27-VI-2026.
Јуче опет двоструки дан, пре подне пекли ракију (још 6,1л вишње), поподне отишли на башту па брали још вишања, а било је и кајсија, и биће још. Једна од нових кајсија, само та једна, је лепо родила, петнаест комада, лепе крупне и укусне, то смо спаковали посебно да у недељу однесемо Лени.
Ветробран на Јоди је сад врло шарен, паркиран је под трешњом, и сад су већ презреле и отпадају. Штета што нисам носио фоткалицу, било је занимљивих углова, кад сунце упре у размазану трешњу.
Опет смо набрали, три канте вишања, две кајсија, за три сата. И џаба што је пиркао ветар, кошуља ми се залепила и теже сам дисао, чак ми је она изнела лотру на улицу а вратили смо је заједно, досад сам је носио сам.
Данас је као можда био један казан на реду да се пече, ал' не баш; сутра сигурно нећемо јер ћемо ићи у Београд, дакле понедељак. Поподне је температура већ стигла на 36 (термометар је на тераси, показује више кад се усија кров), дакле следећи јуриш на вишње и кајсије ћемо још мало касније, предвече, кад вишње на улици буду већ у сенци.
Једно вече смо баш нешто причали о пићу у кафани, и како ми је жао што нисам понео алкохоломер и мензуру за онај матурски парастос, ко зна колико бих измерио... ако је ту уопште било алкохола. И дођемо до тога да су наше ракије уникати. Јер немамо рецепт, него смо напросто учили. Први пут смо произвели нешто што нам се свидело (а и ћале је рекао „ово не рекламирај, ово је за нас“) тек 2013. а кад смо оно 2018. у бањи купили уџбеник за производњу ракије, видели смо да смо у почетку од десет типичних грешака направили седам, па следеће године исправили четири, и после сами од себе то довели до метода. Никад не направимо баш исту ракију двапут, све се разликују, и све су добре. Штавише, дошли смо дотле да оне најлепше, кајсију и дуњу, у ствари избегавамо, јер имају превише укуса, остане ти у носу и после сутрашњег ручка. Прича за ову сезону је „имали смо технолошку незгоду, попадало нешто кајсија кад смо брали вишње, и ајде да се не баци... и сад нам се вишња осећа на кајсију, не знам да ли ће ваљати“. На шта је Стенли био рекао „ово је превара века...“.
Недеља, клима у Јоди не ради, дакле отвори пенџере и пичи 80. Температура напољу је била 39, над Дунавом ледених 37, ал' мени је било лепо. Она се, истина, презнојала, ал' није много кукала. За паркирање, места на вољу. Изабрао своје омиљено, то је најдуже у хладовини.
За то време, скупили се расејани у кафани „Дрен“, дакле пЛазић, М.А., Злотвор, Маги, ајВар, Стинге, Шкрба, Кунта. По потоњим сликама, са нешто мањим стомацима и са нешто више брадоња него раније. Био сам позван да сврнем, али... ако се долази без жена, онда шта ћу вам ја, према томе дабоме. А били смо на 3км даље, могли смо свратити да смо, рецимо, пошли два ипо сата раније.
Тању смо некако убедили да не идемо напоље, јер донели смо јој довољно нових играчака (слагалице, она колица за лутку, још од 07-II-2020., два Пепе прасета), и све скупа смо се лепо забављали са њом, све седећи под климом. Донели смо и 50 јаја, теглу свежег пекмеза од кајсија, свеже кајсије („чему сва та јога и медитација, кад нирвана расте на дрвету“) и кило кајсије из 2024. за неки програмерски састанак, тј састаје се њена група, њих свега четворо. Требало је негде у Италији или где већ, ал' пошто је Лена јако трудна (клинац се увелико мрда, баш се лепо види), састанак буде пребачен у Београд, па ето да имају за после састанака. Просторију за рад ће добити од неког другара из неке од њених претходних фирми, за џ, што овима није ишло у главу, ал ето да виде какви смо ми. Понекад је и притисне где не треба, јаукне мало. Милан је био на тренингу и помало у набавци, срели смо га кад смо излазили, носио је пакло веце папира. Ту смо се штогод издиванили, с тим што је мени пажњу одвукао један шарен пар, он двометраш она њему до рамена, са дугом светлољубичастом косом, хм, није лоша клинка. Траже упаљач, дам, пушачи су највећа мафија на свету, још нико ником није одбио запаљење (уз пар изузетака међу Америма, било је чудних догађаја). Испоздрављамо се са зетом, кренемо ка колима, ово двоје испред нас... мириши добра вутра. „Што их ниси питао имају ли вишка?“.
