08-VI-2024.
Четвртог је Стенли ухватио да очисти, „издетаљише“, Јоду изнутра. Трошио је некакав раствор који је купио дан пре, кад смо га водили у Мере да види на шта личи руски дућан. Одушевио се чега све има за ситне паре. Ауто је био невероватно чист изнутра кад је завршио, чак је и мрља од лакта на возачевим вратима, присутна још кад сам га купио, волшебно нестала са све паучином, која се у нашим возилима нахвата за дан-два.
Петог смо нас двоје отишли на башту и набрали још две ипо канте вишања, трешања и оних трешњица. Могли смо можда још, ал' смо већ цркли. Воду нисмо ни покушавали да пуштамо, о том потом. Ишли смо комбијем, јер је Стенли узео Јоду да оде у Београд да му ставе подметач на онај имплант што су му уградили још пре пет година, да мало размакне десни и спреми се за круницу.
О самом заласку је било нешто кише, па су деца истрчала у двориште да гледају дивну дугу. Ја сам отрчао горе, наравно, да је снимим. После је испало да садашња верзија Хугина не може да се инсталише на садашњу верзију Минта, фали одговарајући фајл у складишту, па док се то не направи, ништа од аутокрпа који сам хтео да саставим. Саставио сам га тек једанаестог, кад сам потражио како да се инсталише - па, има Флетпек верзија, то је независно од верзије система.
Шестог је Го отишла опет код очног, тј ћерке једне из IV1 која иначе има ординацију у Београду, ал' два дана у недељи ради код кеве у овдашњем одељењу. Нешто је ишла и код неуролога преко пута, јер се испоставило да је са оком све у реду, него је нешто запаљен очни живац, а то јој је зубар рекао да је могуће од једног зуба, који је у међувремену извадила. Те се онда и ово сматра за готово, тај живац би сад требало да се опорави сам од себе, уз малу помоћ хлор диоксида, који уредно пијуцкамо. И мене је онај умњак прошао, ево већ целе недеље ме није болела глава од њега. Понекад се мало огласи на неколико минута, па прође, па онда неколико дана ништа. Ја сам је возио, комбијем, јер је Стенли био у Београду да му уграде круницу. Оставио сам је тамо јер је то требало да траје бар сат ипо, него сам по задатку отишао на Пескару у извидницу. Па, сређено је и ради, све одлично, може да се иде.
Седмог смо испекли два казанчета трешње-вишње-трешњице, и добили невероватних 8,1 литара из тих педесетак кила. Чудо једно, обично тај ситниш и нема нешто шећера. Како је кренуло, добра година.
А онда смо и отишли после ручка на Пескару, паркирање није било проблем, места колико хоћеш, дивота. Неша се дурио и није хтео у воду, само је седео на пешкиру и гунђао како му је досадно. Она је успела да нађе свој купаћи костим, остао у прљавом вешу од прошле године, а ја нисам нашао своје купаће гаће, него сам се одвезао до Кинеза и купио нове („пестопедесет динала“). Онда сам нашао старе, ал' нека, изгледа да се ове нове брже суше, а и те старе ко зна откад су, минимум шест година. Неша се усрећио лангошем (не слатким него оно са сиром), а Анита је испочетка била тек мало уз обалу. Потрајало јој је добра два сата да се ослободи и крене дубље, а онда није хтела да изађе. Ал' зајеби, осталима је било већ доста, па смо је убедили да ћемо доћи још.
Осмог је био велики ручак у каштелу. Ушли смо на нормалну капију, како је келнерица и најавила кад сам резервисао, па у велику салу - јер су тераса и двориште били резервисани за некакве сватове. Милена и Боба су већ били тамо, јер је она хтела да види како ови раде те сватове, кренула је у посао са декорацијама за рођендане и славља, и изгледа да јој добро иде. Го је одмах кренула да је убеђује да (јој) узме три де штампач, она то ради већ пешес година, ту можеш свашта да правиш... Утом су се појавили и Лена и Милан, па смо лепо поседали, наручили, издиванили се. Милан је одмакао у преговорима за посао у тој њеној финској фирми, и изгледа да је то већ скоро готова ствар, само се чека да протекну рокови. У Франкфурту је он, не бројећи осниваче, други најстарији по стажу. Оне транџе и комесари су некако сами отпали још пре неку годину, ваљда кад су видели да се масовно отпушта.
Клопа је била добра, Неша је слистио своје ћевапчиће, Го и ја смо најзад јели млинце (да видим шта је то), она је узела гулаш, планирајући да неће моћи да поједе ни пола (тако је и било) и да ће остатак да се спакује Неши за вечеру (исто).
Онда смо ми отишли кући, а Боба одвезао Милену у стан, покупио шта је сачувао за нас из старе куће и донео нам - Горанине старе ролшуе („најзад пасују“), још неке старе ствари и гомилу фотки за скенирање касније.
Била је мало душегупка, па сам убрзо тражио да нам укључе некакво проветравање, ако има. Не да има, него су укључили климу и „а годиће и нама, хвала вам“. За оне сватове напољу мора да дежура нека медицина, има да поцркају на тој жези.
