15-VII-2024.
Јуче се навршило десетак дана без статистике за sGradlj.com. До четвртог је још радио вебинатор, а онда сам и ја дошао на ред, па је тај нестао, велика преградња свега на домаћину - и јесте брже, а... логови се и иначе скупљају као и досад, и кога баш занима нек их скине и гледа. Што сам скоро већ размислио да бих могао да урадим, па да StatCounter.prg стекне већ теће или четврто утеловљење, ал' нисам баш журио јер се ти логови чувају неколико месеци, а могу и да их скинем како истекне месец... Е, сад је прорадио АвСтатс, који ради то исто само мало другачије... и најзад ваљано филтрира оне погледе које не би требало ни бројати, који потичу од разних ботова, срчкалица, пузигаћа и осталог виртуелног зеља које, како испада, чини 80% посета на оваквим сајтовима. Не баш да чини толико укупног саобраћаја на мрежи, то наводно држи порњава, ако се гледа на кантар, тј ако се мери мегабајтима. По стању за 21. испада да сам овог месеца имао око 15% стварних посета, остало мрежа прича сама са собом. Размишљам сад, да ли да кренем да бележим стваран саобраћај, или као и досад (по чему испада да имам по 70000 посета месечно, по вебинатору 120000, или да се скрасим на тих 10800, колико се чини реално. Или да пишем оба, ал' за то би опет требало да чачкам StatCounter.prg.
Поподне је опет било да је Алиша мало каснила, па су Санда и Линда биле мало у збуњу, шта сад да раде, а онда је, наравно, најлакше да зову бабу и деду. Буде, као данас, да смо се диванили само десетак минута, или оно сутрадан, кад је Алиша већ отишла а оне чекале да дође Реин по њих. Санда је измислила да се играмо „погоди у којој ми је руци“ преко Телеграма, као што смо онолико пута играли док су биле овде. Брзо капира шта који медиј може а шта не...
Температура је стално преко 37, данас је ваљда добацила до 39. Мислио сам да за френдз парти сами бирају коју ће ракију, ал' ракија се пије на собној температури, не тако угрејана, па сам наточио литру крушке сат раније и ставио у фрижидер. Она је све спремила - и обрисала и опрала под, и спремила салату (све из наше баште, укључујући и пет боливијских као декорацију на сухомеснато), и испекла нешто сланиша и кромпирића у фрајеру, и један ћурећи карабатак у рерни. Те ћурке мора да су као нојеви. Зачудо, тај карабатак стоји у замрзивачу већ годину и кусур и није му било ништа, јер је био добро вакумиран. У недељу је поховала два кокошија батка и карабатка, који су још мање провели тамо, ал' кеса није била тако заптивена па се штогод осећало... на рибу. Мачкама се баш то свидело.
Драгана и Борче су се појавили отприлике на време, и ишло је све по реду. Једина озбиљнија расправа је била око, пај сад, шта се сматра за сахрану у случају кремације, да ли предаја сандука у подземље, где ће да чека на ред за спаљивање (не и сандук, ваде их из сандука, који се онда враћа неким већ Топаловићима), или полагање урне у колумбаријум... и што се за који красни то зове голубарник. Ту је Борче имао најгласнији став и нула искуства, никад није био на сахрани тог типа; нас двоје смо били једном а Драгана пешес пута.
Друга прича је била моја, о томе како сам вадио личну карту (в. 17-IV-1996.), што се некако било надовезало на Драганину причу о томе како онај идиот опет тужи зарад стана, овог пута не њу него катастар, због неке грешке у поступку - ваљда му нису о року одговорили на нешто, а и кад су одговорили, било је неке брљотке у формулацији па се и за то ухватио. Највише што може да добије за то је да му иставе ново, исправљено решење. Питамо шта му то све треба, ево већ седамнаест година се ака са тим и сваки пут попуши, каже замислио је да ту уради степениште да споји простор па да ту направи кафић. Много среће са тим, ено ти га кафић код петог улаза...
Драгана и ја смо прешли на вино, тиквешки розе, а ово двоје на пиво, црно никшићко. Одоше четири лименке и литра, и пошто је било очигледно да пива више нема а друго вино нећемо да отварамо, наспем свима још по пола крушке. Извештио сам се да тачно сипам, коликогод да сам попио... Разишли се нешто после два.
Наравно, показао сам им мало оног Лениног интервјуа, па им после послао и линак на њега, заједно са линком на фотке, сутрадан. Поподне смо се диванили и са Леном, трудноћа је при крају, спустило се већ, само се чека. Каже било би најбоље да пренесе за дан-два, да прође викенд и да се њен доктор врати са годишњег. Добро се осећа, чак су и главобоље престале, једино ју је јебавао један одређени мишић у крстима, па је узела да ради мало јогу, и прошло ју је. Па лако је теби, имаш личног инструктора. А не, каже, гледала неки видео са јогом за труднице, само што се она риба тамо фолира са лажним стомаком, лако је теби да радиш склекове тако, смеш да га притиснеш колико хоћеш.
