март 1986.
Знам да је било пролеће и да сам имао већ неких веза са санитарном инспекцијом, које нисам објављивао. Испало је да, је ли, тим боље, јер бих био циман да ургирам да се учини нешто... а не може ништа, бар не са те стране. Тако би то морало да буде баш ово пролеће. У ствари, вероватно је било још зимус.
Елем, синдикат у машинској организује набавку неких кобасица за раднике. Пошто су синдикалне набавке биле много мање контролисане него нормална трговина, ту је могло да се ради свашта, па и то да се те кобаје купе од неког ко ни није месар, нема радњу, ал' је бар безбедност намирница зајемчена, кобасице је правио лично ветеринар из једног села. Осим што се пола зборнице осуло, изашло им нешто по кожи, сврби, љушти се покожица... Јер ко зна чега је у том месу било. Вероватно не би било ништа онима који су то убацивали у паприкаш или пасуљ или макар пропржили, ал' ово је Банат, овде се то једе тако, за доручак или вечеру.
Прц са правне стране је што држава ту нема ништа, јер тај ветеринар, осим што је испао будала и што га је цело село зајебавало недељама, нема регистровану радњу, он је напросто услуга државе сељацима и уз то овлашћено лице које надзире исправност намирница животињског порекла. Кад се коље за продају, чак и кад се продаје из авлије и мимо било каквог платног промета, и сељаци и муштерије знају да на месу мора да буде ветеринарев печат. Сељаци сами зову ветеринара, муштерије гледају где је печат.
Сећам се да је била поприлична расправа на неком састанку у зборници, не верујем да је било наставничко веће, мора да је био збрљ. Њих десетак се јавило за реч, сви кукају и богораде и траже кривца, држава д'уради нешто, ал' рече Фића (онај антипушач, спомињао сам га после, в. 22-VIII-2019.) да је био до санитарне инспекције (о чему сам већ код куће чуо потанко, ал' сам се држао раздвајања куће од посла, а ни она се није изофирала да ми је жена него га је лепо послала у суседну просторију, у ветеринарску инспекцију, где су га или одјебали или му обећали нешто неодређено, од чега могу да рачунам да су једино пустили глас свуда па су за два дана сви ветеринари у општини знали ко је и како усрао ствар), и да испада да могу само да крену са приватном тужбом, па како им буде.
Чуо се и понеки глас разума, да је то о главу оном лику из синдиката, немам појма ко је то био, који се уопште и упустио у набавку, а овај се вадио да „а у кога да се поуздаш ако не у ветеринара, ако он не зна онда не знам ко зна“... И појео вук магарца, више то нису јели сирово.
На плацићу нисмо радили ништа, па смо решили да бар имамо башту, као и прошле године. Отишли ћале, кева и нас четворо, па се ту нешто прекопало, посадило, па је после и родило. Било грашка, лука, мака, парадајза, ма свачега помало.
Ово докле је прекопано је отприлике колико је наше, можда смо оставили још стазу около, и неку стазу да може да се прође куд ће да буде улица. Комшије су доста одмакле са градњом, али опет нико даље од плоче, нема још кровова. Пера тамбураш, плац иза нашег, нема ништа, само тај прав и раван темељ (не истовремено - где је прав, није раван, и обратно). Исто и ови до нас, ту је брат неког што предаје физичко у машинској, ударио темељ и оставио за боља времена.
(сад видим да сам пола овог написао и за март 1985.... јер се иста фотка налази на оба места, једном као преснимљен негатив, једном као скениран папир. Нека остане, нек се види колико су ми осамдесете и деведесете земља непозната)
Спомиње се: март 1985., април 1992., 22-VIII-2019., и наредна два дана, МПСШЦ (машинска), на енглеском
23-VIII-2024 - 21-IV-2026