23-VIII-2026.
Деветнаестог увече закључимо да нема још фрке, можемо да довршимо ону флашу, Лена има заказану контролу у петак. Негде крајем прве чашице крене она опет о неком аматерском АИ филму што је гледала, и каже јесте све на енглеском, ал' кад је у кадру телефон или саобраћајни знак, оно кинески идеограми.
И ту ми падне на ум да би сад био тренутак да се екранизује Алан Форд, епизоду по епизоду. А гласове, ма да се узму наше глумачке легенде - Боба Рока гласом Николе Симића, другог нема. Сер Оливера, најбоље Љуба Тадић. За Броја Један смо углас рекли Паја Вујисић.
А онда она предложи да се ту негде убаци Вучић. Реко то може у приче Броја Један, например да изиграва генерала Кастера, па кад оно извади марамицу а она бела са логотрипом есенеса. Онда нас је кренуло - да се у Броја Један угради Шешељ, за АВа нисмо нашли бољу улогу од оног поштара цвикераша, Оливера да игра Синиша Мали, дебелог шефа Вучевић, Боба Рока Глишић (коме десет минута нисмо успели да се сетимо имена), Јеремију Брбана, или боље она за Бепу Џозеф... Мада, Шешељ би пре био за Суперхика, а Доктор Смрт за доктора Крека. Ма меда да се набереш, ту кад би се кренуло...
(ово досад сам бачио на Бурунди, па ако сам неком дао идеју, нек се размножи)
Онда је мрз, тако фришко поправљен, нанео ону касету са неким живим наступом ЕКВа, па смо мало о њима. И како је Маги била раме у раме са Погорелићем, ал' он се удомио код оне бабе, а она отишла у рокенрол. И како је у оном филму било речено како је Ција гурала хероин баш њима, едаби се срушио Слоба. Ко им је то смислио, какав панинг клен... А штета и за петог члана, Соњу Савић, шта је она радила са гласом, оно фацом глуми једно а глас нешто десето, а, шта, шта сам то сад видео/чуо? Штета, штета.
Петак, 21. Ватају нас помало пундравци, све завирујемо у Телеграм, и као за инат у сред мачкодрема крене да јавља да је стигло нешто. Јуначки издржим цео сат да спавам, чак сам сањао да сам се бачио на кауч и моментално заспао најдубље. И, ништа, то расејани нешто дотурају форе.
Бар сам урадио у Фесу оно што већ неко време намеравам. Ако у мрз плаџеру на дугме за лево добијем списак последњих двеста песама, овде сад имам исто такво дугме, које подигне исту такву маску са списком последњих 200 приказаних фотака, у решеци. Шврљањем кроз решетку се свака споменута фотка покаже нешто умањена, на око 500х500 пиксли, а клик на ОК или ентер ископирају њену путању у стевку. Е онда ту фотку могу и да нађем на диску, нарочито ако ми фали за Бјо. Ето нека вајда од чекања.
Субота, двајздруги. Лена се упорно не јавља. Не радимо скоро ништа, осим што смо поподне направили још једну туру резанаца. Ваздух је толико сув да су се резанци пресушили по ивицама, доста смо морали да откинемо, биће флекица. Док је она горе развлачила тесто, звала Нина, ништа се не догађа, опет нешто око авлије, треба да прескочи ограду код комшије (нема тамо никог) па да и са његове стране поткреше живицу, са своје не домашује. Чућемо се сутра опет, сад је био јуриш да се резанци протерају, завршили за пола сата. Последњих пет комада нисмо ни покушавали, то иде за лазању.
Увече била добра разонода, и ето као дочек рођендана. Ујутро, наравно, честитање преко телеграма, „свима који славе“. Већ сам се питао шта је са Леном, није се јављала од двајспрвог, кад ето и ње. Захвалим и „како придруг, оће ли?“. А она „Изгледа да хоће 😃“. И сад сви чекамо... Да убијем време, после ручка сам одиграо 170. ниво гПланарности, баш зајебан, лепо отишао сат ипо. Сад би било лепо кад би ми се спавало...
То је написала у 13:13. У 15:33, окачи фотку - она, Милан и... Филип... Брзо то нешто, каже и сама да је још у шоку, од прве контракције до види га бебац свега три сата. Дакле, имамо трођендан. Баш шкртаримо са календаром. Питам за мере, каже 52cm, 3,62kg. Поприличан.