Осамнаестог најзад опет правили резанце, нисмо већ месецима. Накупило се јаја... већ је стрпала додатних седамдесетак јаја у замрзивач, и једемо јаја за вечеру сваки други дан, и опет не сустижемо кокошке. А у међувремену смо испразнили једно буре резанаца. Зимус смо резанце правили горе у салону, ал' сад је тамо душегупка. Но, сад можемо то и доле - донели смо онај њен сточић (в. 01-X-2012.) са спрата, паркирали га уз акваријум у спаваћој соби, и завршили то за два сата. Оде петнаест јаја.
Деветнаестог нам је напрасно прорадио телефон. Јавио се техничар да провери линију, каже ова централа је полудела, који је то хаос био, ево тек сад је прорадило. Искористио сам прилику да га питам јел' он чује како ово крчи, каже не, с његове стране се чује чисто, аха, значи мора да је до телефона. Ископчао сам тај и уштекао већи од она два телефона што смо донели из старе куће, па ћемо видети.
Ако смо пролетос били ударили по бареним јајима, сад смо прешли на три јајета на око, са сланином. Тј она ми то испече за вечеру, отприлике свако друго вече, сама не вечерава. Мислио сам да никад нећу моћи да поједем три јајета за један оброк, ал' изгледа да сам најзад дорастао задатку. Парадајз и хлеб, наравно, своје израде. Парадајз је из авлије (са баште ама ништа), а хлеб испече па га исече на дводневне дозе (од октобра ће бити дневне, јер она половина што претекне уме да се убуђави док дође на ред) и паркира у мали замрзивач у хладњаку. Одмрзне га у мирку, буде свеж као нов. Вечера шампиона.
И тако тешко успевамо да се изборимо са јајима, коке носе више него што ми можемо да потрошимо. Више ни не знамо колико јаја имамо у замрзивачу, а и резанаца смо направили онолико, бурићи су пуни.
И најзад сам у пајтонској верзији Феса успео да избацим вишак оквира (два пиксела размака испод фотке, непотребна трака за статус на дну) и сад много боље изгледа.
Го наставља са производњом зезалица и осталог. Ех, овако би изгледао Матрикс пре скоро петнаест година, да сам ухватио оног црвеног у Ричмонду. Ал' осим боје, све је изгледало тачно овако.
Двадесетог, ето додатка: фотка како Неша има пред собом чанак супе и тацну са бургером из Бргр Кинга, за супу диже палац, за бургер палац наниже. Горанин коментар: „Како знате да сте добро одгајили дете? Кад одбије да једе бургер кинг 🍔🍟, тражи мамину супу 🤗“. Бабино унуче... а и навикао је на боље месо.
Гледам како су се ова три емоџија појавила тако како су ископирана са Телеграма... преживели су и конверзију на ћирилицу, и убацивање у овај едитбокс у веИксПајтону... пробам још којегде. Хм, и ксед (текст едитору) се појављује исто тако, у терминалском прозору такође, у вотерфоксу (како у генерисаном хтмлу тако и у претраживачком текстбоксу), у пајтону позваном из конзоле, командној линији ТоталКомандера (тј не баш њега, под линуксом трошим двоструког наредника)... једино га вино не препознаје. И то свуда тачно те иконице, дакле нешто системски. Од оне зајебанције са смешним словима из 1990... испаде ствар уграђена у основе система. Кад то убацује смешне сличице у терминалски прозор, који је бајаги суви текст. А можда и јесте суви текст... сад сам нешто чачкао, и испада да се бургер и помфрит пишу као f09f8d94f09f8d9f, дакле то јесу слова у уникоду (тј утф-8). Где да уложим протест што у том алфабету нема слова за ћевап и сарму?
Откако су они отишли, довршио сам гледање Старог Дрека, па узео да гледам даље шта стигнем. И наишао на „Три тела“, кинеску серију (онај Нетфликсов римејк нећу ни да погледам)... Негде на самом почетку, главни лик је доктор физике, предавач на државном универзитету и шеф лабораторије за нанотехнологију, а у слободно време фотоаматер, и то класични, не дигитални, има и фото лабораторију у стану. Стан све нешто супермодерно, оно данашњи стил и сав луксуз који неко на том положају може да приушти... а у лабораторији нема макар оно велико кинеско повећало какво смо узели кад смо се венчали, него ни мање ни више него УПА-8 (в. 22-VIII-1970.), познао сам га из цуга.
Спомиње се: 22-VIII-1970., 17-IV-1996., 01-X-2012., sGradlj.com, StatCounter.prg, Горана Средљевић (Го), Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), мирко, Ненад Бергер (Неша), Реиналдо Аквила (Реин), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), своја производња, тоталкомандер, ћевапчићи, фес, фрајер, френдз парти, на енглеском
17-VII-2024 - 5-VII-2026