Нашао Давида за доручком у хотелу. Ла Кинта има ваљда најтешње собе што сам видео од 13-VI-1990.. Око кревета је могло некако да се обиђе, уз мало вештине, а купатило је већ било ствар вештине мајстора. Кад седнеш увек имаш на шта да се наслониш, све је близу.
Отприлике смо договорили наступ према Јуниџуелу.
Бар сам видео у шта улазим. То је у шрех од угла дијамантског кварта Менхетна, на 5. авенији, ништа мање. Зграда је од бар дваес спратова, они су на петнаестом и имају повелику терасу, јер се зграда одатле сужава, од шеснаестог па навише су мање површине. На улазу Давид прислони своју картицу на повоцу на машину, оно као у метроу са три крака, а за мене крене да се објашњава са крупајлијом Индусом да сам нов и треба да почнем да радим. Мислим да сам морао да исповртим возачку да је овај искенира, па нас је пустио.
Изађемо из лифта, па он опет прислони картицу на довратак, те уђемо и нађемо се у стакленој кабини, нешто два са метар, и ту сачекамо да нас секретарица примети, њен шалтер гледа у ту кабину, и припусти унутра. Све уредно и пицнуто, столови права дрвенарија, али прилично тесно, Менхетн је то, квадрат кошта плућа и бубрег. Показао ми је трезор, то је нешто величине једне ипо телефонске кабине, стопу дебео челик или бар тако изгледа, у канцеларији одмах до пријавнице. Следећа канцеларија има електричну браву са цифарником, откуцај шифру да уђеш. Каже, ту воде муштерије кад им показују робу. Оно, није да баш очекују да ће да дође неко са лепљивим прстима, и да ће уопште и приметити ако овај макне неки каменчић, ово је више да остави утисак на ове остале.
На сваком довратку по стаклена цевчица, у месинганом лежишту пришрафљеном у дрво, онако укосо. У цевчици, комад папира. Примети он да чудно гледам, каже „то су свици из Торе“, то им ваљда нешто значи, да ли да је просторија освештана или тако нешто. Колико да знам где сам.
И имају неки ужас од апликације, у Аксесу :челоклеп: која углавном ради осим што баш не прати њихов процес производње и никад нема тачан инвентар. За који их у ствари заболе, коју хиљаду каменова горе доле. И кад падне цена, само повуку робу са тржишта и чекају да прође. Наводно имају више пара него што је државни буџет (за школство, науку или?).
Већ сам научио о дијамантима више него што сам хтео. И све сумње су потврђене - дијаманти имају само психолошку вредност, то је превара века. Али опстаје на стотинак година упорне рекламе. Споменуо је неки чланак где се врло убедљиво и јасно доказује о каквој превари се ради. Нашао сам га касније и јесте, баш је тако. Али чланак је из осамдесетих а од онда се ништа променило није - шта може да уради шачица обавештених против рекламе у коју је уложена милијарда? Годишње.
Успут га питам како то, у основној сам учио да је тај центар у Амстердаму, откуд то да је сад у Антверпену. Каже он, „ах, шашави Холанђани, покушали су да нас опорезују“.
Велики Штрумф није дошао, нешто је искрсло па је остао у Белгији, али смо попричали са његовим зетом, који је овде директор. Мада, јасно је да он ту само изиграва неки ауторитет и да га нико не јебе пет посто, само га пуштају да се прави. Договорили смо друго путовање за 11. фебруар, овог пута авионом, уз јебачку тарифу од 665$. Зет, ака директор, је говорио све нешто неодређено, очигледно се он ту не пита много, а и нема нешто много појма, он је ту на обуци.
7-XII-2011 - 19-II-2026