05-III-2025.
Јуче сам још једном, ајде да не буде да нисам, пробао да зовем И.З., и чак сам јој чуо глас на секунду и онда се прекиде веза. Сад да ли је до мреже - од прошле недеље пријављује да види само 3Г, не више 4Г као увек досад (осим са баште, где је падало и на 2Г), ко ће то знати. Можда да пробам једном са неког другог места, можда се сјебао најближи торањ.
Јуче нам је Лена приредила опет кукинг шоу, спремала је неки сос и пекла слатки кромпир у рерни, а наручено печено пиле је већ стигло. Тања јој је висила о куку у носиљци, она је сецкала карабатак наситно, мешала са сосом и давала јој да једе. Једе, само звони, има добар апетит.
Ту негде сам се вратио и на УбикАгора, ајд кад сам већ рекао себи да ћу од првог. Паузирао сам бар три недеље, и некако се већ и навикао. Алфонсу нисам одговорио на оне имејлове, јер ионако оно што је објашњавао није имало баш много смисла, јебо његов енглески, ко зна шта му шта значи. Кад ја тамо а оно ништа ново, једина тема од икаквог значаја је да Мали мекани за коју недељу коље Скајп, пређите сви на Запреге... И сад кад сам хтео да га покренем да видим треба ли неком да се јавим, он тражи да инсталишем нову верзију (!), што досад није радио, увек је било само ситно обавештењце у углу, сад одједном неће да те пусти даље са старом. А не може бити старија од два дана, прекјуче сам освежио све... море, марш у 15:00 (в. Кућни, ко зна шта ће та верзија да покуша да уради пре него што се самоубије. Ај ћао, одинсталисао.
Увече нисмо држали поправни, тј бајаги поправни, добро је било у недељу, него више да надокнадимо пропуштено, него смо довршили шта је остало од прошлог понедељка и претходног пијења. Са цигарама је био проблем ове недеље, јер су папири били нешто згужвани, као да је кутија мало ударена у претовару, што њој није проблем, ради то сваки дан и вешта је. Мени је био проблем пар пута кад устанем без везе рано ујутро - ионако скоро целе недеље спавам у два дела, пробудим се у свитање или још раније, па после јошим - или направим нешто танко што изгори за три минута, или ми се заглави и не уђе скроз у папир. Но, тај згужвани је сад потрошен, ваљда смо готови с тим.
Хтео сам да одем до гимназије, да приложим шта већ могу, јер данас ђаци крећу у шетњу до Старог Бечеја, који је сад само Бечеј, преко Тисе. С наше стране Тисе је Нови Бечеј, ака Турски Бечеј. Што је разлог зашто сам сад морао да завирим у википедију да видим који је који, јер је контра уобичајеном - гдегод има два суседна места са истим називом, оно мађарско се сад зове Нови а оно друго Српски или како већ, е овде је Стари мађарски... Елем, нисам отишао јер су тражили све неке медицинске потрепштине, што не трошимо (осим што је она ове недеље попила два бруфена, није годинама, нешто су је спопадали синуси), имам једино алкохола ал' и то је метанол, отрован и захтева посебно руковање... Ко зна кога имају од медицинске екипе, може да буде неко ко тражи да све буде атестирано и са ваљаном папирологијом. Договорили смо се да идемо данас.
Међутим, отишао сам сам, јер данас кува сарме, и коликогод да то може да се остави да се крчка, толико јој је незгодно да остави укључену ринглу и оде у град. Стигао сам таман на време, ја пред водоторањ, гимназијалци стижу иза њега. Мувао се около, фоткао, издимио једну успут. Мало и сео, није да ми је нешто тешко да стојим (шетња и бицикл нису били никакав проблем), него сам се сетио колико имам година и да ми некако и дође, неће ми нико замерити. Ал' нисам дуго ни седео, два-три пута по минут-два.
Питао сам и неке колегинице из електро школе како моја машинска, мада, колико је већ моја, вратио сам дневник у сошку још 1986., „ау ми тада нисмо биле још ни у дугорочном плану... а машинска ради, они не штрајкују“.
