03-III-2026.
Понедељак, дан за френдз парти код Борчета. Немам појма шта сам радио целог дана, осим што сам урадио фотке и спаковао месечну пишлу фотака да деца покупе са Дропбокса. А, да, вест у локалу, три одборника из опозиције нису подржала иницијативу да се сазове седница скупштине општине око троструког поскупљења воде (за коју неки налази тврде да је чиста, кажем неки јер оне друге не каче на водоводов сајт али их ззззз уредно доставља јавности). Од тога је једно нека риба из Шумадије коју су послали да овде буде шеф градског одбора и чега већ, друго је нека за коју се ништа не зна, а трећи је Богдан. Ко зла пара, јеботе, не чујеш за њега годинама и онда одједном као чупавац из кутије.
Остатак дана вероватно дрхтурио, дремао и шта већ, рекао сам да је дошло пролеће и не треба џемпер. И кад је напокон дошао (већ смо углавили да се до Драгане иде како се ко снађе, а до нас двојице домаћин сакупља госте), већ смо га чекали на улици и некако и нисам био превише најежен. И испунио сам и старо обећање - кад ми понестане флаша од литре ипо, носим по литру, ето десило се баш сад. А да, јебига, имају обоје бар по две.
Драгана приметила да сам нешто радио са брадом, а не капира шта. А па фора је у томе што нисам радио ама баш ништа, само сам је пустио да расте, прескочио једно скраћивање. Сваких неколико година ме наговоре да то урадим. И ту кренем и о жилетима које трошим, оним прааавим старинским жилетима, зајепте ме са тим тробраздним и четворобраздним, и два сечива су ми много. Ту се Борче зачуди, он је мислио да се ја уопште не бријем. Ајде бре, ова линија овде ми је ваљда од генетике...
Донео сам литру крушке, јер ми је понестало оних флаша од литре ипо. Како сам и обећао, ако не будете уредно враћали флаше, сипаћу у шта имам. Од те крушке је отишло пола литре, пошто је он нешто навалио да доливамо (оно што се мени доливало прошли пут је #нијеседесило, није се спомињало). Е кад је кренуо да износи клопу, испоставило се да је узео три врсте рибе - пастрмку, шарана и шта оно још. На то је Драгана кренула „јој где си нашао пастрмку, то пуно костију бла бла бла“. Е то што се госпоја сећа од пре 30-50 година, каква се риба сервирала по кафанама, а према причи делује да их је обишла све, и овде и у Београду, више нема везе. Пастрмка је имала кости отприлике колико их има ослић, у истом распореду - кичма и ребра у комаду, и нешто мало по ивици уз пераја. Појео сам једну, и пола потковице шарана, а онај филет сам мало грицнуо, пресољен је и тера ме да кашљем. Елем, кад смо кренули то да једемо, нагло је заћутала јер ништа није било како је рекла. Можда је то и било тачно, некад негде...
Онда се неком омакло нешто из савременог живота, ваљда су се њих двоје дотакли тужилаштва и Смрдићевих закона... јее, мислим да је дошла фришко предозирана Информером. Покушао сам да јој утувим да нема логике да републички ТОК буде под београдским (дакле локалним градским) тужилаштвом, ал' нисам дошао до речи. Е онда је тема некако постао Брикс, и ту је он имао спремну тезу за развлачење, да Брикс не може да функционише јер нема институције, пре свега централну банку. Аха, значи не имитира ЕУ, па не ваља, не долази у обзир да смисле нешто оригинално... А шта је радила ЕУ док није изградила институције? Е па што тако нешто не би радио и Брикс - чекбре, прво их критикујеш што не имитирају ЕУ, а кад предложим да имитирају ЕУ (из ранијег периода), не ваља ни то.