Звао Борчета да кажем да рачунамо (тј она) да ћемо бити у покретном стању у следећи понедељак. Оно, могла је и да ме пита шта мислим, ал' јок, прво ми саопшти одлуку а онда је брани одговарајући на оно што бих вероватно рекао.
Увече опет разговор са Сијетљанима, углавном о башти и припадајућим триковима. Пошто су били ту пре две године кад су рађале трешње и вишње, шокирали су се кад су чули колико смо досад обрали и испекли. Наша оптимистичка процена је да смо прешли половину бербе. Иначе, оно сокоћало за растеривање гамади не ради уопште, вели Го, Стенли нам је показивао фотке, сликао је зеку. Остали с њима у разговору до једног, после попили по три (дакле 1,2 деци), толико је довољно да се лепо заспи а да се пробудимо чили и весели, а не онако благо никакви до ручка. Није да нас спопада мамурлук, ако понекад и заболи глава, прође до пола прве кафе, не пијемо та ратничка срања каква пију Клингонци и они из Дрскости у Бенксовој Култури, где се пије да би се јуначки прегурало буђење.
Понедељак, стварно устали рано, одували нешто кафе (испрва без млека, оно од петка је канда нешто гекнуло, а ново стигло тек око девет), па турили казан, добили 6,3 литре, јачина сулуда, овакву вишњу још нисмо пекли. И исцепали остатак вишања од петка. И онда прогласили штрајк, напољу је бар 39 и ни дашка ветра, не идемо у бербу. Поподне отерао Јоду у Оптиму, успут измерио 40 степени напољу. Тамо, дечко нашао где цури. Добра вест, то је још једно предње цревце, није у кабини, то у кабини нико не воли да ради. Јебаваш се три сата, ту и волан мора да се скида, сто пицабоца, и онда вратиш све назад и негде нешто чангрљи... шта сад, мораш све испочетка а не можеш да двапут наплатиш 20000. Зато то нико неће да ради. Па, да знаш, ако му се икад поквари нешто што би коштало 1000€ да се среди, ћу га продам и купим другог истог таквог, мања зајебанција. А и та цревца, није шала, то мора да издржи минимум 22 бара. Срећом, и такси је брзо дошао, и таксиста је добро нагарио климу, није од оних што држе отворене пенџере.
Уторак, лагана наоблака поподне. Негде у крају су чак добили и по цео литар кише, како где, видећемо. Посета на сајту ми је нешто штуцала преко викенда, већ сам мислио да су опет нешто сјебали, покушао да прочачкам нешто, па најзад нашао како да све аутоматски преусмерим на хттпс. Бар ови којима прегледачи нису подешени да сами пробају да пређу на хттпс неће добијати одјебенице. пробао, ал' видим да не ради, и даље даје хттп везе.
Онда који сат касније видим да је бројач за хттп стао, а за хттпс се нешто једва мрда. Посета за 27. је била 851 (хттп) и 900 (хттпс); за 28. само 163+205, и онда је хттп скроз стао (осим ботова). Реко шта су сад сјебали... међутим, испада да је оном аутоматском преусмерењу требао цео дан да најзад проради, и сад за 29. и 30. на хттп имам нулу (осим ботова), ал је зато на хттпс букнуло невиђено, од 10:00 пичи неком брзином од око 16000 дневно, сумануто. Ево до 16:00 је већ стигло до 133000 за месец.
У енглеску верзију додао осми део увода, о вишњама и трешњама, које се све зову чери у енглеском тексту. Дигао сам руке од објашњавања, све је тамо.
Поподне захладнело, наишао понеки облак, до вечере пало на 34. У авлији суша, коликогод да залива. Повадила кромпир из џакова, кило ипо из три, леп млад одличан али не може да се, кад се обари, љушти као млад кромпир, љуска сувише приања. Суша. За вечеру кобаје из фрајера, и салата од тог младог кромпира, киселог јајета и павлаке.
