14-II-1972.
Код Миливоја са мојима, деветог. Закачио је катаракту на десном оку и сад је крај света. Мислио сам да је то рутинска операција. Није било ни лоше вече. Писали смо оним Данцима/Пољацима, колективно. Однео сам писмо кући, па је 11. Слађа додала нешто своје испод, ваљда се накнадно заљубљује у оног млађег. Подјебавали смо једно другог у том додатку, нарочито што је написала да ја "making sheet", што је требало да значи да серем.
Поподне отишао са Димче у оближње веће село, са оним типом из милиције, да прикажемо образовни филм из безбедности саобраћаја. Он је одржао краће предавање. Носили смо звучни 16мм пројектор из СУПа. Због нечег сам се пењао на ону галерију изнад позорнице, где обично иду само сценски електричари, што је био занимљив доживљај, нисам ни сањао да ћу једном доспети на такво место. И јесте нешто било око струје, ваљда је требало да нађем где се гасе стражња светла, тако да предњи крај позорнице, где је предавач, буде осветљен, а задњи, где је екран, да буде у мраку.
Сељаци су често узроковали удесе тих година, јер су навикли на пешачке брзине, по обичају - и текућа генерација је одрасла уз запрегу. Сад имају тракторе, али су ту и нови, бржи друмови, где је ограничење на 80 кмч, али се понека будала залети и са 120. Од осветљења имају окачене петролејке, и мачије очи (кад их имају), најчешће запрљане или преко њих виси слама. А на бицикловима тек тако им дуне да скрену лево или изађу са споредног пута на друм, брига их није за цео свет. Па је секретаријат за саобраћај радио шта може да их обучи, да спасава и њихове и животе других. У основној смо имали компетан течај саобраћаја, знали све знаке, чак са бајаги улицама нафарбаним на паркингу код мале пијаце код Руже, у размери ваљда 3:1. До тринаесте смо знали све саобраћајне знаке.
У школи је била чудна згода ове недеље. Требало је да донесем нешто из биолошког кабинета, треба за час, ваљда неки модел или већа слика, па сам, кад је звонило, отишао тамо. Закључано. Добро, можда још није изашла са часа негде, а ако није заборавила, сачекаћу док не дође. Након пар минута, отварају се врата, она ми даје ту ствар, а у позадини видим да Марко Бозон седи на катедри. Опа. Знали смо да се прича, а и та биологичарка није баш нека, поприлична је, одмакле четрдесете (као и он, или су бар тако изгледали), преко 80кг, широкостручна. Како данас кажу, велике сисе се не броје кад си дебела. [Петнаестак година касније сам био у истој зборници где и његова жена, географију предавала у машинској, често седела до мене на седницама, и онда сам га разумео, све је опроштено.]
(Скуле, Димче. На столу је тај пајкански пројектор и кутија од моје Кварц камере; фотка у ствари није стрешена, не може то са блицем да се деси, светли хиљадинку секунде, ово сам зајебао приликом пресликавања.)
ДЦ-99 се спрема за семинар који организујемо за пар недеља. Исто што сам већ двапут похађао у Новом Саду, исти предавачи, само смо сад ми домаћини. Проблем је, наравно, лабораторија, никад нема довољно капацитета за тако нешто.
Данас су моји били у Београду, а ја морао у школу, па сам поподне био сам. Наспавао се док није дошла Драгана. Требало је и Славка да дође, ал' је усрала ствар. Седели смо тек тако и жалила ми се како нема ниједног другара, сви су кандидати. Рекох да је безбедна с моје стране, нећу бити тај јер никад не знаш кад се зајебава а кад је озбиљно. Донела перику да мало проба, одлично јој стоји. Ил' се нисмо сликали или је нестао негатив, изађе на исто.
Петнаестог смо се нарадили у ДЦ-99 - истесали једну даску што је штрчала из патоса, повукла воду. Налепили фотке (из проспеката итд) на лесонит којим је зид обложен до метра висине. Лесонит је мешавина струготине и лепка, око 5мм дебео, једна страна глатка друга мало карирана и рапавија, доста чврст где се не таре, иначе се рашчупа на ивицама; на шупи смо имали бајаги зид од тога). Очистили смо, офарбали клупу у лабораторији, лајсну на ивици лесонита и оквир од излога, изнели ђубре. Сликали за документацију (немам то).
Ту има причица коју нисам записао али је се живо сећам. То ђубре су "остаци од молера". Док смо се спремали за велико реновирање клуба, планирали смо да га уредимо како се осећамо - дакле, зидови да буду нешто светло наранџасто, можда Кодакова жута, дрвенарија тамноцрвена... како смо већ хтели своје собе да уредимо. Одједном се појављује Фурцула и учлањује се у клуб. Виђао сам га по школи, ругоба али разбацан, глава број већа и вилица избачена. Није пушио, али је и без вежбања могао да у уснама усправи цигарету да му додирне нос, без руку. И некако, након само два доласка у клуб, он се појављује код Народне Технике и добија одобрење (и паре) да узме молере. Затичемо клуб у некој усрано зелењичавој боји, само две нијансе од неке војне боје. Долази на укупно још један састанак и не појављује се никад више (добро, отприлике наредних 40 година, а и онда само једном).
