24-V-2026.
Нормалан одлазак за Београд. Она је устала доста рано и спремила два ручка - и онај паприкаш и мусаку од блитве. Време идеално, прави пролећни дан, лагани поветарац, и лагано паркирање, чак нисам морао ни да се пењем на тротоар.
Тања је добро ручкала паприкаша, баш има здрав апетит и уме с кашиком, осим што не капира да треба да је држи водоравно све до уста, па јој испадне. Ал' добро, ево каже да је од целог вртића она најсамосталнија, све ради сама, и обува се и пресвлачи. А онда смо кренули у шетњу, понели и лопту, све рачунајући да ћемо наићи на неко игралиште. Није испало тако, јер смо схватили да нема ништа за ужину, ни сока ни грицкалице, а има навику, па ајде отприлике, како нам је Лена објаснила, да нађемо где је тај Макси. И нађемо, баш тако отприлике. Ја останем напоље да издимим једну и да мало гледам како лијепе жене пролазе кроз град (са чим нисам баш имао среће). Завршим цигар и паркирам се са фоткалицом наспрам улаза, да их снимим како излазе, кад одједном Лена поред мене, каже и њој је усфалило нешто ствари, сад само да се некако промува да је Тања не види, то би скроз покварило планове. И успело је, ушла је и шмугнула налево, а двадесетак секунди касније излазе баба и Тања, долазећи здесна, где су касе. Прича како се провела на каси, „имате апликацију?“ „немам ни мобилни“ „па како вас пуштају да изађете тако из куће“ „имам фиксни“ „имам и ја ал' ме нико не зове“ „коме требам, тај ме нађе“.
Онда смо нашли неко оближње игралиште, где је опет испробала свашта, нарочито вртешку, па смо онда сели негде и онда је навалила редом на све шта су купиле. Те смоки, те сокићи, штапиће нисмо ни отварали. Ту је био и обавезни део, тркељисање бабиног новчаника, двапут је вадила све и враћала. У повратку смо видели да смо обишли школу са западне стране и дошли на ћошак од Хајата, е туда још нисмо пролазили, ал' ето, добро је испало, ту смо нашли ову оазу између школе и тог крила дугачке зграде. Делује скоро надреално, да је оваква оаза зеленила, ма скоро да је парк, успела да опстане, а колико преко пута су нагурали три солитера на некадашњи паркић испред хотела.
Испало је да смо били напољу само сат и четврт, и да смо прешли цео један километар, ништа нарочито, ал' ето био је доживљај. И лепо је то, видиш насмејана лица, сви воле да виде бабу и деду са лепим унучетом.
Видео сам и Миланову трећу гитару, мислио сам да је црна а оно има и неки тамнозелени седефасти део, подсећа на оне форе које су се изводиле на хармоникама некад, комбинацијом фурнира и лака, добро изгледа. Најавио сам да ћу чути то једног дана... управо почиње да ме занима, ето имам зета рокера а не да га никад нисам чуо, него ни не знам шта свира.
Повратак још лакши. Негде иза Ченте смо претекли колону од четворо бициклиста. Судећи по броју беџева на прслуцима очигледно су јуче били на Славији. Пред крај смо пратили једног живчаног који није издржао да ме прати него је баш морао да ме претекне, а онда је испало да смо га стигли код Ечке, а ту је он успорио нешто. Ал измигољили смо се, на кружном току код Линглонга смо скренули кроз индустријску зону, ту нема никог а краће је да се стигне до Мерета, штавише паркирао сам се наспрам улаза, па нисмо имали далеко да гурамо колица. Нисмо се нешто напазарили, чак није требало да укуцам пин, дакле испод 4000 - саксије, земља, хоће да расади тиквице. Па ајде и до Лидла, понестаје кафе а и чоколаде за кување (једина која је још увек чоколада). Тамо сретнемо Аџу, са ваљда ћерком, мада би могла бити и унука, више се не зна - зависи да ли је окаснио или поранио. Исти је као и пре годину дана, једнако доброћудан и разбарушен, осим што је запатио нешто на образу па још мање сређује браду него пре.