После тога звао Кечига, зове двапут годишње, причали смо бар пола сата, видим по екраноспаситељу, угасио га. Утом почела мало и кишица, па смо као сељаци, о времену... каже има кишомер, ако је викенд сељак (живи на селу ал' трактор пали у суботу) бар да је са мером. Каже из двапут четринаест литара. Знам, реко има једно такво место кад идем на башту, километар пре и после тог места пљусак, а кренем сув и стигнем кући сув. То, каже, има он једну њиву нуз тај крај, најближе дрво му је у Клинцаиду, тој њиви никад не фали воде. Остало, зло и наопако. Мора бити да је зато што је то место метар ипо изнад околине, ваљда тај ефекат висоравни...
Сетио сам се на крају да питам за Милку, из истог је села, е каже, удрндала је нешто, реко јел леђа, с тим се увек патила. Ма онако, у ствари јој ништа не фали, напатила се са оним њеним последњих пар година, био непокретан, ма мука жива, а откако је умро она пролептирила. Ајд дотури јој мој број па да се и са њом чујем.
Ујутро, сведем месец за sGradlj.com - 140971. Јутро, први у месецу, још луђе, брзина од око 28000 дневно, месечна прогноза на 800000... морао сам да додајем места за цифре у StatCounter.prg, јер је на графикону почео да исписује звездице у горњем делу, прогноза за ботове је изашла на преко милион (грешка, моја, убацио сам дојучерашњих 8000 уместо јутрошњих 180; прогноза изашла на 1.167.000). До пола десет се брзина спустила на 10000 па вратила на 11000, 9000, 9200. Лудило.
Кад смо већ устали раније, кренули још у пола девет да печемо и прву овогодишњу кајсију. Изашло шест ипо литара, а мириши „као да си загризао кајсију... не, палачинку с пекмезом од кајсије“. Други казан сам делом преспавао, а око три ајде зовем Оптиму да видим јел' готов Јода. Е, зваће ме за десет минута Вања. Океј, на двадесет минута зовем опет „биће до краја радног времена“, аха, дођем изјутра, идемо на башту. Комби упали из прве, па се чак и задња врата отворе тек тако, а од јануара стоје као заглављена. Нема климе, тј има ал' је не вреди ни поправљати, чему уосталом, за то мало колико га користимо. Ал' пали из прве и лепо иде, једино смо морали да оперемо предњи прозор јер већ падају презреле вишње, размазују се и суше... Што скоро да лепо изгледа ал' ипак штогод смета.
Набрали још пет канти, што кајсија што вишања, и браћемо још дан или два, колико већ будемо имали воље, данас је штогод тешко ишло јер је синоћ као пало мало кише. Земља је и даље сува (осим код оне кривине код ловачког дома, ту пада и кад нигде не пада, како рекосмо јуче), ал' је запара, теже сам дисао. Код куће лепо вечерали, она повадила коштице из кајсија, вишње ћемо цепати сутра, ја орибам казан (хм, боље да сам то одмах, ал' јастук је био пречи). Нађемо и друго маче, Сушино. Суши га не јебе пет посто, нит му даје да сиса, нит оде да га донесе кад се откотрља у подрум. Сфоткао сам га штогод, да имам да пошаљем унучићима, очекујем опет неко оригинално име (вероватно ће да буде нека клопа, то им је обичај).
Четвртак, 2. Пре девет зове Вања из Оптиме, готов је Јода. Таксиста исти као претпрошли пут, онај са ситроеном це четири али са ручним мењачем, тотално се збунио иако сам дао теоретски кућни број, јер знам да они на 611 терају софтвер који се тога држи. Јер је гледао кућне бројеве, и баш ту око ћошка неколико њих истакло старе бројеве, а један нови, па иде 5, 7, 33, 9... У Оптими рачун само 5000, чак четири гумице су мењали, руке нису наплатили јер је, јелда, рекламација. Оставили су га паркираног у дну авлије, и још мора да прође уназад кроз дизалицу да би изашао... Јесам ја некад маневрисао са приколицом, и имам и даље ту геометрију у глави, ал' Јода ми још није легао за маневрисање у тесном. Понудио се момак да га истера, и истерао га лепо, много боље него прошли пут. А за тестирање су одврнули климу на само 17, смрзао сам се док сам приметио и вратио то на стандардних 21. Свратио до Детелине у повратку, тамо извео добар маневар са паркирањем, е тако, ипак умем штогод. Тај дућан сам себи прави гужву, таква је роба, сваки час продају нешто на џакове, ето и ја сам узео храну за коке.