Наравно, опет је било нешто маштовитих парола... Како је сад та штампа постала доступна, ето потруде се људи и све ми се чини да се одлично забављају. Алан Форд заувек, овог Грумфа сам већ видео...
Певао се Гаудеамус (исто само две строфе, само је наш блокадни хор бољи од нишког, лепше су га отпевали, снимио сам и баш се чује), па „За милион година“ (снимио једну строфу), па „Земља“ од ЕКВ - с тим што ми се овог пута није стегло грло баш толико, огуглао сам.
И онда сам први пут одстајао тих 15 минута ћутања, са још хиљаду-две људи на тргу. Не знам шта је сабласније, то што нас има толико и нико ни да зуцне за све то време, или што је овај весели и распојасани свет одједном способан да буде тако озбиљан и дисциплинован, што ми је било незамисливо. Нико никог не опомиње, ни не треба, то ћуте сви као један. Ваљда зато што нико није наредио, то је једна од традиција које су се измислиле за ова четири месеца. Вучићеви неће ни да дођу док им се не плати, а ни онда неће да остану до краја, њему се половина разиђе док заврши говор, а ови гле, дођу сами и стрпљиво се држе програма.
Кад се ћутање завршило и грунуле пиштаљке и вувузеле, неко ме куцне по рамену - Зорица. Каже стајала ми буквално иза леђа и није ме познала док се нисам померио. Ту јој је негде и онај њен, каже иду и они са ђацима до Бечеја, а, да, вас двоје сте заклети пешаци, кад нисте на бициклу. Морао сам да јој изређам тачно унучиће по ћеркама, да похвата конце. Код њих, пак, остало на троје од првог сина, други не намерава да се размножава, имају куче и кажу лепо им је тако. Ех, шта ћеш.
Нашао неког од редара из гимназије, да питам где могу да дотурим неку кинту, каже нека хвала, не треба, имамо све што нам треба. Ама, реко, неће ово данас да се заврши, да имате за следећи пут. Па, каже, оставе дежурног у гимназији. Ајд, одем тамо, једном да уђем у зграду а да није годишњица матуре. Тамо само портир и једна спремачица, дежурног ђака нема (дошао је кад сам излазио), па сам се издиванио са портиром, каже задужили га ђаци да прима прилоге, ево води свеску... Питам колико дају (онако поповски), каже „по хиљаду, две... ал' неки дан дошла једна жена, дала целих петнаест хиљада!“. „Ево, од мене три, анонимно, ионако ме више нико не познаје“.
Онда натрчим на Аџу, тачније он на мене, па смо се штогод и издиванили, чак сам сфоткао добар селфи, лако то иде кад је добро сунце. Каже умро Слеш, сад 31. децембра. У, јеботе... После нађем на Фејсу (колико сам већ могао да се пробијем кроз своје филтере) да је баш Аџа окачио читуљу за њега, и колаж од четири фотографије... од којих су прве две моје. Једна је она од које сам правио онај постер (в. 19-VI-1975.), у свом једином успешном излету у сито штампу, а друга са дочека нове 1976. на „Титанику“ 31-XII-1975.).
Отишао до стакларе, дигао лову на серекешу, и ту скоро да бацим пеглу у несвест, баш тако нека комбинација. Сео на ладан мермер пола минута, док то није прошло, па трк кући на сарме. А нисам ни могао све да поједем, оставио половче за вечеру. Урадио фотке, па одспавао три сата. Увече одспавала мало и она, па смо положили и тај поправни, и пробали опет онај виски. Чашицу ипо, толико може иако је непаран дан, има ту неког шмека, само што је боље овако на суво, а не после добре ракије. Док сам ово преводио на енглески, недељу касније (тако сад радим текући текст, не преводим га док не кренем следећи), падеминаум да се запитам - што се виски пије хладан, да се мање осете мирис и укус? Распитам се на Бурундију и Васа одмах одговори да се добар виски не хлади, то се ради са јефтинијим, као што је Балантајн, баш из тог разлога.