Деветог смо отишли опет на Пескару, Го, Стенли, Анита и ја, и овог пута је било повуци-потегни за паркирање, тесно као да је август. Но, нашао сам згодно место код излаза, не превише далеко, само сам морао да излазим на десна врата, што у комбију није проблем (јер је ручна до врата а мењач на табли, између предњих седишта нема узвишења), а није ни у Јоди, јер су и ручна кочница и мењач аутоматски.
Нисмо остали ни цео сат, јер је клинцези нешто дошло на уста, што је одмах испљунула, али је онда почела да се дере и то све јаче и јаче. Пресекао сам то тако што смо се спаковали одмах и отишли кући. Увече смо Стенли и ја опет заједно погледали једну или две епизоде Старог Дрека, уз ваљда јабуку или крушку.
Десетог смо отишли до старе куће, јер је Горани пало на ум да понесе нешто од оне сватовске ракије. Кад ми тамо, а оно кућа у хаосу. Имали смо лопове, не знам чему јер се баш нису нешто нахватали меда, ништа вредно у кући није остало. Покупили су онај виски из 1990. и коњак из 1977. те две трећине те ракије. Од три балона по 50 литара, што је ћале још испекао унукама за сватове, било је у сваком по пола. Сад их има два, од чега један празан, а и овај трећи је остао отворен, то је ветрило ко зна откад... Наше повећало је остављено на поду, ма све што су истркељисали су оставили мање више разбацано. Бар су однели Черчилове и Де Голове мемоаре, које стварно нисам никад мислио ни да погледам, ни да неком увалим. Ето, јебига.
Буткице од ручка су опајане за вечеру, баш као пре неки дан квашенице. А и пекарски кромпир, који сад прави тако да га мало пропржи у тигању а онда допече у фрајеру, најзад јој успева онако како је хтела. Анита навалила, Неша почистио све што је остало. У ствари, обоје имају солидан апетит и уопште не мрљаве са клопом, једино се догађа да она нешто као хоће па после не поједе ни пола јер је пола сата пре тога слистила пар оних као бурекчића из Мерета, што се исто пече у фрајеру и буде готово за 15 минута. Поједе он она друга два (мали је фрајер, стану четири комада), ал' слисти и чорбу или шта већ има.
Једанаестог смо скокнули до Клицаида да видимо има ли кајсија - па, има. Покупили и штогод обрали двадесетак кила, није баш доста за један казан, ал' додали смо после старе трешње и вишње из замрзивача, биће за један казан. Од осталих новости, здипили су нам оно дугачко зелено црево.
Неша опет саставио скоро тридесет сати будан, а и онда кад је заспао, био је за толико присебан да устане и оде на пишање кад га је стигло. Невероватан је.
Скоро свако поподне се одиграва играњац, двоструком везом. Нина паркира телефон а Нина таблет, успостави се видео веза преко Телеграма, а онда се преко лептопа Анита и таблета Линда и Санда улогују у исту игру у Роблоксу и онда удри неколико сати. Некад се и поџапају (најчешће близнакиње између себе), ал' главни разлог за дреку је кад се нека од тих пет машина испразни и испадне са везе. Анита са њима говори гласно и јасно, са нама нешто мрмља, да ли гута сугласнике или као да говори кроз нос, не умем да одредим, ал' једва је разумем.
Дванаестог смо опет роштиљали, брзо и искусно, ма чак сам и избацио стари пепео и опет жичаном четком остругао решетку. Имали смо среће, кишица је почела таман кад смо били готови. То смо јели наредна два дана, јер не вреди ватру ни палити за мање - две киле ћевапа, кило шницли, пола киле кобаје. Обоје деце су уредно таманили и чорбу и месо. За чорбу сам жртвовао још једну папричицу са своје омиљене биљке, доообра.
Стенли је опет увече отишао до самоуслуге на ћошку и ваљда узео неко пиво... То је радио скоро свако поподне или вече, било је чак и да је ишао да врати флаше, то само једном јер је иначе узимао лименке. Сваки пут би узео неко друго, да испроба све. Успут би вежбао језик, што читајући етикете (мада, „цела полица је на енглеском, није тако било прошли пут“), ослушкујући шта се прича по дућану, а некад и док се споразуме са касирком. И добро му и иде... оно као да гледам себе из августа 1994. И нове речи, кад их први пут види написане, изговара тачно. Добро, осим нагласка, који је непредвидив, сећам се да сам и сам у младости имао тај проблем, ал' кад му кажеш како се изговара, из трећег пута утрефи и надаље га каже тачно. Приде, уме у ћирилицу. Каже да има два-три слова где још мало брља, вероватно ђ, џ, не срећу се тако често.
Тринаестог су обоје устали рано па правац до пекаре код месне, купили ваљда целу тепсију бурека, и класичног и оног изувијаног што личи на знак за вајфај мрежу, и литар ипо јогурта. То се докрајчило тек за вечеру.
Неша се снуждио. Како је невољно дошао, тако се сад још невољније пакује да иде. Јер мачићи...
