21-IV-2026.
Причали синоћ са Нином, све океј, чак јој је и од оне пиздарије са порезом остало још неких тридесетак кила да отплати, то би могла да спичи за годину до три, колико се већ заинати. Раја је већ 5цм виши од ње.
И тако смо решили проблем обнове баштенског хардвера. Ништа машинерија, то само чекаш кад ће да цркне. Отишао до Детелине, купио силк за мали електрични тример (ради, ал' се стари силк био јако упетљао, био је бар 15 година стар, крут) и нову косу. Кад се сетим да сам и у тамоу хтео да купим косу па никако да нађем где има, нашао неку алпску са извијеним алуминијумским косиштем, 50$ и још толико за сечиво. Оно кад смо прошле недеље заређали по дућанима, нашао сам обично косиште, исто као што је било и пре педесет и сто година, опет за преко 3000, ајде јеботе. Ово је коштало све скупа (и још шест малих свећа за штимунг кад седнемо увече) 3200.
Сад још да је наоштрим и навали. Јер, кад размислим, тример има око 7кг, а њим има да се замахује колико и косом (истина, нешто мањом брзином), понекад више цркнем док га покренем него док радим њим, галами и трошим гориво. Немам ништа против да турим паре у гориво, ал' некако је боље кад је гориво паприкаш.
Силк сам одмах заменио, турио неко парче, мање од метра, и тим покосио траву са стазе до кокошињца. Пали, иде. Данас је на реду да наоштрим косу. Видим да је већ фабрички откивана, не морам још с тим да се зајебавам. Није да не бих умео, и јесте боље је јер се очува структура челика, а ако то не урадим, шта, трошићу више челика? Па нек оде милиметар годишње, док га остане пола ионако нећу бити за косидбу.
И урадили смо тако. Десетак минута са брусилицом да наоштрим, па још толико са кључем 13мм да притегнем сечиво уз косиште... и јеботе узенгија више није кована, то је лимена полуобујмица са равним комадом лима да споји то, у томе два завртња (и приложен имбус од 8мм или ту негде :), и испада да тај равни комад није довољно јак, док сам после дотезао он се савио. Па серем вам се у тон филм. Мораћу да нађем узенгију од старе косе, ал' тамо треба квадратни имбус од 5мм или можда 4, ко зна где то има. Можда је ћале оставио у фијоци у гаражи, а можда и имам такав комад негде. А можда ћу напросто да срежем тај имбус на те димензије, или можда пасују ови вијци... Јеботе, има ли нешто простије од косе, а и то су успели да зајебу.
Нисмо се нешто дуго задржали, два ипо сата са све одласком до Мерета на крају. Понели смо и дуге маказе да почнемо да таманимо руже, то је подивљало. Једну сам истањио напола, сметало ми да косим, одсекао шта се пружало далеко. Бар смо почели.
Увече прославили отварање сезоне, и кренуло нас. За пету ипо сам чак отишао на терасу да наточим, понестало у флаши. (... 198 речи...)
У петак, 24., смо отишли поново. Овог пута нисам косио, коса је остала заденута за сулундар од плинске пећи, него смо понели троје маказа - пар виноградарских и оне дугачке са двоструком полугом - и навалили да сечемо руже. Било је тога поприлично, накупило се два кубна метра грања. Још имамо и лозу да посечемо, и да прођемо са шишалицом. Лоза се попела на ону смреку до бар осам метара...
Бар смо постигли то да сад могу шишалицом да приђем скоро свуда, и види се сусједов зид, и кад седнемо у буџак видимо цео предњи зид гараже. И опет смо били готови за два ипо сата, ал' сад се много више види да смо нешто и урадили.
У суботу мање више ништа, осим што сам најзад покосио на улици. Поподне ми падне на ум да мало придигнем оне црвене ледовке што још од нове године држимо иза мојих монитора, да мало избалансирамо светло, то све много плаво. Прво сам нешто покушао са молерском траком ал' није држало, а онда је она то решила парчетом вунице, закачила за носач средње полице.