Сутрадан најзад скратио браду, требало је још пре две-три недеље, ал' некако ми се пореметио распоред. Увече смо, ипак, оверили кајсију из 2019... ма, болан да се лечи, јебо црвени љебељ. Блажећи чинитељ...
У петак нисмо отишли на протест, мада смо планирали, јер се обома вратио кашаљ. Мени не тако страшно, али сад изјутра имам пар налета где онако остајем без кисеоника на пар секунди, док не ухватим прилику да једном удахнем како треба... Као да је оно шлајма што је лако ишло већ отишло, а сад остаје физички посао гребања по дну. Она је више слинава, троши марамице. Бар је сарма трећи дан била одлична, како је већ ред. И још је правила и палачинке.
Осмог марта циркус на програму, гледамо како Шаровић (КТВ) интервјуише ћације пред Председништвом, па како га хапсе... И у сред тога зове Ипсос да анкетира нешто око медија... реко само интернет, ништа папир, теве а ни радио, ево гледам како хапсе Шаровића. Ај па нека сам им померио неку децималу на неку страну.
Деветог марта, сарма пети дан. Савршено. Један, тако, зен тренутак у сред овог лудила, и по Србији и ван. Поподне отишли до Лене и Милана да се играмо са Тањом. Слабо прича и још није изашао зуб, ал' је зато све вештија са рукама и ногама, и брза и јака. Као и сваки пут, лепо смо је заморили, а што је пореметила ритам спавања током дана, вратило се у нормалу кад смо отишли. У повратку смо у Мерету пазарили тек нешто мало - киселу и грицкалице углавном. Чим смо стигли кући и јавили се Лени, звони ми телефон (и то онај звук авана, као некад, прорадило из чиста мира), зове Драгана за сутра. Океј, важи...
За тај френдз парти сам испрва мислио да носим фоткалицу, па зато нисам ни урадио најновије Тањине фотке, него ћу после све заједно. Међутим, време је било, како кажу сад на Рхмзовом сајту, „ведро“, тј није баш облачно али је далеко од чистог неба, кемтрејлују нас све у шеснаест, те фотке са пуним месецом не би ни било. А и са њим смо се раздесили, зимус је баш падало да држимо ове седељке кад је месец или пун или га нема, но прошли пун месец је већ пао у среду, онда ништа. У Бенуовој апотеци у Роди опет нису имали ернафил од 4х50мг, само од 100, добро дај шта даш, умем да пресечем, а и јефтиније је овако. Сели смо на клупу код рампе да издимимо једну, баш је ударило пролеће и било дивно да се седи напољу. Наиђе неки лик да се огребе за цигару, каже испао му кључ и телефон, телефон је покупио а кључ није приметио, попио је четири пива... сад шпарта крајем, има још два-три сата док му дође кева с посла да може да уђе у стан... Кажем му „не крећем са пићем док не видим јасну путању од чаше до кревета“. „Уууу ово је баш мудро! Имаћу на уму!“...
Борче нас је сустигао код семафора, па смо се појавили сви одједном... добра атмосфера, нисмо се много ни џапали, чак је он пуштен да натенане, педагошки, одврти опет причу како се крстио на Светој гори... и како је трећи дан, кад су се трајектом вратили на копно, спазио женску особу и запрепастио се сопственом реакцијом. У реко јеботе три дана у мушком друштву... па у војсци је било дуже. Да, каже, то га је и чудило, како та три дана ниједном није помислио на женски род. Е онда је ту кренуо са тезом да мушкарци увек гледају жене као сексуалне објекте (при чему је остало неизречено да је Драгана носила неку мајицу са ширим изрезом, па би чешће истакла лево раме него десно... што не могу да не приметим, волим да видим и лепо раме), где смо сви гракнули против речи објекат. Реко ако ти треба ствар, узми дилдо па га тури где хоћеш. Јесте да увек гледам лепоту где могу да је нађем, и секс ми је често на памети, али нема ту објекта, ово су живи људи, није то да изводиш секс над неком ствари, него имаш живог створа с којим би... Објекат не може да каже да неће, људско биће итекако може, нема ту среће ако нисте равноправни... И зачудо, нисам био усамљен у томе, него је он био у том свом. Опет је негде читао неко објашњење од неког шринка па поверовао...
