Двајседмог предвече, гледам којешта на јућубету, и то држим три прозора отворена, ево већ другу трећу недељу. У редовном вотерфоксу су ми оба форума, статистика за api_posetu.prg, преглед чланка на којем тренутно радим, један насумични, за случај да се нечег сетим или да ме подсети на нешто, или да приметим неки лапсус који би требало исправити. У два прозора фајерфокса држим десно вести из Данаса и Н1, мада се поклапају бар 70%, а лево видоје од Кесића, Шпрајца, Шаровића (КТВ) и шта још натрчи, само освежавам да видим кад наиђе нешто ново. Таман сам завршио нешто, ваљда су ту били Радован Сератлић и студент Ђорђе код Кесића, и онда поново пустио мрз, кад чујем неко зујање из левог канала... Јбт није ваљда опет негде остао укључен аутоплеј па ми пушта нешто док га не гледам... Кренем да проверавам све те прозоре, кад оно престане то зујање, звони телефон. Драгана... Ааа, оно је зујао телефон.
Пита што се не јављам, реко гледао нешто како су ове дочекали у Вараждину, па завршио и чујем нешто зуји а нисам познао да је телефон... Ма каже који маратон који тркачи, мало трче па седну у комби, фолирање. Реко знаш шта, ја сам са тим људима ходао, био сам тамо, не сери. И треснем јој слушалицу.
Прође минут, зове поново. Шта би. Прекинуо сам везу, немој ми срати, кад будеш стајала шеснаест минута у мртвој тишини са две хиљаде људи око себе, онда се јави да нешто сматраш. Доообро... него, сутра увече. А, то, важи, долазимо.
Увече смо се чули са нашим Сијетљанима, све океј, Анита има нове патике и сандале, Стенли био да обиђе оца али је овај спавао а са особљем није ни реч прозборио, тако да ништа. Нешто се чуо са власником стана где је матори становао, не зна докле још то да држи, тешко да ће се враћати. Од оних складишта где је скупљао шта је већ имао, не може да приђе док не плати заосталу кирију, а ако не плати ови ће то напросто да баце или продају неком да изваде штету. Мада, ко зна, можда тамо има вредних ствари, има бар један Роландов електрични клавир из ко зна које године, ал' такве ствари могу да донесу неку кинту ако су савршено очуване, иначе су за делове... И да све то исплати, требали би му месеци да пробере кроз све то и види шта би могло да се прода и да притом у збиру изађе у минусу, јер је у свему томе проценат ђубрета негде око 99. За то време је бар онај што купује велику Тојоту исповртео још неколико хиљада, биће нешто од њега.
Понедељак. Понео сам пиштаљку за сваки случај, јер ко зна да ли је још увек галама, завршена је блокада РТСа, расписује се нови сазив РЕМа. У ствари, управо у то време је била велика шетња од центра до СУПа због пендречења пред ДИФом у Новом Саду преподне, ал' и да сам негде видео најаву, јебига, френдз парти. Бар сам нашкљоцао добру серију успут, светло ниског сунца и сам сутон баш добро изгледају у ово доба године. Фоткалицу сам понео јер сам запамтио да треба, само сам заборавио зашто треба. После сам се сетио - кад је јуче претурала по гомилама ствари што су остале - шта је још за ношење, шта за рециклажу, шта за уваљивање неком са ситном децом, шта за бацање, нашла је неку блузу, шта ли, у баш веселом цветном дезену, добро јој стоји, па смо се договорили да то обуче вечерас, да мало контрирамо овим двома што стално носе те стаљинистичке не-боје (сиво и црно), а после испало да ипак прво треба да се опере.
Пио се исти тутифрути 24.2, онај од смокава, купина, крушака и којечега још, и отишло по три, како сам и замислио. Борче је вероватно опет дунуо једну више, кад смо код Драгане он седи уз онај крај стола где стоји флаша, па он сипа, не бих приметио ако је сипао себи прекоредну. За вечеру је било нешто поховано и некакав као ризибизи или шта већ са пиринчом, таман да не поједемо превише, а кад смо прешли на розе, још сам штрпкао тог пиринча, уместо кикирикија и индијских орашчића (мада код ње увек има и бадема и лешника, као и овај пут). Чак су биле и кришке лимуна преко њега, натенане сам погрицкао једну. И на крају принцес крофне, то је баш ишло. Каже Драгана да има још ал' нису посуте прах шећером. То ми дај, ја и са ових прво отресем шећер...