Увече причали с Нином, све као и обично. Видели смо само Линду, остале једва накратко. Каже најзад иде на неки рок концерт, нешто локално, ајд што да не, а лик којим се сад виђа (а, ипак није одустала) је имао нешто породично па није могао. Каже засад је океј, два месеца је млађи од ње.
За недељу је био договор да ћемо успут да мазнемо по пљеску у Стајићеву, ал' смо уместо тога одмрзли пакло пасуља од пре месец и нешто и најели се ко људи. Јода нешто није хтео да призна да су му врата затворена, док смо изашли из краја двапут сам стао, и ручно проверио и јок, и даље јавља да нешто није затворено како треба. Ал' само гунђа и тера даље. Кад смо стигли (опет релативно брзо, упркос поприличној гужви, и драгичка, опет ме чекало моје место), неће да закључа, а пета врата неће да се отворе. Погледам изнутра - кабл за трансфузију је прошао тачно кроз браву. Успем да отворим цимајући то горе доле, и онда све лепо затвори.
Тања је имала фластер на челу, згодила је љуљашка што је неки клинац пустио, није да је она нешто пала или извела нешто опасно. И ни за шта се не буни, само ако хоћеш да јој пипнеш фластер, ту се јако унервози и спремна је да се дере. Није дрекала док није ишла у вртић, ал' шта ћеш, социјализација, попримају се навике.
Лена је имала гомилу прича о том путовању на Исланд. Прво са одласком, авион до Беча је каснио поприлично, и преседање од сат ипо се свело на 20 минута, а онда су им опције биле да лете преко Хелсинкија, што је 12 сати, или да преноће у Бечу две ноћи па ухвате свој авион. Но, неко се ту потрудио, чекао их је ауто на писти (њих троје), провезао до пасошке и скроз до авиона за Исланд - у који су ушли први. На самом Исланду... ноћ је већ скраћена на четири сата сутона, клопа је одвратна али скупа, ма све је скупо, једини добар оброк је био у шриланчаном ресторану. А све је скупо, једна играчкица, пафин (личи на пингвина али није, ово и лети), обична крпена лутка, 200€ (!). Дупли еспресо 8€. Па јеботе. И још селендра од 400 хиљада становника обрне 4 милиона туриста годишње. У ствари то са клопом... није да је гадно, али је безукусно. Па, ни сами се баш не сећамо да смо икад на северу јели нешто да се памти, осим што се сећамо да је испразно, нема шмека, све неке папице. И то почиње већ од Немачке и Холандије, а ни оно у СССРу није било лоше али ништа славно. Једино чега сам се ужелео је њихов ражани хлеб, путер и црвени кавијар.
И да, коликогод да је овде трудница митско биће, култ који се поштује (ено и таксиста на аеродрому је прво одјебао, каже чека да неко иде до центра, живи на ту страну па да не вози празан пола сата, ал' кад је рекла да није лепо да тако поступа са трудницом, одмах јој је отворио врата), тамо не јебу пет посто. Што нисте пазили, тако вам и треба.
Одвели смо Тању мало у шетњу, ал' није прошло баш славно, понели смо њену лопту и колица за лутке, исто кинеско ђубре као што смо оно узели у Чурди на чваркијади. Навалила је да иде на игралиште, где су била већ нека деца, четири веће клинке играле одбојку, два клинца од око четири године фудбал, и наравно да су ове успеле да ишутирају њену лопту напоље, и да јој некако среде колица док смо ми гледали другде. То је није омело, у ствари се највише играла вратанцима куд се улази, отварала их је и затварала десет пута, све строго пазећи да не причкине прстић. Мислили смо да одемо до Валтера на чорбу, то јој се прошле године свидело, ал' јок, крене кући, каже гласно „мама! тата!“, и ајде, ионако смо решили да идемо куд нас одвуче.