Још се ћале дувао како има чак осам директних потомака (мене, наше ћерке и тада четворо унучића). Е, где си сад да видиш, једанаесторо.
Са Нином смо причали предвече, закључили да у ствари сад имамо породичну традицију, у свакој генерацији има неко да се роди на овај дан :). Санда је исто била мало у кадру, хоће да учи српски. Линду смо видели накратко, а са Раја сам чак и попричао, питао га како прсти леве руке, јел' отврдло. Још боли ал' не предаје се. А добро, још годину-две, доћи ће и то. Каже Нина да он сад баш доста помаже по кући, изнесе ђубре, одгура канте до ивичњака на ђубровдан. Мачке су им јако дебеле, нарочито кад упоредимо са нашим, витким и елегантним. Сад Вафла и Зелену.3 тешко разликујем јер он сад није чупав а репови су им обома дугачки... Док не видим да је исплазио језик или трзнуо репом, не знам.
Онда је зваоо Борче, и успут питао јесмо ли у проширеном саставу. Па, јесмо, од пре неки сат... Ал му нисам рекао да је то трођендан, ако је већ заборавио кад је то, па нек се сутра изненади. Јавио се и Боба да честита двођендан свима који славе, па сам га исправио, од сад је трођендан. Каже баш их је обрадовало.
Па онда са Сијетљанима. Они су ноћас мало правили себи весеље, па су легли ко зна кад, а и онда Го никако да заспи, па онда као је ли чула Телеграм или није, дође да провери и гле јесте, одсад имамо трођендан. Док смо причали, и Стенли се пробудио, још помало под дејством журке, па смо видели уживо како се баш обрадовао. Деца су још спавала, њих нисмо ни видели.
А онда смо рекли „а сад идемо да пијемо, одјава...“, што је било нешто ситно иза поноћи. То „идемо“ је било метар даље, од мог стола до трпезаријског. У флаши је било око четири деци, таман. Легли после пола четири.
Понедељак, устао у девет па одустао, ајд у десет. мрз опет пустио цео албум од „4 не-плавуше“, што смо већ слушали ноћас. Да га нисам сам писао, већ бих посумњао... После сам га обрисао (албум, тј), имам све песме посебно. Линди Пери свака част, била ме обрадовала кад се појавила, право освежење и није ваљда да се шоубиз сетио где је скренуо код Лајковца па ајмо мало оним другим путем, што нажалост није потрајало, није се примило. Ал' много је цео албум одједном, па још двапут у 15 сати..
Између супе и јучетине (мусака од тиквица четврти дан са ситним кромпирима из фрајера, одлично) чујем Телеграм. Наравно прискочим да видим шта је... још једна фотка. Хм, има веће шаке него што је имала Тања, и дуге прсте. За нос ћемо још да видимо... Има ресицу на увету, то је с моје стране... Ех, деде и бабе, одмах гледају по чему на кога личи. Питам како су, каже „Ја се одлично опорављам, не осећам се као да сам се породила. Чекам још да ми каже педијатар како је Филип, али до сада ништа нису споменули тако да претпостављам да је све океј. Имају гужву у породилишту, чак 14 беба (кад се Тања родила, била је једина 😅)“. Ех, популаран датум, народ упорно слави свети двајздевети. Притисне новембарско сивило, мош се јебати...
Стигле честитке од расејаних и олдвејва, Шкрба још синоћ, па онда редом Кунта, ајВар, Боћа („Пошто већ имаш искуства, и ово ће сигурно обожавати деду :)“), пЛазић, Стинге, Маги („Брате, јел иду на светло?! 🤣🤣“), Злотвор...
Ово Магијево сам и пренео Лени током разговора поподне, лепо се насмејала. Питамо како је, „као да се нисам породила него само више нисам трудна“. Клинац је сладак, а то што смо нашли са првих пар фотака на кога све личи, јок, каже „мени највише личи на мога тату“. Хм, видећемо још. Наравно да сам наштрикао деветнаест ситопуца. А згодан је бебац, и има видно крупније шаке и дуже прсте него Тања. Обоје су добро, она баш делује ведро и опуштено. Држаће их 48 сати, за сваки случај.