Предвече зову Лена и Тања опет, нема везе што смо се видели пре пар сати, дете хоће још мало. Па смо им ту попунили још десетак минута.
Посета на sGradlj.com се целог месеца држала на око 800-900 дневно, а од данас кренула онако лудачки навише, између 3 и 7000 дневно. До краја месеца збир је са очекиваних 30000 изашао на 50000.
Оно „коме требам, тај ме нађе“ се испоставило пророчки, док сам радио фотке зове Верина кева, на фиксни, она би да дође, око чега се већ одавно договарамо. Па је дошла, добила спремљен ММС, што је био и договор и повод за долазак, па смо поседели и изразговарали се, попили и једну трешњу. Чули смо и вести, пре свега трач да је оно на Сењаку урадио сам Милић, дебело урађен кокаином. Друго, није трач, Вера се прилично деактивирала у СНСу, ионако се уписала само да би добила посао (за који ионако никог другог у граду нема, уска специјалност), не иде више на те њихове ствари, ни не зову је, ал' да више није начелница, што јој је можда 6000 динара мање на плату, ал' обим посла јој се преполовио па јој је сад досадно на послу... А била је нашла и неког типа па се зајебала, једва је успела да га откачи.
Поседела је до отприлике пола десет, а непун сат касније смо се чули и са нашим Сијетљанима. Све исто као пре, вести у ствари ни нема, осим што је Горанина башта узнапредовала, биће свега.
Последњих десет фотки сам урадио тек ујутро. Поподне, порука од Драгане, Г55 се састаје у Ренесанси сутра, она не долази. Вала не долазим ни ја, у ту скаламерију где ти за пишање требају наочари, зајеби. А са тим друштвом немам више шта да се договарам, већ смо се договарали па је испало да се неки други накнадно договоре другачије и нешто сасвим друго сниме. Па, нека им онда, кад су преузели иницијативу, нека је носе даље.
У уторак се издоговарао са Мимом за четвртак, сви се стичу код Борчета у подне и то је то. Записала адресу, све океј. У среду у 13:00 сам пустио комбију струју (те је тако и часовник на табли постао тачан), отерао га на прање. Марис, перионица, скратио време по жетону, са седам интерних јединица, што је било некако минут ипо, на пет. С тим што кад нацрта 1,5 то стане за три секунде. Баш се види како сам кров лоше опрао, ал' ко га јебе. За тај један дан у три месеца што га терам, довољно је леп. Ионако ћу морати ускоро опет да га померам кад узри вишња.
Неша расцепио нокат на ножном палцу, отекло му и гноји се, па је пала једна размена рецепата док сам ја још спавао. После чујем да је држао ногу два сата у води са ММСом, па онда добио мелем од боквице и још нечега, и боље му је.
Сетио сам се да зовем и Дуцу, и јавила се одмах, реко имаш само да изађеш на капиџик, успут си ми. Хвала лепо ал' каже нема воље да мрдне било куда, па ни толико. Добро, понуђен ко почашћен.
Четвртак, пробудила ме таман у десет, па сам натенане попио кафу, истуширао се (и опрао косу, што сад не радим баш сваки пут, јер ми се одавно више не масти, можда је то и до њених сапуна, а овај последњи од 80% свињске масти и 20% оног јебеног [буквално, пише да није девица] маслиновог уљета, је још понајбољи досад), и сео у комби у 11:45, све по плану. Стигнем код Борче таман на време, а Момир је већ био тамо. Чекамо Миму, ту је код Р.С. до ког има отприлике километар. Кад је већ истицало академских петнаест, кажем Борчету да је зове, мени је телефон остао у комбију на дну фото торбе. Испостави се да је лоше записала број, а лепо сам чуо да тачно понавља за мном, ал' не вреди, два дана касније је прву цифру прочитала погрешно. И још ми је изјутра послала поруку да провери адресу, ал' ја то нисам ни погледао јер ми још увек стижу обавештења од Јептела да ми је рок за плаћање двадесети, више се ни не осврћем. А и покушала је да ме зове четири пута па ништа, телефон ми у торби - шта ће мени телефон, све сам урадио што је требало, све је договорено... И тако смо изгубили двадесетак минута. Преосталих двоје смо покупили успут, стигли на циљ у 12:15 и опет нисмо били последњи.