С тим што је ту већ била битка да дођем до речи. Колега, можеш ти да држиш час и надвикујеш се са одељењем, ал' нисам ни ја заборавио форе. Кад сам ошацовао да је рекао шта је имао, кренем да говорим, он ми упадне у реч. Ја кренем поново. Па поново. Негде из седмог пута укапира да имам започету реченицу, и ај сад ти. Кренем најзад, опет ме прекине код пете речи. Стани, сад ја говорим. Добро. Кренем испочетка, опет ми на истом месту упадне у реч. Ту сам дизао глас (њих две кажу за октаву, ал' јок, мој просветни глас је из доњег регистра, додавао сам децибеле). Па сам га спуштао кад он најзад зачепи и пусти ме да кажем бар пола реченице, па опет дизао за десет децибела кад он не издржи и опет ме прекине. То је трајало петнаестак минута, толико нам је требало да се изговори друга половина претходног пасуса.
После тога је било досадно и ни не сећам се шта је било до краја. Стигли смо кући нешто после један, само издимили једну, нисмо ни попили, легли смо да спавамо. Колико год да ме језа прошла док смо отишли и вратили се, тако се сад вратила. Кад сам се пробудио, она мајица с дугим рукавима, коју користим као пижаму, је била скроз мокра спреда, па сам је пажљиво раширио да се осуши.
Током дана ништа нарочито, пискарао сам овде, преводио претпрошли чланак на енглески, мало покушавао да читам па није ишло, и свечано се предао: прерано сам одустао од џемпера. И цео дан сам био најежен и штогод изможден, хм, можда ми је ово једна од оних што се лече спавањем.
Сетио сам се и да честитам рођендан И.З., СМС поруком, мада са слабом надом да ће јој стићи, то је фиксна линија са секретарицом на премотавање. Ал' ајде за случај да се то прослеђује негде на мобилни, може и да стигне. Одужио реда, ал' у ствари бих волео да је видим, да чујем шта је радила прошлих 48 година.
Увече нисам могао да издржим дуже, легао негде око осам, и отутњао нешто до један. То би требало да су нека грозничава стања, оно кад ми се стално враћа тема и никако да изађем из ње, међутим овог пута је тема била добра и самоорганизована. Сањао сам нешто налик нечем што је било негде у неком од Бакстерових текстова (ко ће то сад наћи, стигао сам већ до четрдесет и неког, где су разни ентитети пуштени у некакав заједнички супстрат и сами се сналазе, сами здружују, трампе, договарају, организују... И ја као сневач имам само да пратим како то лепо иде, дивота једна. Пробудио се око један, блејао мало до пола три, па онда спавао до осам-девет. Па онда још сат пре ручка. Толико јој нисам деловао нормално да ми је чак измерила температуру, аха, 37,7° а можда ти је и пао притисак, кажу да хоће то од таурина. Добро, смањујем дозу, и грам дневно ми је нешто радио, не морам да терам три грама.
Борче је нешто споменуо ону екскурзију у Париз, на коју је ишао ваљда са хемичарима (па нису наватали доста и примали ко хоће, он довео Спиру и можда Стрлета и још пар њих), рече да је тада први пут видео пицу. Ал' то је било тек 1978. А кад у ствари је отворена прва пицерија у Зрењанину, онај „Тифани“ иза Мидера. Нека ми неко само каже да на мрежи може све да се нађе. Па нисам ја јахач дивљег коња да кротим звер, ослушкујем његове реакције и након сто мука добијем шта сам хтео. Питао сам само „кад је отворена прва пицерија у Зрењанину“ и добио тежи облик когнитивне дисонанце. Под један, у Зрењанину никад није постојала прва пицерија, то не постоји овде. Има једна у Италији и једна у Београду, они су ваљда платили те таксе да добију ћагу да на интернету пише да су имали прве пицерије. Такође, није „Тифани“, мора да се свих десеторо или колико нас већ има живих, погрешно сећамо. „Тифани“ је у Темерину, седи, један. Серем вам се у тон филм.