Успут смо се нешто дотакли и Борчетовог IV3, па сам се сетио да питам за Д.Ћ. (спомиње се 01-XII-1988.), за кога се јесенас споменуло да је јако болестан, неки рак на грлу, већ су му одсекли пола вилице... Каже, бацио је кашику зимус. Јеботе, ми смо били најмалобројније одељење, никад нас није било више од 27, а сад смо најбројнији, имамо само четворо под ледином. Њих већ фали више од трећине, а ни комшије не стоје много боље.
Прича је ишла у цик цак, како то већ бива, били смо прилично гласни, нарочито ја кад је Борче опет потегао Ајнштајна кад му је затребао пример за нешто. Реко где си нашо тог пиздека, опљачкао је Милеву, плагијатор ниједан, главно да је средио да њено име нестане са свега што су заједно урадили, и да је оно пола Нобелове награде њој оставио по условима бракоразводне парнице, а после причао да је дао 'у хуманитарне сврхе'... Њена судбина ми је баш онако црвена заставица. Опет су нешто планирали куд би путовали, при чему смо нас двоје мудро ћутали. Мислим да сам пар пута и дунуо малко у пиштаљку, реда ради, колико да имају на уму да за столом имају двоје за блокаду.
На растанку сам нешто изманеврисао да останем две секунде са Драганом, ваљда да потрем што сам је онако напичкао јуче. Такси сам дозвао у 2:15. Са таксистом није био неки свеж диван, опет је било о пренумерацији кућа у неким улицама, нарочито оним што пролазе кроз Клајнову бару, па им бројеви почињу тамо негде иза баре, а онда су бару затрпали и сад ти сви буду на броју 1а, 1б... све до п, никаквим редоследом. А и наша и суседна, из других разлога. Који већ пут, то могу да причам на аутопилоту, нема везе колико сам попио.
У уторак смо причали са Нином - Лена је свој диван одгодила за среду, каже „једемо сви заједно“. Водила је децу у зоолошки врт, окачила десетак фотки. Санди се нешто није ишло а после јој је било драго што је попустила, свидело јој се. Делује да је весело код њих.
С Леном смо се тако чули у среду. Прича како је протекао састанак бивше екипе са њеног другог посла, оно око 2014.-18., што је сад некако продато и углавном се разишло или се преселило за послом. Било је занимљиво што се већином познају, а опет многи се баш и не знају јер је и то после имало приличан промет. Ма свака софтверска фирма, кад крене ложење пара, брзо улети у тесно и крене да стеже, пре свега кесу, и брзо постаје центар за обуку. Имали су и занимљив случај, неки лик из те екипе, који баш и није био то вече, ју је звао у неко недоба... Елем, купио је стан у њиховој згради, негде ниже, и успео да се затвори у купатилу... Срећа што му је мобилни био у џепу и што се сетио кога може да зове. Стан је откључан, само дођи да ми отвориш врата, нема кваке са унутрашње стране, радови у току... Сишао је Милан и извукао га.
Нисмо ишли ни на какав протест ове недеље, на месним порталима су само јављали кад је било, не и кад ће бити.
У недељу, четвртог, смо опет ишли у Београд. Прво смо свратили до Роде, да она у Рерсу (океј, Пепцу) напазари бодића и шорцева за Тању, и да ја обновим залиху ернафила. Овог пута су имали нормалан од 4х50мг, а не оно прошли пут 2х100 па сам морао да сечем. Није да ми пада тешко, ал' некако ми је згодније овако, а и ко зна да ли се оном другом половчету нешто деси до наредне недеље.