Тамо, изненађење, појавио се Паја. Скроз је убелио, као и скоро сви ми, ал' је иначе исти као што је увек и био, исти му је и говор и интонација, ма све. Каже сети ме се сваки пут кад прође кроз Ириг, због оне дупле кривине у центру, где сам му објаснио да има нека ограда где је једна даска дужа, па на ту бесим торбу кад стопирам. Што се десило укупно двапут, и што сам био скроз заборавио док ме није подсетио...
Скупило се поприлично друштво, наравно све исти они који и иначе долазе, само без ових што би имали далеко да путују - из Сарајева, Суботице и ко зна где још. Даме су се пицнуле како ваља, нарочито ове са претходне две године, које сам упознао тек на овим дружењима, а канда ове што не изгледају тако младолико слабије и долазе... Наравно да сам био дежурни фотограф, уредно сам дан раније напунио батерије и за еоса 70 и за блиц, све рачунајући да је то чарда крај воде, дакле бићемо под стрејом у ладовини а около ће све да буде светло - пун погодак, тачно тако је било, и ретко коју фотку сам морао да извлачим из блата. Могли смо седети и напољу, ал' је пиркао поприличан ветрић, па би летеле салвете.
Клопа је била добра, нешто су се у последње време извештили ти кувари, риба скоро без костију, одлична, свака част, једино што није било чорба... тј било је, двојица (С.И. из Кикинде, госпоја му нешто није добро па је дошао сам, и Д.М., како каже „ма ја сам домородац, 400м одавде“) су то посебно наручили, на крају. Био сам се најавио да сам придруг, ал' касно је стигло, већ сам пио кафу.
Егу ми је годило што су ми сваки час показивали фотке са ранијих дружења и испостављало би се сваки пут да сам то ја снимио... Башка што је И.Г. рекла да је нашла и фотке са апсолвентске (сетила са Роја Делића, из истог су града, то онај што су га сви остали заборавили), реко знам, негативи су код мене, ја сам био једина фото лабораторија за целу годину.
Борче је донео абер, сазнао да нам је умро другар из Чурде, онај што је у машинској (и вероватно бар још једној школи, вероватно 13. фебруару) држао математику на мађарском. Ишао сам му једном и на мобу, и он мени (он је у ствари равнао под у подруму кад смо то бетонирали, „али мени је то радио професионалац“ - „и мени ће“), били смо и више пута заједно на поправном, штета што тада још нисам знао мађарски. И да, ишли смо заједно и крв да дамо, са ђацима, ваљда двапут (в. 27-XI-1985.).
Од три виђеније даме, све три су нашле времена да стану или седну са мном, па да се издиванимо ко људи. Једна од њих има петоро унучића, сви остали мање. Но, више су се распитивале где сам био, шта сам радио. Јебига, не тако обичан живот, има шта да се прича. Упутио сам их на sGradlj.com, па нек читају шта нисам стигао да испричам. Једна је чак посебно дошла до нашег стола кад је одлазила, „са овим човеком морам посебно да се поздравим“. Оно, запазио сам ја њу још 2013. ал' нисам никад очекивао да ћемо се нешто упознавати.
Да није било у по бела дана, ко зна... Оставили смо добре утиске једни на друге. И, да, статистичка аномалија ме упорно прати, од њих три, две природне плавуше.