Онда смо исцепали остатак вишања од јуче, па потпалили казан, кајсија (са две канте вишања, неће да шкоди). Кренуло опет лудачки, 69% метанол, 66% првенац, и доста је и изашло. Други казан, после ручка (чорба од карфиола и мусака од тиквица, трећи дан, одлично). Кренула кишица... И ништа нарочито, мало је освежило и постало спарно. Изашли на крају, у збиру, на 59,9 литара. А тек је почетак јула.
Увече, без неког посебног договора, сели уз тутифрути 21.2, најстарији што имамо. Две одлуке... једна је да опет купим озвучење, исто као што сам већ имао, оне џејбиелове кутије и штајнбергову картицу, а друга је да научим да кувам. Ово прво ћемо сигурно да урадимо, јер стари Генијусови звучници јесу добри али су ми преблизу па је углавном не чујем кад ми говори, а кад их довољно утишам да је разумем, онда једва чујем музику. Ове намеравамо да размакнемо на по два-три метра лево и десно од монитора, да их окачимо на зид, направиће ми поличице... Има да га скоцкамо. За то моје кување... хм, чисто сумњам, ентузијазам ми је испарио и пре него што сам се расанио.
Петак... нешто сав никакав цело пре подне, иако нисмо нешто претерали претходно вече. Никако да се наканим да покосим то мало траве, на крају покосила она. На мене је пало да покупим кабл, за шта имам већ уходан штос, слажем га у гајбицу за воће, па ми се не запетљава кад се одмотава.
Поподне отишли, Јодом, свеже расхлађеним, ех милине, на башту, па накупили још вишања (да заокружимо на 250кг ове сезоне) и кајсија. Кајсије свуда родиле, као и вишње, ево преко пута код Лесковчанина нема ко да обере; комшија до њега, онај што нам је поорао једном (в. 25-III-2011.), је такође дошао са синовима да штогод набере. Држи се чича иако има 86 година, има фарбу као да је био на мору, ал' слабо се позна да су нешто набрали, можда за у тегле. Решили да одемо још једном, у недељу, да покупимо са старе велике кајсије, те су одличне. Појео сам једну, из двапут, и прешао се, требало је из четири пута. Да се удавим, огромна је, а сочна... фали тегла, већ је пекмез.
Поподне, јавља Лена да је Тања успела да изађе из кревеца. Ех, мамино дете. Кад је био јуни 1993. и ти си то извела, а имала си два месеца више од ње... Предвече, зове Нина, запиче палачинке у рерни па не зна на којој то температури и колико да држи... Испало одлично, уз минимум маминих упутстава („гледај па кад ти се свиди боја, вади“). Неким чудом, сва деца будна. На тераси се скупило нешто вилиних коњица, па су све стрчале до терасних врата да их гледају. Дан раније јој је колибри долетео до цвећа да се нахрани, па је викнула децу да дођу да виде. Санда закаснила, одлете птичица, и онда пола сата дрекала што је пропустила. Каже „нећу више ни да ти јављам, добијем само дреку“.
Спомиње се: јуни 1993., 25-III-2011., Деда и баба, 07-II-2020., sGradlj.com, StatCounter.prg, Горана Средљевић (Го), Градивој Шкрбић (Шкрба), детелина, Драгојло Кунтић (Кунта), Јелена Средљевић (Лена), Јода, Клинцаид, Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, Милан Настић, Милка Петров, Милован Аксентијевић (Стинге), Невена Средљевић (Нина), о вишњама и трешњама, пекмез, пЛазић, расејани, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Стенли Бергер, Тања Настић, Таса Раденков (Кечига), тутифрути, фрајер, на енглеском
27-VI-2026 - 13-VII-2026