Дакле јебеш интернета, сокоћало нема појма, шта се пре десило није се десило, дакле у се и у своје кљусе. Па по сећању... дакле 22-VII-1976. смо у Трџи јели пицу која није била ни налик оном на шта смо навикли. Аха, значи већ смо имали неке навике... уосталом 09-II-1976. сам ја први пут јео то чудо, а можда смо негде и натрапали на неки рецепт... Мада, то са рецептом, то је било у пролеће седамдесосме, то се сећам да сам душу повратио јер смо на пицу поређали неку рибу из лименке, румунског порекла и непознатог датума. Не знам ни кад је тај „Тифани“ отворен; знам да нас је тамо одвео Баја ал' њега знам од јесени '78... а да је она фора са „реци ми шта знаш о облицима самоуправљања у војсци“ била кад сам био на одсуству, и да смо тада већ имали навику да идемо тамо, дакле вероватна година је била 1980. или 1981.
То што се ја бавим таквом археологијом није неко чудо, то је од писања овог овде, него ето почело да хвата и њу.
Четврти сам преспавао, углавном, и пробудио се мокар од зноја. Но, чекао сам да ме прође језа, па сам се истуширао тек око 22. Онда ми се оет спавало, ваљда сам опет имао мало повишену температуру, ал' нисам се дао. Попили смо три наше мале чашице и тек онда отишли на спавање. Пробудио се скоро нормалан, можда ми се ту и тамо мало мантало, издржао до 10:40 па тек онда одремао - на каучу, најзад - лепо се пробудио за ручак, чорбица и Алфредо од јуче, и биће и за сутра. Онда ајде да сипамо чорбе у Јоду, четвртком излази нова цена да важи од петка. Пошто сам претходни пут точио 25. новембра, мало ми је и свеједно пошто је чорба (200 динџи данас, видећемо сутра, ал' већ је једном стигло до 216).
Четвртак, пети (да, збуњује, баш). Посета нагло кренула на sGradlj.com, од уобичајених пар стотина дневно претходног месеца, одједном брзина од преко 40000 дневно. Догађало се и раније, али овакав бум је ретко држао - до седмог је то пало - 8000, 4000, 3000, у ствари дуго и држи. Посета је већ седмог била већа него целог фебруара. Одем да погледам шта се то чита - доста СФ прича, нешто вицеви, скоро све остало Бјо, и то искључиво на енглеском. Неко је негде открио и јавио комшији.
Ево не видим вест, а била је редовна, сваког четвртка би на оба месна портала изашла вест (добро има их пет ал' остала три су ћацији) а и у Данасу, пошто ће да буде бензин од петка. То је већ годинама тако, ко зна која влада (Брбанина прва?) је још донела уредбу и то се редовно јављало, у том термину. Сад је изгледа велика претумбација на тржишту, мајмун ушао у тенак и опампрчио по Персији, Персијанци одговорили чим већ умеју, дакле Ормуски пролаз затворен, биће белаја. То што у четвртак нису стигли да смисле цену за петак је већ довољан знак како се Мазутова влада усрала и да не зна колико да одвали. Ако претера, изазваће панику и јуриш на пумпе. Ако дигне само мало, трговци горивом одоше у губитак, јер набавна цена може да буде већа од продајне... и једино разумно решење би им било да не продају уопште, што је још гори исход.
Иначе, још један дан напола преспаван, где је културни догађај дана био то сипање чорбе у Јоду, по 200 динџи литар. Правила ми друштво, сам сам тражио, да ме држи будним. Успело је, нисам се занео погледом у страну ниједном. Пали сваки пут, а ако сам се за толико и напрезао, одспавам кад стигнемо кући. Устаљено.