Она из неке старије генерације је опет рецитовала, Јесењина, „Свирај, хармонико“. И одмах ми се у глави нацрта онај босански бенд, „Болеро“ (да, писали су себе ћирилицом), који је од тога написао једну од њихових шашавих песмица. Кад се саставе босанска романтика и пијани Руси... И џаба што се она труди, и уме вала, мени оно у глави.
Било је приче о свему - о печењу ракије, о деци и унучићима, о клопи, о ужасном стању у просвети, нарочито од једне (из IV3 али одавно Новосађанке) о томе на шта личе дани у Јовиној гимназији, „кад дође професор историје и донесе на час штампани Информер, и онда објашњава разреду да нису сви Немци нацисти, али да су сви Хрвати усташе, као и сви они ту што не воле Вучића“. Отпустили су последњих шесторо јачих професора и то на самом крају школске године, а онда је још 28 преосталих професора из старе зборнице отишло на боловање, из психолошких разлога, јер ко би издржао ту тортуру.
Негде пред крај укапирам да је, како је И.Г. и најавила, ово био мали међусастанак, главни ће опет бити у октобру. Ко зна зашто је добро што нисам ни покушавао да дозовем И.З., на ону њену секретарицу се нико не одазива, нит изгледа било ко преслушава снимљене поруке.
Развезао сам их као што сам их и покупио, стигао кући око пола осам, све у реду. Фотке сам ипак урадио тек сутрадан. Није да сам био нешто уморан, чак сам био и оран, ал' рече нека сутра, вечерас ћемо да довршимо ону трешњу, да испразнимо тај балон, канда ће нам требати. Па неће бити, има ту још... ал' ајде, делује да ће сад онај остатак стати у 5 литара, па да ослободимо овај од 20.
Петак... стиже видео како Тања понавља „баба, деда, деда, баба“, то има ритам а скоро и мелодију. Два минута касније ево их, зову, па смо се и издиванили. Успела да се попне, сама (!), на барску столицу. Још јаче: успела сама и да сиђе. Змај мали.
Током дана, полако урадио фотке. Искуство, традиција, квалитет, гаранција, како беше гласила стара парола. Тачно сам знао какво ће светло бити, и напунио блиц и јако мало шкљоцао без њега. Договор са Леном је да ипак свратимо у следећу недељу, иако ће они да се већ пакују за летовање, јер лете тек у понедељак око подне, и пакују се полако, слободно, само да не доносимо ништа од клопе, неће бити ту две недеље. После послао поруку Драгани да питам кад оно беше, каже „у 16х, надам се да знаш где“ „Елмонт“ „браво“. Решио да одустанем од бицикла, јер ем нисам испробао та светла (оно што имам изгубило контакт, треба да се чачка), ем ће свакако неко да понуди превоз за повратак, увек се нађе неко, а за пешака не би било проблема, растојање је отприлике исто као до ње, ал' то сам већ урадио пре три године и стигао сав ознојан, није фора. Дакле такси, кад је бал нек је бал (кад се арчи, нек се Арчибалд...).
Полувелики матурски парастос на 52 године (требало је 52,5 и то би било у октобру, ал' ко зна зашто је премештено за данас, нисам више у одбору па не знам, а ни Драгана није одлазила на састанке па немам ни преко кога да чујем). Таксиста је, зачудо, возио Ц4, исти као Јода само црнобела верзија и ручни мењач. Изгледа као да је мењач из комбија мало свратио.
То, зашто сад на две ипо године, „што старији то чешће, а причали су ми да ће бити обратно“.
По мојој навици, успео сам да оставим довољно резервног времена па сам стигао међу првих десеторо. Одмах за мном стиже Василија. Једва иде, још горе него јесенас, али не да се омести, само гледа да кола паркира што ближе улазу. За њом наилази и Чарга, и баш док сам му причао како се надам да неће да се нађе никакав ћаци да нам кења, ал' ако се нађе, спремио сам контру, и ту из џепа извадим беџ „FCK SNS“, кад га нека упита јел зна он оног што се стално појављује на протестима онако у униформи од оних, како се зову... Ветерана? Е, да. Он је тај, ниси га познала без беретке.
