09-VIII-2024.
Другог предвече звао Кечига, тек тако, да се издиванимо. Баш се обрадовао кад је чуо да смо седми пут баба и деда, „па ти си цар!“. Каже да се недавно видео са Фефијевом удовицом, што је мени онако само по имену, и то још у деминутиву, било испрва тешко да препознам.
На Телеграму се видимо са Сандом и Линдом бар три пута недељно, кад год Алиша не дође на време, или Реин касни. Сад је већ „погоди у којој ми је руци“ потрошена фора, него су се сетиле Аулија, сове што се натакне на шаку, па се као разговарају са њом. Баба ту има више маште од мене, па је рука углавном њена. Дек је готов, и сад често излазе и у двориште, нарочито Виолета. Раја се исто често појави, да макар мало завири у екран. Њему је мало чешће досадно а штогод је већ матор да се игра са њима, не налазе баш заједничке теме.
Са Гораном смо се видели седмог, каже Стенли је у неком бедаку, а сад то што морају да се селе квари његов план да не мења ништа, па је сав никакав. Ал' већ су кренули да траже, и док не виде на коју ће страну тренутни стамбени мехур да дуне, хоће ли мања штета бити ако нешто купе или ако оставе да им паре леже...
Лена има исте проблеме као и свака млада мајка, Тања мало не уме да сиса баш, брадавица јој се зачепи, па се то некако очепи, ал онда ова не сиса како треба јер је на бочицу било лакше... И неће да спава преко дана. Разноразни јој дају контрадикторне савете - те да мора да спава на леђима, те да мора да спава на страни, и по још десет других питања. И сви до једног крећу са „нећете погрешити ако урадите тако“. Дође јој да следећег који изговори те речи заврљачи са четрнаестог спрата. Каже Милан „ма питај маму“. А са те стране је савет „метни је да спава потрбушке... нама је педијатрију предавао један из Ботоша, стара школа, а тај је рекао да све животиње спавају потрбушке, шта смо ми па бољи и другачије грађени“. Упалило из прве, заспала као сисанче од голуба. Лепо напредује, види се на фотци.
Јуче нам је послала видео од 40 секунди како Тања штуца, и мамуља нешто рукама, слађана да би слађана... Реко још два потеза па да научи да тури палац у уста. Каже већ је научила, скоро да је кожу огулила.
Седмог сам најзад имао разлог да одем до града - стигла ми нова картица у НЛБ(кб) (не НЉБ, јер љ није слово у словеначком, они то стварно изговарају као одвојено л па ј). Наравно да сам отишао бициклом, зар за једно парче пластике да трошим чорбу и плаћам паркирање, а и питање је где бих се и паркирао јер су оба велика паркинга, на Житном и иза гимназије, заузети док трају Дани пива. Наравно, никог познатог нисам срео, тј двојица су ми нешто махнула, мислим онај лик што ми је зимус превезивао мрежу и онај технолог из млекаре кога видим једном у пет година иако је из суседне улице, нема 100м ваздушном линијом од нас. Мало сам дуже чекао, јер сам тако ошацовао на ком шалтеру ћу, ал' је испало добро, риба је тачно оно како сам је ошацовао, наизглед строга али зато кад крене да прича, прави другар. А и ја сам добро кренуо, показао јој картицу и личњак, рекао „стара... нова. Тј добио сам поруку да ми је стигла нова картица а рачун сте ми блокирали још маја јер ми је истекла лична карта, ваљда сам посто не-особа, па ево донео сам... А онај упитник што је требало да попуним, не знам како бих уопште могао помоћу њега да докажем да не суфинансирам тероризам или он мене. Откуд ја могу да знам да ли је Фонд за пензионо терористичка организација, ја тамо не знам никога, откуд знам, можда и јесу. Или, на другој страни, Лидл и бензинске пумпе, исто не знам...“. Те је она то попунила на екрану, и одблокирала ми рачун, и онда је испало да јесте картица стигла али не може да ми је изда јер то је друга, опциона картица коју не може да ми да док не стигне основна, она Дина картица. Коју сам заврљачио у неки буџак кад сам је добио пре четири године, ни пин јој нисам запамтио, не знам ни где ми је, као што ћу и ову... кад стигне. Не знам чему то служи и ко од тога има користи, да сад не спомињем премијерку, бившу, и брата јој. Бар сам дигао 100.000 одмах на шалтеру, да не акам серекеш, „два месеца сам се гребао о женину картицу, ред је да сад мало ја частим“. Ех, тај живот на фиксним приходима...