Но, дошао је и тај дан, устали смо око пет (она пет минута пре него што јој се нокла огласила као будилник), и кренули у 6:06... На аеродромском паркингу смо били већ у 7:16, значи невероватних сат и десет и то комбијем, са све гужвом на она четири семафора од Пупиновог моста до аутопута. На чекину код Тркиш Ерлајнза је био поприличан ред, чекало се 45 минута, ал' ето стигли смо довољно рано да није било фрке, све се стигло на време. То чекање смо одрадили на смену - прво су они изашли да издиме једну, па онда нас двоје. Е гле, ту има и клупа да се седне. Док смо седели и димили, наиђе једна госпођа да се огребе за цигарету, каже „одвикавам се од пушења“ (па зато не носи, ваљда). Дамо, наравно, одавно нисмо имали гребатора, а и баш да видимо како ће да прође, јер „ово су домаће, можда је мало јаче“. Запали она, „а, јесте јако“. Угасила је пре половине... није то Мали Бора да изгори за два-три минута, ово се чури бар десет.
После смо гледали како долазе кола хитне помоћи, пардон, то више не постоји, долази амбуланце, и мора да чека да га рампа на улазу пусти. После је Го рекла да то мора да су дошли по ову, јака била цигарета... У повратку сам запалио једну пред Пупиновим мостом, и угасио је пред шумицом код Бесног Фока. Сад сам гледао на мапи, то је 18 км. Колико ли је трајала та цигарета.
Хоће да дођу и догодине, дакле не продајем комби.
Нас двоје смо провели остатак дана помало без везе. До ручка (супа од коцки из своје производње, роштиљ од прекјуче) сам урадио фотке од Сокобање наовамо, окачио на Дропбокс, таман док су преседали у Цариграду. Онда сам одремао, па смо штогод премештали ствари по кући, враћали на место, гасили шта је остало укључено. Ја сам се бацио на програмирање, нисам одавно, написао сам рутину за вађење старијих датума на чланцима у Бјо, што ми је довољно добро прорадило већ сутрадан, и сад имам овај датум доле десно (в. Верзија 1.3).
Увече смо се одлучили за комбинацију остатка дуње из флаше од горе и тутифрутија 21.3 (којег је остало још две-три литре) - једна дуња на почетку, и пола дуње на крају, јер је прејак укус ако се пије само дуња, мирис остане у носу још два дана.
Ујутро, петнаестог, видимо на Телеграму да су уредно стигли кући. Једно маче се удавило у оној каци. Све мачке кад тад покушају да пију одатле, штавише јако воле да пију одатле, ал' још се није десило да неко упадне, ово је први пут.
Шеснаестог на башти изненађење: вратило нам се црево које су нам били украли. Чудо... Или господа лопови мисле да им се више исплати да заливамо па да нам штогод и роди, да имају шта да оберу. Важи... договор је да ако само приметимо да нестаје парадајз, покосим цео ред. Имамо парадајза код куће, већ има плодова од 70мм у пречнику, шацујемо да има да узри за пар недеља, може нам се да се мало инатимо.
Седамнаестог најзад френдз парти, нисмо држали већ два месеца. Била је поприлична врућина, али сам успео да се до тамо не презнојим баш, ал' ме стигло кад смо ушли код Драгане. Борче нас је сачекао негде код месне, па смо дошли заједно. Брзо смо одустали од редовног распореда седења кад је након пола сата Драгана ипак укључила климу, па је она села у чело стола да јој не бије у леђа, а ја на њено место. Вече је прошло онако, ништа нарочито, а оних десетак минута кад смо покушали да рашчивијамо срање око музике за матурски парастос смо брзо прекратили, јер се моја драга већ нарогушила, доста јој је тих прича. Било је неких планова да одемо негде заједно на летовање, може ето и у Албанију, шта фали, мада мислим да неће од тога бити ништа. А што рече да нас двоје нећемо ићи на море уопште, ех, већ је заборавила свој предлог па већ и договор да одемо код Лајне у Истру. Она се, пак, није јављала још од средине маја, и гле баш сутрадан (уторак, 18.) ево ње, „јесте ли већ прошли Пулу?“. Ма видећемо, рекао бих да ћемо крајем августа. Предвече смо чантрали са Леном, наш редовни термин уторком, све им је у реду. Мало се некад задува ујутро кад устане, а онда пар сати касније није проблем да се пешке попне на четрнаести спрат. Оба лифта су им цркла, а и чича који га је одржавао такође није жив. Још нису скупили (цела зграда) довољно да могу да се упусте у набавку нових. Инфостан их кредитира тих 100К€, уз 11% камате, ово им је за учешће и неку резерву. Помисли да би могла да то исфинансира (добро, она и Милан) и узме 11%...
Спомиње се: Анита Џенифер Бергер (Анита), Бјо, бурек, Верзија 1.3, Горана Средљевић (Го), Добривој Гунароши (Боба), Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), јогурт, Јода, каштел, Клинцаид, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, Меланија Мерћеп (Лајна), Милан Настић, Милена Пожарић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), нокла, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), своја производња, Стенли Бергер, тутифрути, ћевапчићи, фрајер, френдз парти, чорба, на енглеском
13-VI-2024 - 5-VII-2026