Није ништа пекла него је наручила мешано месо... ма, уосталом, већ смо направили добру паузу од последњег роштиља, сад већ може поново. Ал' је испекла неке колаче, нешто као кох, ал' јој је загорело одозго кад јој је залепио термостат за рерну. Није се нешто ни примећивало, било баш добро. Мало смо се и фоткали, мојим телефоном, није нешто нарочито, килав је за то, ал' ето има неког трага.
Остали смо до пола два. Питао сам таксисту јесу ли добили отказе ови његови што су возили студенте из Вршца. Правио се луд, као није ништа чуо о томе, ал' смо до краја осули паљбу на Вучића, ту не може да се погреши.
У уторак причали с Леном у редовном термину. Све океј, Тања живахна, сад јој већ рутински препузи преко ногу и стално кидише према Апију, хоће ваљда да га чупка или да се игра с његовим стварима. Још нема зуба.
У среду (12.) смо после прве кафе отишли до Милетићеве, и купили 3,5м мебл штофа, и за седам сати обновили тапацирунг на шест столица; преостале три сутрадан поподне. Подела посла као што је увек и била, ја расклапам, скидам стару облогу и после шрафим то назад, она кроји и хефта. Хефталица је срање, она из Лидла што ју је узела због осталих ствари што је било у комплету, и као резерву. Она стара плава је много боља па је и овог пута урадила посао.
Кад смо код Лидла... већ трећа кошуља од њих се подерала. Једна на лакту, оће то да се затегне кад спавам у њој, друга код џепа (где се ама никако не затеже, осим можда понекад тако у сну) и сад ова опет на лакту. Носио сам је тако нека четири дана. И једне виноградарске маказе, 4. марта, са завртња којим се то држи на окупу, је спала матица. Јер у матици има нула челика, то је неко меко срањце. Нашао нормалну матицу. А кошуље... она што сам је пре седам година купио на пијаци боље држи него ове Лидлове што не саставе ни десет прања.
У среду увече се јавила и Нина, ћаскали углавном о томе како јој је компликован посао јер има превише бабица, ту бар тридесет фирми додају податке једни другима. Најновије је што сад у ваљда Њупорту имају водомере који се не само очитавају даљински, него могу тако и да се отворе и затворе, па сад неуредним платишама могу да затворе воду. Наравно, не раде то свима, него сваког месеца проберу неких 150 најгорих па њих затворе. Ту треба синхронизовати бар пет извештаја - прво, ко су дужници, па онда ко је на списку за затварање, па коме је стварно затворено, па ко је у међувремену платио па му треба отворити, па коме је отворено. Ту су и промене адреса, при чему се не мења локација водомера, него се мења станар.
Санда и Линда су повремено улетале у кадар, тј Линда је седела поред ње и цртала нешто (нисам видео да ли на папиру или таблету), а Санда је кружила около, пењала се на кауч - доручје, наслон, друга мачка у прозору, па онда доле па испочетка. Видели смо накратко и Виолету, а Рају нисмо али смо чули да је расположен за шишање, није се шишао још од 16-II-2024.... Квалитетно урађено, ево тринаест месеци није морало ништа да се поправља.
Спомиње се: 19-VI-1975., 31-XII-1975., 16-II-2024., Алан Форд, Алфонс д'Алшембер, Апи, блокада, Бурунди, Виолета, водоторањ, гимназија, Драгана Витас, Зорица Шканата, Јелена Средљевић (Лена), КТВ, Кућни речник, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Мајкрософт (Мали мекани), Малиша Борковски (Борче), Мика Зеленић (Слеш), Милан Настић, МПСШЦ (машинска), Невена Средљевић (Нина), поправни, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), серекеш, Станимир Хаџић (Аџа), Тања Настић, УбикАгора, френдз парти, на енглеском
5-III-2025 - 5-VII-2026