Него, најзад сам се скупио да одговорим ДотИзију. Прво сам урадио домаћи - покупио све поруке од њих, кренуо од почетка, нашао кад их је преузела нека јебачка британска фирма, основана 2019. - аха, мора да су и они кренули од нуле, написали нешто софтвера, прославили се и гле већ за три године кренули да пазаре ситније фирме диљем планета, како да не. Опет подивљали новац хоће секса, да се размножи, па ако успут поквари штогод, ех, ломи се намештај, десило се у наступу страсти (Рибља чорба). Сложио сам им овакав одговор:
Извин'те на застоју, спопала ме нека грипа па сам скоро преспавао недељу. Само пар ствари:
(1) „Ваш текући хостинг план је претплаћен до 1. августа, 2026.“. Није тачно, то је плаћено за наредних пет година августа 2024. Видите низ порука „Re: Нови Налог Подршка Порука - BBP-728-92675 - Re: Потребна Ручна Обнова - sGradlj.com“ - те ако не чувате старе поруке као ја, у наслову вам је ИД радног налога. Проверите своје податке пре него што их цитирате.
(2) Титан имејл. Никад нисте објаснили шта је то, нити сте ме питали да ли хоћу. И не, не желим још једну апликацију жељну пажње да бих њом читао својих двадесет имејлова месечно (плус 30 спемова дневно). Веб мејл ни не користим, осим кад се неки спем заглави
(3) Пошто ми никад није имејлом стигао примерак уговора, држим се претпоставке да ми за уплаћени период важи све исто као што је и за прве 22 године. Ако се услови једнострано промене, нисам правник, али може то да се решава.
Е сад „Титан имејл је нова услуга и није укључен у ваш претплаћени хостинг. Међутим, није вам потребан да бисте наставили да користите имејл услуге“. Добро, бирам да га нећу па смо готови. Ал' вам је требало две недеље да јасно кажете да је само опција. А та брљотка у комуникацији је типична за било коју стару добру тех компанију са деценијама искуства кад је преотме инвеститор који купује мање фирме на све стране, и очигледно мисли да су ти инжењери све радили погрешно ал' ипак купује... А онда за неколико година све оно добро што је читаво покољење инжењера изградило разруши ново продајно одељење инвеститорово, постављено да не мисли него да спроводи политику. Жао ми је, ал' само погледајте последњих десетак имејлова, и пребројте питања без одговора. Са техничком подршком никад нисам имао таквих проблема, увек су били изврсни.
Само средите то са заглављивањем имејлова да се не бисмо опет дописивали.
Надам се да смо сад разјаснили.
Ал' то 'преспавао недељу'... није само то. Јуче ми се догађало врло често, претходних дана нешто ређе, да лупетам док куцам. Напросто прсти не ураде оно што глава смисли. Хоћу да напишем 'лепо' испадне 'ифзз'. Ау, бре... Срећом, онај стари аутокорект у глави ради и даље, па одмах знам да не ваља, погледам шта сам откуцао па исправим. Ал' често то нешто. Јутрос (откуцао сам прво 'јуст') је већ боље, мање брљам, а и не презнојавам се, нисам више најежен, како је лепо осећати се нормално.
А ово више није ни вест: нема више УАа. Све и да волшебно проради, прошло би више недеља да се поново окупимо, а и онда се не зна да ли бисмо се икад свих педесетак скупили (а било је чланова преко 70.000). Ни ја више не проверавам сваког дана, проредио сам на два-три пута недељно, кад се сетим.
Нова цена чорбе изашла, у петак поподне (!), три динара више.
Седми. Опорављен скроз (осим што сам се пробудио на ивици кревета, па замало пао кад сам се окренуо да устанем, брзо се дочекао на леву ногу, и онда два минута чекао да ме прође грч... али нисам пао), пијуцкам кафу... погледам на mudrosti.txt, фајл од кога ми је читав сајт кретао испочетка, и нађем тамо, на једном од кандидатских спискова, чудне употребе одређеног и неодређеног члана и чудне множине и једнине... и сложим ово за форум, топић „Језичарење“.
„Па не може crossroad, то мора у множини, где си видео да се једна улица укршта“
„Мислим у Митровици... ал' добро, ако мора 'I came to a crossroads', како гласи множина од тога?“
„Intersections“
„E, a што је онда crossword puzzle, где су они видели да се укршта једна реч?“
(узима нешто са стола и гађа ме)
Е, не, сад сам проверио, crossroad је, пази сад, „пут који се укршта са другим или главним путем“ (а овај са њим не?), дакле бочни пут. А једна раскрсница је „a crossroads“.