Свратио и до МТСа да проверим да ли смо уписани на списак „немојте звати“ - јесмо. Доооброоо.
А онда ми је стигло још шест смс порука, којим ме банка обавештава да ми је стигла картица...
У башту смо ишли једном почетком месеца, и данас. Свачега помало, ничег ту нема много, али сад кад сам свео рачун испада да смо донели 300кг воћа и поврћа досад.
Ту негде се сетила да најзад назове Ержику, да види како је. Очигледно је океј чим нас не цимају, нисмо од зимус морали ни за шта да идемо до ње. Каже покушава опет да хода помало, уз ходалицу. Сад јој долазе и да је купају, и пичку и буљу, па јој све нешто незгодно. Но, како рече професор студенткињи што је за испит навукла допичњак, „то се пере а не проветрава“. Гита је, каже, океј, била је пролетос али само пет дана, не може на дуже да остави куче комшијама. Не иде нам у главу који јој је андрак, шта још седи тамо, плаћа кирију, чак научила да вози да би могла у набавку, има пензију одавде, средила да јој стиже тамо, има мужеву пензију, и још мора да радуцка кад шта увати (ваљда у хотелском вешерају, или чува бабе), кад би са тим парама овде могла да живи као цар, да храни пет џукела ако хоће, и да не плаћа ништа, има пола куће а остаје јој и кевин стан. Мора да ту има још неки чинилац за који ми не знамо.
Пијемо отприлике свако друго вече, с тим што смо успели и да прескочимо кад претходне ноћи није стигла да се испава, и једном кад ју је болело ребро. Но, сад већ попушта. Мало смо се јако уштосили и добро нам иде, прексиноћ смо стаманили пола литре тутифрутија, ал' ми се чини да не пијемо што нам се пије, него да имамо разлог да седимо још и причамо, лепо нам је и још нам се не иде у кревет.
Завршио сам друго гледање „Пространства“ и ако и не делује тако ново и моћно као први пут, и даље је јако добро урађено, бар пет пута боље од Старог Дрека. Тамо сам од последње сезоне погледао првих шест и последњих десет епизода, а оних десет у средини прескочио. Од „Пространства“ сам прескочио само ону средњу сезону што се догађа на Илусу, ту сам само почетак и крај. Шоре Агдашлу је светски шампион у транскрипцији имена, има у енглеском пет слова х од којих се ни једно не чита као х (Shohreh Aghdashloo). Ове недеље гледам „Лунобран“ (Moonhold), серију од само шест епизода, у којој је набијено толико СФа који се не да наћи другде, јер је све засновано на утопији која је остварена (на Месецу), где сво становништво влада мудрошћу и дубоким увидом у свари на нивоу старца гуруа од стотину љета, где ништа није у челичноплавим бојама, све је од дрвета (па и електроника је невидљива у дрвеном оквиру). Један критичар је чак написао „све у примарним бојама“, јер толико одступа од свеопштег челичноплавог сивила (у „Пространству“ бар вуче на науљено и масно), а боје су у ствари само мало живахније, фино одабране и не нарочито дречкаве, но Амери нису навикли. Штета што је тако рано прекинуто, радње има за сигурно још неколико година, али ето нема коме.
Јуче смо испекли још 7,8 литара тутифрутија, од чега је око 0,8 пореклом од оне ћалетове изветреле лозе, која сад није више за пиће, ал' дај да бар искористимо делове који ваљају. Како се каже, програмерске грешке се исправе и могу и да се забашуре, лекарске грешке се сахране, а грешке у ракији се препеку.
Данас смо, ето, опет били на башти, још краће него иначе, само покупили шта је било. Врата од капије се још теже отварају, чак ни из шест пута нисам успео ногом, него смо преко срушеног зида ушли. Одсад носим пајсер. Роде су и ове године рано отишле, а ласте се скупљају по жицама, изгледа да је код њих сада пилотска школа.