Онда су наишли и остали, полако. Од мојих из IV5пп, још и Јасмина (нешто јој се смањио онај фластер, ал' јој је прокрварило док смо вечерали, па смо на брзину скупљали салвете), Мима, Бајло и Драгана. Од IV4 Жуца, Ксенија, Влада, Милица, Чарга и још четворо.
Из IV3, Спира, Радоје, Ј.Ј. и она Биља/Љиља/Шиља што је некад била венчана са Бором. Ј.Ј. опет добро изгледа, добро се и држи, чак сам јој рекао да ми сад изгледа боље него у гимназији.
Мало сам се распитивао за неке, наравно рибе, и... из IV1, Д.М. је умрла пре годину-две (Драгана није знала, а суседна је зграда, нема сто метара од врата до врата), а за С.Ј. (она трећа, можда у ствари најлепша, кад се сад сетим) се само зна да је одмах после гимназије отишла за Нови Сад и ту јој се замео траг. А чуо сам и да је умро Пајсаћ, ваљда јесенас.
Клопа је била океј, оно што смо ми добили - два мања овала са роштиљем и на трећем буткице. Све је било добро осим што сам се зајебао па узео нешто бледуњаво, све мислећи да је бела вешалица, а оно развијен карабатак. Ма ајде, за ручак сам имао ћурећи, пет пута бољи. И погрешан краставац и пластични парадајз на салати, декорацију могу и да прескочим, унутра је био добар купус. Каже Мима да је прекјуче роштиљ био једва осредњи... добро сам рекао да нећу ваљда на чарди да једем нешто осим рибе.
Пили смо неку ракију, назови, каже да је кајсија, и има неки мирис, и стиже у кантици са ледом и фенси шменси паковању, флашица од ваљда четврт литре налик лабораторијској, па плутани чеп са плетеном жицом као да је шампањац, сто пичке матере само ракије ту нема, у два пива да бих после треће надувао нулу.
По ракији се дан познаје... Кисела... Сагуаро, дакле снабдевају се из Лидла. Питамо, после вечере, имају ли оно вино Сила, из подрума Симе Лазиног, што смо пили пре четири године (в. 03-VI-2022.)... јок, не зна он за то. Пустим Драгану да преговара, каже има из Лидла, има црно има бело. Ајде бело, и опет донесе нешто као пола литре или три фртаља, опет оно фенси паковање (а из Лидла вероватно узимају на кесе), у кантици са ледом, где се хлади ево већ трећи минут. Није да је лоше, ал' није нас нешто ни привлачило. Остали за столом, ништа.
Попијемо ми то, Бајло заврши фоткање около, испрати Василију до кола. Драгана се пожали да јој је нога већ охохо, реко важи делимо такси, па користећи њу као изговор шмугнем и ја. Није ово журка, саобраћај између столова минималан, музика се ни не чује (тј чује се до на пола пута од вецеа до првих столова). вино млако и просечно, немамо с ким да пијемо, а ни Спира није био при руци да чујем неки свеж виц, тутањ. Такси је остави пред зградом, мене пред кућом, било је 19:30.
Ето бар сам се видео са некима, ко зна колико ће нас бити живих кроз три године. После сам урадио фотке, свих сто и нешто, јер је Бајло навалио да слика сваког појединачно (мада, неке је успео да прескочи), па ето количине, јер неких догађаја и момената није било. Док сам се бавио тим, зове Мима, каже заборавио сам јакну, ал ево ми Бајла па да се договоримо. Прва варијанта, да остави у кафани да ми причувају до сутра, хм, даље, друга да ми донесе за који дан кад буде свраћао у град, даље... е, да оставим код Драгане. Е, то, ионако идемо прекосутра код ње, одлично. Око 22 јави она да је јакна стигла. Тј сетила се да јави, то мора да је стигло за десетак минута.