Онда ја покушам да изведем оно „ја ћу као да пробам да дремнем, а Тања ће да ме тролује“, што је скоро и успело, ал' онда су девојке комплет отишле још једном напоље, и стигле до Валтера, и појеле по чорбицу, и узеле по сомун са ћевапима за Милана и мене. Од јастука сам имао само оног плишаног бика (ипак, меца је био бољи), послужило је. Изгледа да нисам само гледао у главу него и одремао штогод.
Наравно, морала је и Тања да поједе који ћевап. Зајеб је био што је она стајала на поду, а баба јој држала ћевап у висини уста, што је Апи схватио као понуду и послужио се. Добио је грдњу али се и омастио, довољно је матор да зна да је лакше добити опроштај него дозволу. И онда крене Лена да прича како се дадиља била забринула, „појела је две сарме, четири ћевапа, два парчета гибанице и онда навалила на те штапиће... да јој не позли?“. Има апетит, ал' није дебос, јака је и пентра се свуда.
И у повратку гужва, два-три спораћа нагурају колоне иза себе, а из супротног смера још горе. И опет стигнемо кући за мање од сат и четврт, ваљда што сам газио 120 од Пупиновог моста до старог пута, и после стотку од Бесног Фока до Дунавца. Урадио фотке, сетио се да зовем Драгану, да чујем како стоји... Каже ужас, унаказили су јој шаку кад су убризгавали контраст за скенер, па зар то не може негде око лакта... Цела шака јој је помодрела, сад већ прелази у љубичасто, чека се оно жуто и зелењичаво. А сад јој предстоје још три дана да не једе ништа, има ректоскопију и шта оно још, а и то све поподне, дакле тек у среду увече може да се наједе. Е, реко, то ти је све добровољно... Ал' реко онколог да мора. Шта да ти радим, чекај да прође.
Го има целу серију догађаја на тему како шта замисли то и буде. Амазон као да погађа шта јој треба, и тачно те ствари јој се појављују у понуди за оцењивање. Анита потроши ролну селотејпа док нацрта своје беџеве и прикачи им зихерице, стиже трипак. Четка за косу више не може да се очисти, нахватило се влаканаца око иглица, стиже комплет четака. „А добро је то али сам им ипак дала само три звездице, у кеси има 20% мање него што пише“ - ето, да се види да неко пази и на то. На ту тему, и ја сам опет имао окршај са ДотИзијем... кренули да ми наплаћују СмартерМејл, који се ни не сећам да сам икад користио. Написао сам им нешто оштро још у петак, одговорили су, ал' нисам прочитао, нећу да себи кварим викенд.
Док смо причали, пошаље Лена фотку... снимила Тања: „Заспала сам на каучу и она ми узела телефон“. Невероватно, поглед камером из дечије перспективе. Ех, техника народу.
Понедељак, 27. Погледао шта су писали ови са ДотИзија, каже могу сам да откажем, улогуј се ту и ту и уради то и то. Аха, а што ја имам два интерфејса за управљање сајтом - то ваше и онај цПанел? Но, добро, кренем и не налазим... јер је закучасто, ма скоро ко Верајзон ономад, у два потеза наручиш, омациш се док нађеш како да откажеш. Ајд кренем по њиховом упутству и стварно нађем - под „фактурисање“ има једно дугме „опције за отказивање“. Ммм... да, нашао бих, сат касније. Погледам шта све имам, па јеботе и ствари попут оног покушаја да направим блог 2006. и још пар ствари које сам испробао по једном, то су све опције које сам као одабрао. И све то фактурисано десетинама пута, на по нула долара. И ово је исто било, па сте одједном дигли са нула на 19,16$, и сад да гледам у пасуљ кад ћете и то друго? Испоотказујем све што ми баш није било јасно шта је (можда је понешто и било, пре двадесетак година), па ћемо да видимо. Како волим кад агресивна комерцијала зајаше добру техничку екипу... То често прерасте у убрзано осипање те екипе. Видећемо...