Онда сам и мало прилегао, чак успео да одремам неких пола сата, таман. Борче звао око 19:05, креће. И трефили смо и кад да изађемо на улицу да их сачекамо, чекали можда три минута. Онда смо кренули да распетљавамо забуне - прво што је Драгана мислила да ми је данас рођендан, јер га је уписала оно пре пет година, али после поноћи па упао у наредни дан. А онда Борче никако да укапира зашто спомињемо трођендан, док га нисмо опасуљили да је на исти дан рођена и Го. Пио се последњи тутифрути 22.2, остало можда два деци у балону, и добро је ишао што се њега тиче, здувао је прву док ми нисмо још ни пола. Мислим да је стигао до четврте, мени сипао трећу ал' то док смо већ јели (крилца онако као тајландски нешто, пуњени ћевап и некаква карађорђева из оног кетеринга са Багљаша, О ла ла, што смо ми протумачили као О'Лала), па сам то скроз заборавио и прешао на розе, а то смо вратили у флашу.
Били је нешто речи о матурским парастосима, ближи се сезона. Пита ме он шта планирам, „ништа, чекам да ме негде позову, доста је било, дванаест пута код мене... а сад више нема смисла, нема више ничега, ево ни струју нисмо укључивали, а откако смо обрали вишње, нисмо ни ишли тамо“. Драгана рече да је Жуца почела да шаље неке поруке око тога у групу, ал' никако није било јасно јел' то разредна или генерацијска група. Ма, није више до мене, ја сам своје одрадио. Где ме зову, дођем.
Онда смо опет изашли напоље, Драгана, наравно, у љуљашку. Најзад је једном имала чакшире изнад глежњева, а реко па и није ти тако отечено, баш су ти једнаки. Мани, море, отекао и десни... Спомињао се опет одлазак у Тиквеш, сад већ и са додатним разлогом, у Македонији је вутра легализована. Ту се моја драга сети једног од ликова које је пратила на јућубету, како је у Мексику узео неко освежавајуће пиће па га после у мотелу ексирао, а оно било јачине пет доза техацеа, „као да су ми ноге прошле кроз главу“, хтео да тужи ал' није знао кога, а и онда види да се сам зајебао, није прочитао шта лепо и јасно пише на лименци.
Борче је инсистирао на шампањцу, пригодном, розлом. И успешно га је сам отворио, иако је до та доба већ имао повремене неспоразуме са равнотежом, које је уредно другарски изгладио. Те смо и то попили, и нешто се рано разишли, одмах иза поноћи. У један смо већ увелико били у кревету.
Ујутро је она практично сама испекла онај један казан јабуке, од оног што нам је дотурио Столе, изашли смо на 92 литре за ову годину. Можда ће да буде још нешто од крушке и јабуке, има и смокава, дуњама се нешто не надамо. Ех да наше роде као ове Фаикове што их видимо сваки пут кад изађемо на улицу... Ал' то је ваљда у сенци куће па има више воде, тамо код нас је суша.
Лена тражила да у недељу донесемо кокошију супу :). Биће, наравно, а у плану је и опет супа од коске, пар тегли концентрата. Ево од ове прошле једемо већ пет дана и баш нам је лепо.
Увече је пала пристојна киша. Ујутро се, наравно, није ни приметило да је упила прашину. Нама треба да једног дана киша пада три дана.
Среда, 26... јавља Шкрба да наш ФТП сервер у згради железнице више не ради јер нема сервера, био неки пожар, изгореле све машине. Ех, да није неко заметање трагова... У том случају, знам вест коју ником не смем да кажем, да не би најебао наш другар који тамо ради.
Најзад одспавао после ручка. Од петка ми нешто није ишло. Сређујем фонотеку, откако ми ради Никотин+, само замењујем слабе снимке бољим, или оно што сам имао албуме у комаду па исецкао својом алатком у мрз плаџеру, што онда нема наслове итд. Најзад сам прешао црту од 29000 наслова на плејлисти, јер како шта набавим, тако и обришем оно лоше исецкано, а тамо је умело да буде и парчића од десетак секунди, разни тихи уводи или завршнице умеју да преваре ффмпег, па на десет нових обришем тринаест. Али има и где допуним, стигне цео албум тамо где сам имао три песме.