У недељу смо отворили сезону. После ручка сам изнео казанче, па полако. Нисмо очекивали ништа нарочито, рана трешња нема нешто много шећера, а и било је свега двадесетак кила, и нека оних седам-осам тегли пекмеза (где исто не меће нешто много шећера нити га укрчкава до неке густине) носи још пет кила, шацовали смо да ће бити мање од три литре, или да ће бити слаба па је нећемо ни чувати него убацити у следећу туру да се препече. Међутим, изненађење - метанол је кренуо са 68%, првенац са 66%. Опа, бато. И добили смо 3,5 литара и две литре патоке, мало ли је. Добар почетак сезоне.
Предвече зове Нина, каже позитивна је. На шта сад, мајкуму, а и видим нешто је добро расположена. Каже у плусу је са парама, има више него што је дужна, наишао месец са пет петака, легла три чека од плате. А, да, имао сам то пар пута, није двапут месечно него сваке две недеље, па не буде 24 чека годишње него 26, дакле двапут се обрадујеш тако из изненађености. Док смо разговарали, јави се Верина мама, дошла би да купи јаја. И дошла је па се и она сита наразговарала са Нином. Већ је било прошло девет кад смо завршили тај разговор, и онда је тек узела јаја, излицитирали смо на осамдесет комада. Да је било на поклон, не би узела толико, срамота бре, а овако смо се отарасили целонедељног приноса, не морам да идем да купим буре за још резанаца. И увалили смо јој и три сапуна од последње туре, и кесу резанаца. Успут звала и Драгана да само потврди за сутра, и да исприча како се Бајло ама никако није снашао са интерфоном кад је донео моју јакну... И још „да попијемо једну“, а онда ова никако да оде, ал' је и Го нешто каснила са својим позивом па се све срећно завршило.
По обичају, прво су се диваниле мама и ћерка (око теста за пицу, њој нешто није нарасло прошли пут, па онда о башти), па је онда било једно двадесетак минута кад су се разговарали Стенли и Анита, јер се ова посвађала са другарицом (јер ју је упорно голицала и кад јој је рекла да престане, па је просула супу, и јер се ова ладно послужи са свим што види, ни не пита сме ли, нема ни тог минимума кућног васпитања (кева слободни уметник, отац мандркно предозиран, кевин дечко исто некакво слободно занимање). Остатак је, по обичају, био између Стенлија и нас, о његовом послу - вратио му се Жолт, донео му неке мађарске бомбоне (!), ни хвала није рекао што је две-три недеље све радио сам, и још увек му је дужан 6000$.
Док смо разговарали, наишао кратак пљусак, баш је замирисало како треба, на озон и упијену прашину.
Спомиње се: 13. фебруар, 27-XI-1985., 03-VI-2022., IV3, IV4, IV5пп, sGradlj.com, Анита Џенифер Бергер (Анита), Боривој Најски (Бора), буткице, Василија Зајић, Вера Вранеш, Влада Марканић, Горана Средљевић (Го), Драгана Витас, Душица Тошин (Дуца), Елмонт, еос70, Живана Арматовић (Жуца), Јасмина Влајин, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Ксенија , Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, Мерима Табарски (Мима), Миланко Ведрин (Чарга), Милан Настић, Милица Зубатовић, моба, Момир Хаџипопов, МПСШЦ (машинска), Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), Ненад Бергер (Неша), Нови Сад, Паја Ћурчић, поправни, Радисав Пајсић (Пајсаћ), Радоје Стевић, Станимир Хаџић (Аџа), Стенли Бергер, Тања Настић, Чедомир Спајин (Спира), чорба, Чурда, на енглеском
25-V-2026 - 16-VII-2026