангар, нешто величине бољег Крогера, ал' некако ипак делује празно - да ли зато што је недеља, киша и скоро никог нема, или што смо дошли само да видимо имају ли маги зачин. Немају, нисмо ништа купили. Онда сам негде између Ченте и Перлеза опет морао да се побринем за водостај. Па смо свратили и у Мере, и тамо ме стигло опет. Знајући да стражњи зид гледа у ливаду, само изађем па ајд још једном, опет скоро ништа а морам. Е ту ме тек прошао притисак. Нисмо нешто много пазарили, скоро да смо више узели клопе за мачке него за себе.
Увече нам је забаву опет покварила моја главобоља, баш кад не треба. Не знам је ли ми то виши или нижи притисак - протекле недеље ми је био нижи, осетио сам понекад благо кашњење равнотеже и вртоглавицу, ал' је добро заболело. Но, било нам је лепо и овако, и још смо и попили, само две, не треба више. Два дана касније смо одржали и поправни, кад већ волимо, и било је још боље, нисмо ни пили, лепо заспали.
У среду смо отишли бицикловима у град, у ситан пазар. Успут нас спазио Браца, ту смо сишли с коловоза на тротоар да бисмо скренули лево, па смо штогод попричали. Још увек држи отворено, иако вероватно и нема неки промет, ал' ето ту је. Каже да га питао другар „докле ти мислиш овако... да сваки дан бежиш од куће?“.
Јесте да у самој главној улици сад скоро више ничег ни нема, већина дућана је отишла у онај јеврејски тржни центар на Багљашу, остало је доста празних локала, и Гигатрон се иселио из Наме, затворила се чак и Алфа банка (тзв „ха банк“), али зато на прилазу Житном тргу има разних дућана, па смо се ту разишли, она кренула кроз њих а ја полако у фото сафари. Свратио до Медеје да јој купим слушке, оне дечије беле су одавно поломљене, раде али спадају, цијена ситница*, 990 динара. На Жутом мосту станем да сфоткам штогод, кад неко из заустављене колоне виче „професоре! ради ли онај хидрофор?“ - наравно, Здравко у свом фургону. „Ради кад треба!“... прошврљао сам и кроз Планкерт, снимио нов велики панорамикс испред Дома омладине - нису урадили ништа битно с њим, осим што су ударили шарено сиве плочице на плато испред њега, за то поплочавање некако увек буде пара а остало кад буде.
Једина новост успут је да најзад раде улаз из Немањине у будући паркинг иза поште и комитета, ту је једно од старих корита Бегеја, ту још увек расте трска. Наштрикао сам приличну серију, биће ту за егзибицију (ака изложбу), што је у ствари само фасцикла где држим линкове на боље фотке, па да се те нешто чешће виђају кад пустим фес, који сад пустим десет-двадесет минута кад ми дође, или кад чекам да ми се приспава после ручка.
Сео сам преко од Наме, запалио, мало шкљоцао, послао јој поруку где сам (наравно да није ни приметила, ал' ето бар сам се сетио да јој убацим телефон у цегер, да мало навикне), гледао рибе. Од овог последњег ништа, све оне лепе клинке, које сам виђао летос и претходних година, су некуд нестале или се угојиле, ајте ман'те се, ова моја боље изгледа од вас, а у вашим годинама и десет пута боље. Ваљда нисам трефио кад је у школи велики одмор.
Занимљива је била ова једна буца са огромним папагајем на рамену. Кад је она дошла, док је издимила, сетио сам се да одем до Идеае (у бившем хотелу „Централ“) да видим имају ли маги зачин. Наравно да немају, асортиман је у длаку исти као и код свих осталих, нек је паковање и другачије, једина разлика је што су имали и мајчину душицу. Мирођије дуго није било уопште, а откако се појавила у Светофору, сушена, сад је има свуд. Тако да испада да нема везе где пазариш, цена може да буде различита али асортиман ће бити исти.
Попили смо кафу испред Прлеског, па полако кући. Успут сам шкљоцнуо пар комада са пешачког моста, јесте увек исти призор али ето колико да се види да оно што су измуљавали пре две-три године курцу не служи, река је и даље бар четири метра ужа него што треба. И онда уочим ову рибу како кулира... и штрикнем посебно њу. Права фотоаматерска фотка, за клупску изложбу. То што је избила дим баш кад је требало, додатни бодови.
----
* наравно, Алан Форд.
Спомиње се: IV4, Алан Форд, Апи, Бјо, Браца, Влада Марканић, Гаврило Ташков (Гаша), Дом омладине, Драгана Витас, еос70, Живана Арматовић (Жуца), Житни, Здравко Лакатош, Илдика , Јасмина Сентовић (Јаца), Јелена Средљевић (Лена), Јован Зданић (Јозда), Клинцаид, комитет, Ксенија , кум, Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, Миланко Ведрин (Чарга), Милан Настић, Милица Зубатовић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), Нови Сад, Паја Ћурчић, поправни, Прлески, Станоје Сердаревић (Сташа), Тања Настић, ТА пећ, тетка Милица, фес, чорба, на енглеском
29-IX-2024 - 16-VII-2026