Вероватна прича иза овога је да смо ми можда и били нека културна нада у граду, неко будуће стециште развоја и, ајде, бар клинци не иду пијани улицом, али с друге стране смо вазда били под сумњом да ћемо бити превише авангардни, кад смо већ имали петљу да се назовемо тако блесавим именом. А овај је већ тад, вероватно, био заврбован да буде удбаш, а можда смо му били и први задатак. А можда му је дојавио овај клинац из мог комшилука (ех, клинац, био у VIII3, генерација смо, ал' тако делује), дође му род... Ко ће то знати (па знаће он, али је на челу врло кратког списка људи с којима не говорим).
Наравно да смо попиздели ко глисте, али и укапирали миг да не таласамо. Истог дана, један од оне двојице спољних је приказао филм "Силовање заставе" ака "Фетиш", и један недовршен где фотограф покушава да му се модел уозбиљи, па му покаже слику Че Геваре, а овај се церека још горе; покаже му још... а да, "Капитал", овај се цепа ко блесав. Покушава још, све горе и горе. Покаже му Устав, овај пада у несвест. То је глумио он сам, у фраку. Фотографа је играо ЦД у шорцу (да, Драганин најкраћи дечко), који ту само покупи опрему и оде. Остао сам да развијем јучерашње снимке, а он збрисао на бус.
Онда смо отишли до политичке школе (две-три учионице на другом спрату неке старе зграде сред главног сокака, где су се држали партијски курсеви, али свака иоле битна организација је могла ту да држи предавања, састанке итд, па и ми за овај течај), па онда у клуб. Ја остао да развијем оно од јуче, он на бус.
Данас су ми најзад опрали фармерке, први пут. Некако сам уобразио да им прање скраћује век, а ко зна кад ћу опет имати нове, па сам одлагао и одлагао. Ипак, доста је и шест месеци.
Петнаестог снимао на проби хора, са мном био Скуле, овог пута као расветљивач (а био је и један краћи кадар кад он провирује). Мора 500W светла, јер овај колор је само 15 ДИН осетљивости. Славко је одглумио себе како сам очекивао. Отад па до краја школовања ме звао режисером (нагласак на првом слогу, краткоузлазни). Требало ми је свега петнаестак секунди, што ће се исећи на 3-4 дела.
Шеснаестог опет у позориште са школом. "Та ко би се једио на мушке", по једночинкама Косте Трифковића. Лудачка комбинација старог текста и експерименталног позоришта испала одлично, ваљали смо се од смеха. Пре свега, сцена на сцени - оквир од летава изиграва зидове просторије на средини сцене, а остатак простора заузима све оно што обично буде иза завесе - један лупа летвом о лим кад треба да опали пиштољ (и лоше трефљава тренутак); неко маше великим картоном, прави ветар кад глумац погледа кроз бајаги прозор; глумице се пресвлаче. Друго, иако су сви костимирани, говоре као на читачкој проби, са све дидаскалијама и без интонације, па буде "и ево шта каже у писму отвара писмо и чита драга моја осврће се па чита даље нажалост морам ти рећи да". Фраза "врати се назад, прошо си кроз зид" се често потезала кад неко нешто промаши, све до краја школске године, ушла нам у језик.
До позоришта сам дошао са Драганом (ту сам прибележио и чудну примедбу да је "тај стан у Леснини од неког француског амбасадора" - што ће рећи да су се тад тамо преселили са Руже; био сам увртео у главу да је то било лане; стварно чуке благе немам какав сад па амбасадор). Седео сам ипак са Д.М. и Вишњом јер им је требао покретни чивилук.
Осамнаестог се потукле Славка и Оли Бој, и у неком тренутку на клупи прва наузнак, друга преко ње исто тако, и каже "треба нам још један за терет" и рашири ноге баш како треба. Баки је био на месту али је поцрвенео и склонио се; иза њега Јолпаз хвата ниски старт...
Спомиње се: VIII3, Борко Бошковић (Фурцула), Вишња Лазин, Димитрије Јосин (Димче), Драгана Витас, Душан Злајин (Скуле), ДЦ-99, Леснина, Марко Дамјанов (Марко Бозон), Миливоје Стојановић, Момчило Раде (Баки), МПСШЦ (машинска), Оливера Стојановић (Оли Бој), Павле Џефердаревић (Јолпаз), Ружа, Славица Тејин (Слађа), Славка Висковић, Славко Енбецин, удбаш, на енглеском
30-XII-2020 - 15-V-2026