Седми. Осећам се скроз нормално. Кад саберем, ово је била онако чудна тродневна грипа. Понедељак предзнаци, уторак сав најежен и презнојан, среду и четвртак преспавао, петак скоро нормалан са тек повременим заношењем равнотеже. Током дана углавном проверавао како стоји имејл. ДотИзијева продаја дигла руке од мене, срећни што су јефтино прошли, покушали да ме изблефирају да узмем што не морам, нису успели ал' ето имао сам нешто да кажем око спема, пребацили ме техничкој, па је било да треба ту још понешто да се подеси. За mail.sGradlj.com није био укључен ССЛ, па док смо то подесили, они су у међувремену нешто сређивали по серверу, што је мало ометало моје тестове - управо линк на mail.sGradlj.com прво није радио, па је одједном прорадио али као линк на сам сајт, а не пошту, аха, мора да су искључили смартер мејл (јес, потврдио човек)... и миц по миц све проради.
Најзад сам посекао вишак јоргована у углу на вр брега, где је прорастао кроз стару сувишну шалокатру. Њу сам однео код брезе, иза старих прозора. Да штогод заклони оне наслагане старе цигле којом је још Радосав препречио онај пролаз према Јулишки. Пролеће, јеботе, размрдавам се. Она, пак, наставила са прањем зидова, кренула ту изнад стола, где највише седимо, а кад се то осушило, бургија ексери и кренула да качи витраже што је њен покојни ујак кренуо да прави кад се пензионисао (са 60 година, ех) и кад је умро Клаус. То је, кад су поумирали, стигло до нас, једино то је тражила из старе куће (и ја ону железничку пепељару, 05-VII-2017.) и најзад дошло на ред да се беси. И гле чуда, одједном цела соба другачије изгледа, најзад потпуна. „Најзад смо ушушкали и ову велику собу, потрајало нам је али смо постигли“.
И забавили се штогод, мало зарђали, ал' „ово је једна од тих партија пасијанса кад не иде овако, не иде онако, пробаш ово, пробаш ово и на крају изађе. Уђе. Или шта већ ти пасијанси раде.“. А онда нам је боца била празна, и опет смо имали узе-ми-каж тренутак: док сам ја смишљао којим редом да изложим опције („1. има онај мартини, 2. може вино, 3. могу опет на терасу да наточим нешто, не би ми било први пут“) она рече „има горе оно што је пријатељ донео, неки мартини и шта још, идем да видим“. И донесе „ирску павлаку“ (чудан назив, ал' шта ја знам о ирском сточарству), што је испао неки ликер од 17%, што смо одмах прерачунали (обоје, истовремено, са истим резултатом) у „три чашице као једна наша“. Укус отопљеног сладоледа од чоколаде, зачињеног алкохолом. И попили те три, не можеш више, буде засићење укусом. Те смо тако дочекали осми март, не мислећи на њ.
Осми. Е сад како то да нема више спема, стиже ли ми пошта уопште? Тј стиже ми од тех подршке, стиже што пошаљем сам себи, ал' то је све са истог сервера, шта је са остатком света? Те се сетим да пишем тест поруку за олдвејва, и гле, уредно ми стигне примерак од листе. Дакле ради. „Сад се само бојим да нису случајно направили савршен филтер за спем.“. Ту Шкрба вели „А колики је век трајања савршеног спам-филтера? Двадесет минута? Можда чак целих пола сата?...“. Па, неће то бити тако просто...
...нису то два алгоритма који поваздан одмеравају један другог. Спамера има на хиљаде, филтера исто тако ал' на милијарду машина. Технолошки искорак на било коју страну није никако истовремен по целом пољу, и ако се направи савршен.2026.3 модел, и ради на једној групи сервера, какве шансе су спамерима да то примете? Број муштерија се смањио за 0,000001 или коју нулу лево-десно? А како су досад па мерили успех? Јесу ли имали икакву потврду о пријему? Јесу ли досад па знали колико је спем кампања утицала на продају? Једино ови у Нигерији...