Мислио сам да увече одемо на Дане пива, ал' она реши да укрчка још једну туру соса за пицу и шпагете, накупило се опет толико парадајза. Не толико са баште, тамо је туга једна, од 22. јула није пала кап кише а да активирамо заливање, треба да седимо тамо док то ради, мњах, него овде из авлије. Није ни то нешто славно, боранија се сва осушила, хабанеро цвета па одбаци цветове, то пије воде као лудо ал' никако да роди нешто, ал' парадајз је већ скоро два метра висок и добро је родио, бар за тај сос. Те тако нисмо отишли тај дан, него тек у суботу.
Пошто свирке у ствари почињу тек око девет, и то предгрупе, решимо да кренемо око осам. И таман да кренемо, звони ми мобилни, Бајло. Управо причао са Драганом па чуо да имамо седмо унуче, а и ту ми негде дође рођендан па ајде да честита, а и он има принову, постао је још једном деда стриц. Мимо тога је још збрдоздолио неколико ствари, поприлично неповезано осим по томе ко је ту с ким у каквом сродству, чак и онај који је требало да га вуче кад му је „искочила нека кајла у мењачу, заурлало оно одједном, па је тај требало да ме вуче ал' стигао сам кући“... Но, кренемо и успут исфоткам редовну ажуришку пејзажа, месец у последњој мени, само срп, лепа шетња и чак је мало и пиркало. Стигнемо све океј осим што успут нисмо имали где да седнемо, осим можда код Браце пред киоск, то нам је једина клупа успут, ал' касно смо се сетили, а после тога ионако имамо само два-три ћошка до циља.
На Житном уобичајени хаос, и лажна Москва (в. 08-VIII-2023.) отприлике где је и лане била, и права тамо где увек и буде, ал' нисмо били за клопом, вечерали смо своју уобичајену дозу јаја (са ситно сецканом сланином, мени на око, њој омлет преклапач, и то од по три јајета, што сам мислио да никад нећу моћи, мени су два увек била норма, ал' од овог лета ме кренула карта, па тако свако друго вече). Галама неопишљива, иако тренутно тутњи само једно озвучење, ал' за то смо изгледа пропустили прву половину емисије, мелодије прошле сад иду ритмови*, тј неко тотално срање за ђускање, ко издржи. Те смо преко Житног само прозвиждали и после моста скренули лево у Гимназијску, заобишавши гужву. Сели пред „Библиотеку“, имали су црни Козел... и онда се препустили поветарцу да нас полагано осуши. Јер ми се кошуља залепила и спреда и страга.
Преседели смо ту скоро два сата. Нека два момка су штимовала озвучење, исто поприлично гласно, микрофон и синтисајзер, и за пробу извели две песме, стандардни садашњи поп са лоше сложеним стиховима, не може то да буде боље од оног како иначе говоре, али кад је почео да понавља главну строфу, онда ми је дошло у главу шта тај пева... „ти си као никотин, у мојим си венама, треба ми доза, ако ти треба цигарета, у мом срцу има цела кутија“. Хм, није ни лоше.
Примећујемо да је раја прележала мобилни. Пре десет година је било нормално да седе четворо за столом и свако гледа у свој екран. Више не, сад се то свело на причу у трку, тј прича се у ходу или кад баш зазвони, ал' кад се седне, телефон се вади само кад има нешто да се покаже на њему, или да се провери неки податак.
Сели смо за нижи сто, таквих је остало само два-три уза зид, сви остали захтевају барске столице, од чега их последњи ред, онај на сред коловоза, ни нема, то је за стајање. Тако сам имао поглед под суседни сто, где је седело њих четворо, од којих су двоје били стална постава а остали се смењивали. Главна у тој групи је изгледала баш добро за своје године, примиче се педесетој ал' не знам са које стране, дуга изрезана сукња је постепено силазила са бутине, оно спонзоруша са стажом или бар тако изгледа, грли се и са свеже дебелим који је прво ту седео, па после и са овим чичом, па онда и са још некима што су наишли. Дебели је, изгледа, власник кафане, види се да сва три келнера нешто навраћају сваки час да га нешто питају. Пиво је 390 динара, чак скупље него у Сокобањи (ал' је тамо клопа јефтинија). У кући преко пута је сад кинески ресторан („Кинеска и српска јела“), мораћемо једном да пробамо, ваљда јеловник није американизован. Мислио сам да ћемо као одмах да пробамо, чим завршимо пиво, ал' утом су Кинези кренули да затварају, а ми на друго пиво.