Иако је четврти мај и крај је великог викенда, друм је био полупразан, бар са наше стране, а и са противне колоне нису биле дугачке, било је добрих пауза између па сам она два-три спораћа одерао пре него што би почели да ме нервирају. Кад се укаже мало дужи комад правог, доброг пута (и оне деонице што су скроз асфалтирали, пре неких осам година, већ имају нешто рупа), годило ми је да га мало нагазим - не више од 120, ал' довољно да она крене педагошки са „не мораш баш...“. Отприлике седми пут сам јој само махнуо руком наниже, да спусти са тим, јер терам толико само тамо где баш може, штета да се баци, није да сам јурио као мува без главе и кад је гужва. Обично не претерамо ни на једну страну, нити она нешто звоца нити се ја љутим, јер 95% тога видим и пре ње и док она зине ја већ реагујем, ал' не бих да је ућуткавам, треба ми за оних 5%. А и гледао сам да се разонодим вожњом, јер сам претходне ноћи спавао само четири ипо сата, само ми фали монотонија.
Нисам био понео мобилни, па нисмо могли да се најавимо. Игром случаја делили смо лифт са комшиницом са истог спрата, али ни она није понела, па смо звонили. Но, Апи није галамио више него обично, канда нас је запамтио, иако нас није видео четири недеље. Милан је имао исти проблем са спавањем као и ја, и извинио се, рече „одох да се упокојим“. Подсетио сам га да на словеначком 'упокојенец' значи пензионер.
За ручак смо опет отишли ту до ћошка, преко од десног крила СИВа, у Помидоро. Узели смо нас двоје да пробамо потаж од карфиола, није ни лоше ал' ме ама никако не привлачи, а и онај хлеб је могао да буде мало пропржен, као за насуво. Ал' зато смо узели по пицу мафиозу, па, какве већ умеју да буду кафанске пице, ово је било таман добро. Није нешто да сечеш вене, ал' није било ни замерки. Миссим кад сам могао да поједем целу и издржао да ми се не спава док се нисмо вратили у стан, а код куће ме једно парче (шестина плека) обори одмах.
Тања је лепо ручкала и тај потаж и глодала ивицу од пице, драла се само кад има дуже од десет секунди да сачека до следеће кашике, па су и мама и баба наизменично узимале по мало у кашику и дувале да се охлади. А на корице је навалила, јер зубићи се баш назиру сада, и само што нису, то мора да сврби.
Увече звала Нина (Го смо видели прекјуче, кад је Анити био рођендан), били су у Буш Гарденсу, Виолети било супер, остали су нешто гунђали. А и закомпликовали су га тамо, не добијеш више штампану мапу него апликацију, која је била у категорији „госпођо, ко вам је то радио“, и недовршени делови, где се нешто гради, нису били ваљано обележени, нашетали су се само тако, неће узети годишњу карту. Морала је да им купи по плишану луткицу, још једну, тј ајде свакоме по нешто, оде 60$, ал' ионако је све поскупело.
У понедељак смо мислили да идемо на башту, ал' су најавили кишурину. И била је, ал' тек увече. Бар смо се разонодили Вучићевим лудијањем по Мајамију, илити како рече одмах народни песник,
миш је прекино дубоки наклон
па је сео у нови фалкон
појурио назад као хрт
да га прегледа др смрт
За гледатеље са јефтинијим улазницама (в. Алан Форд), фалкон је нови луксузни авион владе, ал' влада га нешто ни не користи, то је практично његов лични. „Прекинути наклон“ је Вучићев покушај да преко неког фандрејзера, где га је уфурало неко удружење камионџија где су чикашки Срби (са све Родом Благојевићем) неки фактор, уз прописаних милион долара улазнице и помоћ Ђулијанија, под лажним именом Алекс Вучи (!), не би ли ухватио коју секунду да се слика са Трампом. Већ је у својим новинама код куће објавио да ће да се састане са њим двапут по цео сат. Е, провалили су га, и тихо га најурили, ено ти га авион и бегај кући, да не правимо дипломатски инцидент. Он је то као забашурио тим што му је јако позлило, и сео у авион да се вози 10 сати до куће, без лекара у авиону, ал' бар има камермана. Само упери камеру у њега и одмах му је боље.
Др Смрт је Златибор Лончар, специјалиста за уклањање сведока којим нагло позли током истраге. Ал' није први, још је и Слоба имао једног таквог, ал' тај бар није био министар.