Ако се код визуелног спема/одвратајзинга броји број виђења (у ствари само број испорука примаоцу, не и да ли је то њему стигло на екран, едблокери су се већ за толико опаметили, а да ли је неко то и видео то се још мање зна), код спема мора да се броји број испоручених мејлова и можда број кликова на оно у њима. Ал' тај број испоручених не зна докле је порука стварно стигла - до канте на серверу, до канте на клијенту аутоматски, до канте на клијенту ручно... Не верујем да икако могу то да примете док не прерасте у неку статистички приметну појаву. Ал' у веселој чети која успех броји испуцаном муницијом и не мари за поготке, тешко.
Е, стигао је у међувремену један спем, остао на серверу, није ми дошао кући. Обрисао ручно. Један за три дана, еј. Како је лепа ова тишина.
Утом, после ручка, чујем је како богоради из авлије, „највећи идиот што постоји!“. Наравно да сам мислио да је Рундек ископао нешто што је јуче расадила, ал' јок: Алекса јој је одсекао оба клематиса. А таман су кренули да терају. Њему сметало. Изађем и ја и кренем да се дерем заједно са њом. Па „нисам знао“ - па што ниси питао. Две године смо чекали да почне да цвета, и сад као кренуо да се шири на његову страну (а није, не шири се он тако, то је било нешто друго). Па јеботе. И још је његова госпоја питала шта је то и моја јој објасни, ал' то није допрло где је требало. И шта ти смета на нашој огради (иако је по банатском обичају било на њему да направи ограду а на нама ка следећем комшији, ал' нисмо могли да га чекамо, долазили клипани из комшилука, тада већ усељени, и правили нам штету, престало кад смо направили ту ограду одасвуд).
А кад год му је нешто требало, ето њега на врата да пита јел може да добије на зајам, и још се није десило да сам врати, увек је дај рукама тражи ногама. Ено наша колица стоје код њега од јесенас, да уноси дрва. Дрва му никад нису ни стигла, него му је долазио неки рођак да креше орах (који сад изгледа јако чудно, крошња му почиње негде на седмом-осмом метру), што му је на десет метара од куће, за који ће му колица отле дотле. А ако саберем све наше односе са њим од осамдестреће до данас, почело је с тим да смо позајмили два бурета од њега па морали да вратимо три, а онда они позајмили четири фосне од нас па вратили три...
И ето њега за пола сата, враћа колица. И реко остао си ми дужан 70 марака из 1991. кад смо оно добили воду па си богорадио да ти оставим црево да имаш воде, па океј ал' кад дође мраз да затвориш вентил, још нисмо имали шахт, водомер је био у рупи. И затворио си га иза водомера а не испред, дошао мраз, пукло стакло, нов водомер 70 марака. А не, каже, од 1991. до 2006 (не сећам се тачно ове друге године) није био у Србији. Аха, а ја сам сањао да сам мењао водомер. Ал' добро, завршили смо причу, ћао.
Ал' ипак се добро сећам, само сам померио причу на касније - то је било 17-XII-1990. и тачно се уклапа, већ фебруара нису били ту. Преместио делове те приче где дођу (њега у тај датум, кров на гаражи на децембар 1991.). И још је испало да је пресекао један, овај до гараже још није био нашао, а и тај одсечени патрљак, то има неких пола метра стабла. Кад се орезује, оставља се можда педаљ више. Можда ће да се опорави, видећемо.
Предвече прво причали са Нином, видели и Линду и Санду, и шта је све она урадила са авлијом. Посекла грање од нечег што расте уз ограду ка комшији иза (кућа је празна), то је већ дебело као нога, има дрва онолико, па и то сецка и садева. И посадила је два гинка и један канадски јавор. Она вишња што је пресадила одавде, изданак од оне чији плодови падају на комби, као расте нешто али не рађа, не прија јој земљиште. Још јој не смета, нека је засад, ал' ако буде сметала, има да лети.
