Хармоникашки оркестар наступао у основној у Чурди, музичарка нас стпала у свој рено 10 (велики са мотором назад), можда су била још једна кола. Стисао сам се назад са Оли Бој. У гепеку није било места за резервни точак, био је пун хармоника.
Пре пар недеља ћале дошао нешто да ме покупи после школе, а у фићи је било још два места, па смо покупили Оли Бој и још једну из фото секције, па их оставили на Ружи. Изгледала је одушевљена, или ми се само чинило.
Хтео сам да учим да возим, али до 1973. не могу у саобраћај, а ван тога рупчаге и блато. Има тога и на друму, ал' тамо се да избећи. Бочне улице у крају нису биле асфалтиране (и неће, бар још 15 година).
Сутрадан сам остао дуже у школи, додатна вежба за такмичење из математике. Борче, Владимира (увек у суседном разреду). Одједном, појављују се Слађа и Дуца, штогод цврцнуте (ваљда пиво), са ускршњим јајима по џеповима. И Слађа разбије јаје Дуци о чело. Па ми узме торбу, тражи шестар, баци ми торбу, и иглом шестара уреже своје име у зид. Онда хоће да ме убоде њим. Отмем јој га некако и ту се растанемо. Кажем М. да "Слађа није баш читава ни трезна, а овако је још луђа".
Њих две су поделиле једно пиво. Глумиле лудило, под тим изговором.
5-VI-2020 - 15-I-2026