Супа од оне треће коске, крчкала се целу ноћ на тихој ватри*, а за укувавање резанаца се разређује напола, била би прејака. И блитва из авлије, већ је велика порасла. Увече попили штогод, а кад је прошла поноћ сетили смо се и Ендера... ал' ту нисмо имали превише текста, све смо већ рекли. Ту споменем како сам гледао Лексу Доиг у већ две серије (и ниједну нисам одгледао до краја, натегнуте су приче и већ негде око пете епизоде видим куд је кренуло, прекинем) и како ми је изгледала све оно слатка и симпатична... па сам укапирао да је то понајвише зато што је Филипинка, дакле личи на наше унучиће. Као са оном рибом што је родила нешто деце од непознатог даваоца, па се онда (дужа прича) упознала са њим и свидео јој се... јер је личио на њену децу.
Захладнело, не идемо никуд, ни до старе куће ни на башту. План је да тридесетог ипак одемо на башту, да пробам да оправим шворценигера, па ако ради, ради, ако не ради, да га спакујем и однесем овом на сервис. А могао би и оног првог да однесем, јесте да тамо ради један момак соло и да без три недеље нећу доћи на ред, ал' то је ионако резервни.
И отишли смо, и раставио сам га, и саставио, и нисам ништа паметнији... И однео га на крају овом у сервис, тј увалио га његовој кеви, а она се све нешто вади „није Штилов програм, нема делова“ - „не треба делови, ништа није поломљено, само да се закачи“. И јавио се он кад смо већ стигли кући, и исто врдао, ал' ајде погледаће. И после се она сети да је та опруга већ била једном тако откачена кад смо мењали канап, како си је онда закачио? Па... нанишанио под којим је углом и утрефио. Јеботе, могли смо то и сад да урадимо. Ал' ништа, нек се момак мало пати.
На башти је стање очекивано. Тј башта је била код Шредингера док смо се возили тамо, дакле могло је свашта да се деси, јер с обзиром на то шта се све досад исподогађало, могло је свашта још и да се деси. Више ни не закључавамо, ионако сваки пут затекнемо откључана задња врата, дакле уђу некуд а изађу туда. Од штете, па једино је стари точак од колица бачен у буре за кишницу, што чак и није штета. Истина, био нам је нестао округли сточић, ал' нашли смо га у гонку, то је моје друштво јесенас склањало како су већ разумели где шта дође, заборавили где је шта ишло претходних десетак година. Сумњали смо да комшија краде струју кроз летну кујну, има кабл до тамо, то му је до пола пута, ал' јок, струјомер се макао није откако сам јесенас поискључивао све.
Из цуга сам нашао стару косу, окачену уз пецару, тамо где сам запамтио да сам је видео, само се не сећам које то године. Ето, тренутак да се подичим својим памћењем. Нисам ни покушавао да косим, него сам хтео да скинем узенгију са ње... што је зарђало, а вијци имају баш ту четвртасту рупу... Нафљакао ведечетрдесет, па кад попусти, попустило је. Отестерисао сам држаље па донео само сечиво и узенгију кући. Попустиће то, кад тад.
Биће нешто кајсија, крушака, јабука. За шљиве и дуње је још рано да се види, ал' зато трешања и вишања... ове на улици су нарочито родиле, а и ове код те шупе где седимо. Оне назад нисмо баш ни погледали, осим што се она огромна осушила. Канда нас чека радно лето.
Покупили и рачуне за струју. Јесенас нас је био изненадио рачун по ком смо потрошили нешто много - а знамо да не трошимо скоро ништа, а ево није ни до комшије. Однесемо све то кући. Испостави се да су радили ревизију рачуна од 2024. наовамо, и да је испало да имамо дуг од 24000. Па онда од 16000. Па ода опет сторно свега тога, и на крају испадне да смо у плусу неких 8000, значи до септембра не треба ништа да платимо. Па јебо вас ко вас направио, шта радите ви тамо. Има ли пилота у авиону?
----
* и након шездесет година кувања на струју, још увек се тако каже
Спомиње се: Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, гонк, Горана Средљевић (Го), детелина, Драгана Витас, Ендер Аквила, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), пљеска, Рју (Раја), Тања Настић, ћевапчићи, чорба, Чурда, шворценигер, на енглеском
21-IV-2026 - 5-VII-2026