Онда са Сијетљанима, и то у 22:00 иако се њима померао сат па нам се сад разлика смањила на осам сати. Видели смо штогод и Аниту са другарицом (која се сад већ ослободила и пред камером тј телефоном), и Нешу - њих двоје су имали исту редњу као и ја, она дан пре мене, он четири после, управо је био у фази да спава у поткапи, што на њему стоји као онај жичани оклоп, чим га видим таквог одмах питам где су ти кацига и коњ. Го је већ напунила кућу свим и свачим са Амазона, што упорно добија за џабе (а ни њој ништа не плаћају), само да редовно пише критике за те ствари. Стенлију најзад кренуло у дућану, а има и муштерије за пар возила. Него, пита шта ће бити с кућом, старом. Па ништа. Каже то би било добро да се поруши и сазида нова. Па то и раде овде, по целом граду, изволи ако си вољан, потписујем где шта треба. Хммм...
Осми март смо, као, прославили... наточио сам кајсије. Ако она ирска павлака делује као растопљени сладолед са нешто алкохола, ово је пекмез са алкохолом. Блажи мисли. Лепо стали после треће, полегали. Устао негде око шест, прва пиш пауза, и гле како сунце пичи тачно под тим углом... дохватим фоткалицу и наштрикам неколико. Па још једном око седам, без фоткања. Коначно устао у 11:30, и сад ми је цео дан накриво, ево пет поподне а ја тек на пола друге кафе. Бар смо урадили још једну туру резанаца. Они из бурета се више не осећају на крушку, изветрило. Тојест имају неки шмек, ал' се не позна. Као оно кад се кува са вином, јело нема укус вина али је суптилно измењено. На хоризонту са источне стране никао неки хангар, сад се више ни цео Нафтагас не види.
А стигао и један спем (од старог пацијента, негде сам тражио давно да ми шаљу вести, и ево и даље шаљу, неки софтвераши), значи ради и то. Сад само да не буде да ми се јави неко изнебуха а сервер га склони, то нећу ни знати ако се деси.
Сетим се да се Маринко зајебава са вештачким умовима, па га убедим да пита тог близанција, џеминија или како се већ каже на класичном латинском, кад је отворена прва пицерија у Зрењанину.
"Пицерија "Тифани" (Tiffany) отворена је 1987. године.
Она заузима култно место у историји зрењанинског угоститељства као прва права пицерија у граду. Смештена у Гимназијској улици, брзо је постала симбол једног времена и главно место окупљања младих крајем осамдесетих и током деведесетих година.
Греши у три ствари. Прво, година. Мислио сам да ће да нам тачно каже кад је отворена, јер знамо да је између 1977. и 1982. ал' јок, каже '87. Улица, наравно погрешна, био је иза „Мидера“, уз аутоперионицу, скоро на обали. Окупљалиште јесте било у Гимназијској, то од '85 па надаље кад су се ту поотварали кафићи и тамо преселио корзо, али „Тифани“ то није био. Џаба вам петабајти.
И онда још нешто новинарског пренаглашавања и просеравања, например „Иако су се угоститељски трендови мењали, "Тифани" је деценијама остао синоним за добру пицу у граду.“ - па не, ама нико никад није негде рекао „ал је овде баш тифани“.
Спомиње се: 09-II-1976., 22-VII-1976., 17-XII-1990., 05-VII-2017., sGradlj.com, Алекса Пајков, Анита Џенифер Бергер (Анита), Бјо, Богдан Левацки, Горана Средљевић (Го), Градивој Шкрбић (Шкрба), Драгана Витас, Душан Старкић (Стрле), ззззз, Јаблан Шканата (Баја), Јода, Јулишка, Клаус, корзо, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Маринко Протић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), олдвејв, Радосав Пајков, Рибља чорба, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Стенли Бергер, СФ приче, УбикАгора, френдз парти, Чедомир Спајин (Спира), чорба, на енглеском
4-III-2026 - 2-IV-2026