децембар 1976.

Имамо два смера. Већином смо на програмерском (и двојица на професорском, тј четворица ал на предавања долазе двојица) и не би требало да имамо педагогију, психологију и методику, али имамо. Они имају алгебру три а ми не, ваљда покрива теорију група. Ми имамо нумеричке методе линеарне алгебре, што смо Љуба и ја одмах скратили на нумелу. Исто, теорија диференцијалних једначина је тедијед, а диференцијална геометрија дифтерија.

А профа из педагогије, леле. Говори тешким мађарским нагласком какав се и у Чурди ретко среће; можда је од некуд са севера. И не само нагласак, него измишља речи, што у српском није проблем, имамо десетине употребљивих наставака, ама увек изабере погрешан. После смо чули, од друштва које слуша педагогију на мађарском, да једнако лоше говори и мађарски. Данас свака будала може да докторира.

Психологија, срећом само један семестар, је у ствари била простија од оне у гимназији.

Љуба и ја смо се преселили на Петроварадин. Ни најлакше ни најприступачније, на падини је, па или сиђи с буса две станице раније па полако уз дугу улицу, или на најближој па онда уз неких тридесетак степеника, донекле разваљених - није бетон него стара цигла, понегде блато и померене цигле. Средина степеништа је била у реду, али зато на оба краја пази где газиш. Увек смо ишли туда. На другом крају бус је стајао довољно близу универзитета, није далеко од центра. Бар смо опет имали купатило, мада је газда цицијашио са струјом, гасио бојлер кад год примети да је укључен.

За селидбу сам отишао бусом код њега, па смо опет узели кеца од његовог ћалета, утоварили нафтарицу и велики канистер од 50л, па отишли да покупимо своје ствари од Вука (остало је да га тако зовемо), претоваримо ствари у нову собу, узмемо кључеве. Газда, као и свако са кућом на падини овде, има подрум укопан у брдо. Вински је ово крај.

У ствари издаје две собе, рекао нам да нађемо још двојицу. Пар недеља касније смо нашли само Борчета, али онда он није нашао четвртог. Бар нам је једном скувао гравче на тавче, чувени македонски рецепт, на нафтарици, мада смо имали решо. Потрајало је добрих 40 година до следећег из његове кујне. Нас двојица смо на том решоу понекад подгрејали нешто, али смо углавном кували вино... што је било баш популарно тада. Само вино и вода, отприлике 3:2, пар кашика шећера, прегршт каранфилића, и нешто црног бибера. Осим што је Љуба претеривао са бибером, сипа и сипа и кад му кажем да је, аман, доста, он као угледа нешто кроз прозор, неко долази, док ја погледам и видим да нема ничега, он је већ сипао још. Пошто он кува, ја перем судове... шерпа је имала више талога него да смо кували кафу. Бар није хтело да се охлади док се не попије...

Пекли смо кобасице у фортрану. Натакне се на виљушку, замота у одштампан лист А4 (пре ће бити А3, 132-колонски линијски штампач), запалиш папир. Готово из три листа.

За топлу воду је требало стрпљења. Наша су врата била спрам купатила; газдина десно, у дну ходника. Он би дошао, приметио да бојлер ради, искључио би га. Кад одлази, дежурам, па док он затвара своја врата, поново укључим док он клобара кваком и не чује шкљоц. Сви срећни: он уштедео струје, ми имамо топлу воду.

Почели смо озбиљније и са рачунарским предметима. С једне стране Орма (скр. од „основи рачунских машина“), с друге стране теорија алгоритама и аутомата (једини предмет на години за који нисмо смислили скраћеницу). Алгоритме смо вежбали тако што смо их радили за просте, свакодневне ствари. Најбоље нам је испао онај за кување (турске) кафе, у танчине и скоро савршен.

Те зиме сам престао да носим шињел и прешао на као војничку ветровку, врло могуће пробна серија за оно што је војска тада набављала. Није била претерано топла, али ни тешка. Послужила одлично.

И даље смо ишли возом тамо и назад док је зима, а стопом назад кад отопли. Обично би у четвртак увече била дилема вечерас излазак или сутра бус, пошто не би остало пара за обоје. Претегло би пиво, најчешће, осим ако је баш било заказано невреме за петак. Суботом бисмо изашли негде, у недељу би она дошла код мене - мала железничка станица је близу аутобуске - па бисмо се зезали уз кафу док не кренемо (види слику) а онда бисмо отишли на воз, ком је требало два ипо сата до тамо.

Стизали бисмо тамо предвече, па свако на своју страну... можда не баш одмах. Последњи бус за Петроварадин је ишао у 2. Некад бисмо отишли пешке право код ње, нема 2км, носио бих обе торбе за равнотежу. Онда бих ухватио неки касни аутобус до града, па тај у два преко Дунава. Другим данима бисмо прво отишли до центра, зезали се тамо неко време, па онда свако на свој бус.

Капут је сама сашила, бољи нисам видео.

---

Спомиње се: 31-VIII-2018., Бајага и Чорба, Љубивоје Томић (Љуба), Малиша Борковски (Борче), решо, Чурда, на енглеском

21-VIII-2019 - 12-XI-2025