03-IX-1990.
Нина креће у школу. Нисмо јој дали ону велику кожну торбу што смо купили у Немачкој, превелика јој је, пада на леђа. Мршава је и лагана. Мати је прати до Змаја.
Испоставља се да је њен учитељ онај другар Сусједовог (в. Кућни) сина, кога знамо са летовања претпрошле године. После је причала како је он био јако добар, како је волео свој посао. Наравно, није опстао, нашли су начина да га изгурају и замене неком гуском.
Што се куће тиче, дошли смо до тачке кад треба да се зида спрат. Тј поткровље - два нижа зида са стране, и напред и назад колико већ дође, и на то опет серклаж тј венац. Нас двоје смо опет често ишли бицикловима на плацић (како су деца крстила градилиште), сад већ новим путем око Багера, то је најзад асфалтирано. На месту где је стара стаза излазила на Нафтагас се у корову запатила она паразитска биљка што напада детелину, она жута влакна што... пита она како се то зове, и ја из цуга „кускута епифитум“, јер сам се сетио како је Ечи причао да су на Петефију учили и пољопривредне машине, па је набројао да постоји чак и некакав декускутор, што извлачи то чудо из исецкане детелине и то магнетом, јер та биљка некако садржи довољно више гвожђа. „Знам и сама латински, него како беше на српском“ - е, стао мозак, не иде никако.
Сутрадан пролазимо опет туда, и на истом месту, скоро у глас, обоје кажемо „вилина косица“.
Да би се озидало горе, треба, наравно, прво дићи блокове. За то се моба направила сама, понудили се Тереза и њен муж. Добро... да не бисмо то дизали скроз на руке, прикуцам даске цоловаче уз Жићину даску, купим 20м најлонског ужета, подвостручим га и на сваких пола метра вежем по чвор. Даску смо прислонили уз зид код терасе, па би девојке на њу ставиле блок, навукле омчу око њега, а нас двојица горе бисмо, на смену, извлачили тај блок уз даску. Ишло је добро, једино се он нешто био забринуо да не оштети прсте, ипак је он виолиниста, штавише предаје виолину у музичкој школи. Но, ништа није било, посао смо урадили.
Имали смо и среће, време је било предивно, а нисмо се нешто ни журили, колико стигнемо стигнемо. И било је отприлике довољно, од тих блокова сам изидао те зидове наредних недеља. Својом техником, тј онако како сам читао да треба, по упутству произвођача сипорекса, не како мајстори кажу. Јер они троше много малтера, стављају по два сантиметра у сваки ред, што за циглу и треба, цигла се лије па пече и уме да буде неједнаке величине, крива и којекаква. Ово се лије у огромним таблама па онда тестерише тачно по мери, грешка није већа од 1мм. Дакле, довољно му је тај 1мм малтера, најјачег цементног 1:3, и да се подлога покваси пре наношења малтера, јер је материјал јако жедан. И постигао сам, ти зидови су под конац, као што су и они у подруму (за које ме Фаик посебно хвалио, било је оно „свака час мајсторе... урадио си га као за себе“).
Било је и питање колико висок треба да буде тај бочни зид. Чуо сам да треба да буде око метар, односно четири реда блокова. Па смо тако и урадили... осим што није било баш тако. Јер је то требало да значи четири реда по 20цм, плус венац, изађе метар. Наши су блокови високи 25цм (или 30, ал' смо их ређали тако, па су нам зидови 30цм дебели), и још 25цм венац, па је зид испао 125цм, и одозго 10цм греде венчанице... па је наредне године мајсторима било све снеруке кад су дизали кров. Али нам је зато поткровље испало за толико веће, јер се коси плафони не завршавају тако ниско.
Много касније (2024., кад сам сређивао нешто друго) ми је пало на ум да је можда на ово утицало оно ударање главом о коси плафон у Кафе Шварцу (в. 13-VI-1990.)...
Спомиње се: 13-VI-1990., Багер, Ендре Фелбаб (Ечи), Жића, Змај, Кућни речник, моба, Невена Средљевић (Нина), петефи, сипорекс, Тереза Мазек, Фаик Ризвани, на енглеском
21-XII-2017 - 9-VII-2026