Тражио на мрежи „критику дијакритичког ума“, коју сам споменуо 25-VI-2010., и наравно сви ми дају наслов који се ту пародира, а не то. Прочитам мало боље имејлове за тај дан, то није спомињао нико, до ја сам. Дакле зајебанција, и сам сам насео на своју фору.
Увече наточили кајсију, одавно нисмо. Негде после треће или четврте чашице сами одустали, вратили вишак у флашу, отишли да спавамо. Има дана.
Четвртак. Поподне још једна тура резанаца, много лакше од претходне, тек понеки крајичак се штогод пресушио. Није да је мање врућина, није, чак није ништа ни пиркало (док сечемо, ја седим под отвореним кровним прозором), него је ударила нека влага. Успут напржио још један цеде за кола, накупило се. Ех, испало да има још сто мега места, ал' нема везе.
Предвече зове Лена. Мали Филип уредно сиса, много спава, има ону бебећу жутицу, проћи ће и то. Тања се одлично снашла, дође и да га помази, и баш је од помоћи. Наравно да сам нашкљоцао целу серију, мада, морали смо на мека, опет изашла распарена верзија. Сад смо му видели и стопала... тај ће бити на оца, носиће обућу број 45 (ја носим 44). И, први од унучића се навадио на цуцлу, турили му у породилишту и прихватио је. А то да то може да утиче на зубе, па... управо је Лена највише и најдуже терала цуцлу па после флашицу, и има најлепше зубе од свих нас. Каже она „да, стварно, хвала :)“.
Пошто је био пун месец, опет смо отишли у шетњу пред поноћ. До краја наше улице, па поред цвећаровог пластеника у следећу, па до почетка те улице, једна цигарета на клупи на игралишту, па назад. Нигде никог. За тих пола сата смо чули два возила у крају и једно на надвожњаку.
Петак, сви честитали Неши рођендан. После стигле слике, рођенданска вечера, суши и торта. Помислим виђе сушија, прави рођендански. После Лена каже „Ето видиш мама, ова нова генерација једе суши за рођендан“. Онда сам опет одслушао причу како изеш ти то, нема ту скоро ништа меса, то је сиротињска клопа, ал' ето егзотично па кошта и испадне отмено. Ма, реко, волим ја суши, могу то да једем сваке године по четр-пет пута, шта фали.
Поподне отишли до Клицаида, нисмо скоро два месеца ишли. Све суво и жуто. Ал' ту и тамо се нашло понешто - њен парадајз, тако забатаљен, није ниједном заливан после садње, баш добро родио, накупило се осам кила, а биће још. Ја набрао четр киле шљива. Отишли у повратку до Светофора, накуповали се воде, љуштеног парадајза у лименци, чак и џак кромпира, једну буткицу, све скупа око 7000. Ови часте ко пазари преко 2000 - лименку неког шкљ пива или боцу некакве вештак лимунаде, реко „то не трошимо, то вама, частим“.
Увече сам извео забуну јер сам подразумевао да нам је дан за разоноду (... 41 реч...). После смо прешли на кајсију и онда лепо заспали. Какво је време, могли смо и у шетњу.
Оно што смо јуче приметили да се побија некаква ограда око игралишта код месне, није било да је то она општа манија ограђивања свега и свачега, то се збор организовао да среди игралиште, и да деца у игри случајно не истрче на пут. То парче пута је баш тесно, спаја две баш прометне улице, ал' ту нико не вози брзо, јер су шахтови зајебани, ту се вози првом ако не може средином.
Спомиње се: 25-VI-2010., Алан Форд, Бјо, Божидар Соколовић (Боћа), Бурунди, буткице, Горана Средљевић (Го), Градивој Шкрбић (Шкрба), Добривој Гунароши (Боба), Драгана Витас, Драгојло Кунтић (Кунта), Живана Арматовић (Жуца), Јелена Средљевић (Лена), Клинцаид, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, Милан Настић, Милован Аксентијевић (Стинге), мрз плаџер, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), олдвејв, Остоја Чаковић (Столе), пЛазић, расејани, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Стенли Бергер, Тања Настић, тутифрути, Фаик Ризвани, фес, Филип Настић, фрајер, на енглеском
20-VIII-2026 - 29-VIII-2026