Седми. Сви честитали Лени рођендан, а она имала вест за нас: Тањи изашао први зубић.
Већ ваљда десети дан нешто не успевам да натерам себе да радим било шта. Мало жврљам овде, нову апликацију за 3д графику (оно још од 04-X-1988., поново, сад у Пајтону, полазећи од верзије од 25-II-2017.) сам преписао из фокса па ћу као да је прерађујем, и то по два дана не пипнем. Бар сам поново извео векторски рачун за долазак до пројекције, и паде ми на ум да ни не морам да рачунам колико треба да продужим вектор тачке да би лежао у пројекционој равни - могу да га држим увек на истој дужини, нпр на растојању од ока до центра, као да је пројекција на сферу... то би дало занимљив ефекат, као рибље око, хмм... Гледам смешне видоје, нашло се пар кинеских канала који то прилично уредно сложе (али их и даље гледам без звука, зајеби посо, нећу да слушам омајгадисање сто пута на сат), чак ми се и она придружила. Ваљда нам годи да видимо реконтру освети бивших понављача - како ти што су научили да не морају ништа да знају лепо страдају од свог незнања.
Осми. Омацила се и Мала Зелена, четворо ваљда, ни на фотци не могу да пребројим јер су већином црни. Два дана касније је угинуло једно од Зелениних петоро. Тако да је стање тренутно 22. Кад изађемо, корачамо врло обазриво, да не нагазимо неко, и пазимо кад затварамо врата, гадно њаврчу кад се пригњеште (како је неко случајно, крајем основне, спојио прикљештити и пригњечити).
Ових дана сам се сетио да проверим шта је са Брекс - кад сам је последњи пут тражио, није је било нигде осим у некој локалној добротворној католичкој дружби. Неки дан ми је пало на ум да је опет потражим, и гле, ето ње на ЛинктИну, ради цешарп. Нисам био расположен да се учлањујем само за то, него сам задужио Лену, и ево малопре (петак, 9.) дотури ми она линак на њен имејл. Јавим се, па шта буде. Како сам то послао, јави се Џенк - каже послао ми је СМС на телефон, није стигло, ал' је дотурио и свој број мобилног, па сам га тако уписао у Телеграм, каже да је инсталисао. Па да видимо и то чудо. Тј њега смо видели кад је оно сарањивао кеву, ал' његову Биљану ама никако, још од пре него што су отишли.
Поподне сам мислио да одемо на велики збор грађана у центар, али сам се касно сетио, нисмо се договорили, она већ узела нешто да везе... Нема везе, мало смо и матори за те ствари, а и њена пиштаљка је остала да се Тања игра њом, гледаћемо макар Шаровићев пренос из Лознице. Уз палачинке са пекмезом од кајсија.
Сат два касније, јави се Џенк, ради Телеграм, закажемо да се видимо увече, кад се они врате из пазара. Брекс се такође јавила, тј обе... јер је прво дала погрешан имејл Лени, имепрезиме@гмејл, па после исправила, треба презимеиме@гмејл, ал' касно, послао сам већ на тај погрешан. Јави се госпођа, каже не сећа се, да није погрешан имејл, е изгледа да јесте, извин'те. Онда ми стигне и исправка адресе, пошаљем туда, и док сам вечерао стигне и од ње „е, наравно да се сећам... на послу сам, опширније за викенд“.
Предвече, стигне од Лене видео како Тања учи да дува у пиштаљку :). Е нека је остала код ње, више ће да је користи.
Увече се издиванио са Џенком. Исти је отприлике као и пре годину ипо, осим што сад није био у сакоу па се види да је стари члан клуба 100, ал' каже то сама кртина, само 12% масти. Биљану нисмо видели, била је негде, следећи пут. Ништа нарочито, углавном чапраз диван и о софтверу и здрављу. На потоњу тему сложан ођеб званичној медицини, ти само гледају да зараде на теби. И иста прича о холестеролу, јебо вас холестерол, како може нешто што тело само ствара да шкоди том телу, свашта.
30-IV-2025 - 16-VII-2026