31-VIII-2018.: Бајага и Чорба

(... 2 речи...)

Отишли на концерт Бајаге па Чорбе* у центру. Пешке, требало ми је. Опет спарно, од оно мало кише јутрос. Прошли поред гробља, да она види шта су каменоресци урадили. Одлично изгледа.

Свратили прво на вечеру у ту не баш тако нову кафану, два ћошка од Леснине ка граду (Домаћин). Лепо, баш лепо, добро пиво (црни козел), одличан кувар, ништа испод нивоа. Најзад сам јео гравче на тавче, македонски специјалитет који сам дотле јео само једном, беше тад децембар 1976., кад га је Борче спремио.

Отишли до града, видели како Бајага измамљује уздахе од обожаватељки ал' не даје баш гас, нешто се опустио и одртавео, канда му је доста да понавља оних сто ситних трикова из младости. Заклео бих се да сам га чуо како се на неким местима зајебава на свој рачун, комично претерујући са својим тадашњим вербалним/гласовним форама док остало свира овлаш. Оргуљаш би могао, ако је неког дана добро расположен, да га пусти да му очисти патике - толико је сад бољи од остатка бенда. И Жика се вратио у бенд, није се много истицао, потрошио лудило.

Било је ипак симпатично оно кад су свирали „Зажмури“, кад је публика масовно креснула текућу замену за упаљаче - светла са стотина мобилних телефона, машу са свих страна.

Није било нимало симпатично кад је текућу фешту назвао Бир фестом. Ае, коњу, ово су Дани пива, Бир фест је београдска имитација тога, двадесетак година касније, и још је изгурала Дане пива да иду недељу касније, јер Београд увек има предност, чак и кад касни две деценије. А стих „музичари који пију никад нису знали у којем су граду“ није његов него Чорбин.

После две-три песме решимо да смо за пиво. Отишли до „Библиотеке“, последњег кафића у Гимназијској где још имају столове напољу и пристојну музику, ал' нису имали места. Па смо се прошетали назад, па около, па назад на трг. Негде пред циљем препознам страга Драгану, по њеној посебној комбинацији фризуре, висине и линије испод 50кг, нема забуне. Била је са сестром и зетом, који нас канда обоје знају, мада не бих знао да ли смо се икад срели, а и да се сретнемо, да ли бих их познао. Нисмо могли да разговарамо, озвучење је било 20дБ преко црте. Само смо викнули „КАСНИЈЕ!“ и разлаз.

Око 23:20 (само 20 минута касне, па и домаћи рокенрол је отишо у очин... некад је 30 минута био минимум) је засвирала Рибља чорба. Много боље, Бора није штедео глас и цео бенд је свирао као да су у Београду на стадиону. Мада је трипут поменуо покушаје да се граду промени име (не, нећемо ни сад, и не у Петровград, јеби се), на шта сам му сваки пут подизао прст а последњи пут се и драо „једи говна!“, све остало је било суперишка и како треба.

Звук су сад још одврнули, па смо се повукли скроз до водоторња и сели на испуст поред серекеша. Снимио сам видео кад су свирали нашу песму, слика није нека, скроз преко трга, само леђа и главе и светла на позорници, али звук је одличан. У ствари, кад сам повадио слике из фоткалице, и преслушао... па звук је да не може боље, много бољи од оног што смо тамо чули. А оних десет секунди кад две хиљаде гласова пева рефрен на крају, са све збрканим одјецима између околних фасада и каменог плочника... да се најежиш.

Успут смо празнили лименке (зајечарац, тамни) и кренули баш кад су свирали главну песму за крај (мисле да им је најбоља, шта они знају)... можда десет минута пре стварног краја. Док смо стигли на своју страну Житног, дошли смо на исту идеју као и десет других па ништа од таксија. После смо чули да би за Дане пива могли да упосле и 200 додатних возила, ал' шта да раде с њима остатак године, нема леба да једу.

Па смо пешке отишли кући. Последња четири добра снимка су начињена о пуш паузи иза бусодрома, трећину пута пре куће.

---

* Бора је једном рекао да назив Рибља буквално значи да „риба има чорбу“, чак се и боја слаже

Спомиње се: децембар 1976., 12-VIII-2020., 09-VIII-2024., водоторањ, Домаћин, Драгана Витас, Житни, Леснина, Малиша Борковски (Борче), Рибља чорба, серекеш, на енглеском

11-X-2019 - 3-VII-2026