Веце у „Библиотеци“ је минималистички, чека се на ред. Иза мене чекале неке две рибе, баш симпатичне, и једна је имала диван разоружавајући осмех какав нисам видео цело вече... ма, град је пун риба, све лепша од лепше... ал' џаба вас било, ал' то сте се удесиле за излазак, ова моја је у вашим годинама била још лепша и радним даном, а да вас видим кроз десетак година да изгледате тако секси док копате подрум...
Завршимо и то друго пиво, па ајде до центра. Мурија сад иде у тројкама (један уме да чита, други да пише, трећи уме у дигиталну фоткалицу, исто црнокошуљаши, да им не пише ИЈП на леђима мислио би да су жардињерија), ал' нема овде шта да ради, овде долазе клинци, старци и парови с децом. Бајага је, зачудо, кренуо на време, видно трезнији него 31-VIII-2018., и опет са погрешним репертоаром. На једном месту му је улетео Жика његовим гласом, ма пева Бајага, као да не пева, а пева, скинуо га боље од оригинала, ал' јок, видим да Жика неће бити у првом плану, нити ће наш део репертоара уопште бити споменут. Те налево круг па на Житни, да видимо и тај Артан Лили, упали као замена јер Гоблини нису могли да дођу („из Бејрута нема авиона за Србију“ (!)). Успут видим да се Гигатрон почистио из Наме, да је Ха банка (Алфа, ал' на прва три слова им је брзо цркло светло) такође испразнила просторије, да се у Волту (други део робне куће, преко пута, где је годинама био Симпо) уселило нешто... нека грнчарија или тако нешто стилско, ал' само у десни додатак, огромна већина простора и даље зврји празно. Хм, ако ми опет затреба тако нека дрангулија од електронике, нема друге него да опет погледам код ових шерпењара у Роди или да одем до Федре. Нешто ми се не иде чак тамо на други крај града за један кабл или тако нешто.
И стигнемо тако на Житни, опет заобиђемо главну гужву с лева, дођемо довољно близу до бине, и видимо тај Артан Лили... што се на датом узорку испоставило као неки реге на ијекавском. А ја мислио да су зрењанински бенд... после је испало да су београдски, а што на википедији каже да имају четири члана, на бини их је било седморо. Певаљке добро изгледају... и то му је то, бас одваљује бубреге, ту свако мисли да мора да покрије цео трг да би се добро чуо на тих 50м пред бином, јер на још два места на тргу неко мисли исто тако па ако се задесиш на погрешном месту, у глави има да ти се бију два или три артиљеријска озвучења. Нисмо дочекали ни крај прве песме, отишли до другог краја трга и ухватили такси. У поноћ смо већ сипали себи по тутифрути, нисмо дуго ни остали, ајд' да спавамо.
----
* била је седамдесетих емисија „мелодије и ритмови“ на радију Нови Сад, ал' није било најава па никад нисам знао кад које од та два пуштају
Спомиње се: 31-VIII-2018., Бајага и Чорба, 08-VIII-2023., Браца, Виолета, гимназија, Горана Средљевић (Го), допичњак, Драгана Витас, жардињерија, Житни, Јелена Средљевић (Лена), Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), лоза, Маргита Гунароши (Гита), Милан Настић, Ненад Бајло (Бајло), Нови Сад, Реиналдо Аквила (Реин), Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), серекеш, спонзоруша, Стенли Бергер, Тања Настић, Таса Раденков (Кечига), тутифрути, Ференц Фаркаш (Фефи), чорба, на енглеском
9-VIII-2024 - 16-VII-2026