Јуче смо брали трешње и вишње у Клинцаиду, накупили 40кг, баш смо кренули ударнички. Последњих пола сата, она прва вишња на улици, до навоза, то не вреди ни гледати. Пружиш руку, кад осетиш пуну шаку, поскидаш са петељки, бациш у канту, па поново. Родило је сумануто.
На Јоди рикнула десна клима, тј лево хлади десно греје. Или се откачила клапна, или моторчић који је помера (или зупчаник преко ког то помера), или се направио ваздушни џеп у фреону, вели Фајерфоксов АИ. У понедељак у Оптиму...
И увече смо кренули мало раније, и нисмо дуго ни остали, три ипо чашице (за оно ипо већ имамо устаљену фразу, нек сам и ја смислио нешто на мађарском, „megfelel... még egy fél?“). Па у кревет, заспали ко сисанчад од голуба.
Јутрос, исцепали то све и послагали у бурад. Скратио сам браду, прођоше два месеца и кусур. После ручка смо мислили да изађемо на улицу и посечемо још коју неубериву грану од оне уже трешње, ал' нешто нам се не ради данас, чекамо пљусак. Док ово пишем, оно што је било у Румунији, на 70км одавде, отишло је ка Карпатима, но нам се примиче друга гомила, од Делкута... Видећемо, добро би дошла која киша. На башти нам се изврнуло буре за кишницу, лагано је па га је претурио ветар, ни капи немамо. Ваљда ће се напунити.
Поподне сам опет гледао у оне метеоролошке сајтове, и гледао како се примиче та олуја. Стигла је напокон око 18, и то прво јак ветар, па онда прави потоп са нешто града, прво нешто величине пиринча а онда већ кликера (што судим само по звуку, нисам излазио да гледам). То се завршило за три минута. Онда је паузирало до око поноћи, па кренуло да пада нормално, као и свака друга киша. Кад је Борче звао за сутрадан, рекли смо да неће моћи, јер јесте лепо то, дружење и потрошња, ал' производња је преча.
Стигло још три-четири видеа са Крита - Тања како слеће низ мали тобоган у воду, где је дочекује тата, па како плеше на дечјој приредби, како трчи по подијуму између озвучења кад су се сви већ разишли, како скаче из аутомобилчића са добрих 60цм висине, не дочека се добро па заврши седећи, и одмах се пење поново и опет скаче, сад већ много боље. Слаткиш један.
Гледао да видим шта бих од Мијевила још читао, јер сам од „Гвозденог већа“ одустао кад сам прочитао како један од главних јунака шацује другог с леђа па одлази да издрка... Можеш ти да будеш левичар и марксиста, бато, ал' да користиш моје читалачко време да гураш којекакве аџенде, нађи друге читаоце. Не да не разумем шта мушкарци налазе на другим мушкарцима, не разумем шта жене налазе (ал' ту бар мудро ћутим, нек траже само). Прелистао сам садржаје осталих романа му на википедији, и ипак нашао један где није никаква фантазија са комбинованим бићима, магијом и осталим фантазијским зељем, него „Град и град“ о два града који се налазе на истом простору али им је свима табу да примећују оне друге, њихове зграде итд. И ту онда инспектор решава убиство... Е, то може.
Причали увече са Сијетљанима. Анита се накратко појавила па одлепршала, Неша нешто касније, још краће. Го има проблема са зечевима или шта јој већ клопа артичоке, парадајз и паприку, па је тражила решење за то - има неких ограда, ал' би изашло 5$ по кућици, за те паре може да се седне у кола и оде негде и накупује свега доброг. И онда јој Амазон понуди ултразвучну направу за растеривање, пуни се соларно а активира на покрет, стиже у уторак. Стенли продаје кола навелико, каже један бели караван, што га је коштао 600$ и још 400$ за нов мењач, и кога је терао четири године, је отишао за неких 7000$, а и неки додатак од 300 је отишао за 1500. И отишле су још две командне табле, које су га коштале неки џепарац и пола сата на отпаду, за по неколико стотина. Па, реко, јел' то значи да народ поново има пара, јел' је онда кренуо и посао код Жолта? Жолт је готов, каже, курцом не мрда, у пола три он отвара пиво и зури у ништа, ни алат да склони. Пије, чини се, поприлично, никако да се извуче из пореске буле (а овамо оде три недеље на одмор), осоран је са муштеријама, све мање му њих долазе поново, све скупа је кандидат за пропаст. Нећеш се, бато, обогатити од три замене уља недељно.
Понедељак, и даље кишица. Одустали смо од печења ракије, све је мокро, а магична рука (тј њена десна, којом промеша кљук па по томе где је хладно где још греје закључи да ли је време да се пече - те најзад знам на шта се мисли у истоименој песми Корни групе) каже да ионако још није време, да је време остало онако топло можда би било готово, овако сутра. Буквално нам се ништа не ради. Ја сам писао овде, она хеклала, после ручка ја спавао а она навалила да кисели јаја, опет се накупило осамдесетак. Овог пута ће да стави по пола боливијске папричице по тегли, бар да видимо на шта ће да личи то ладиш јаја грејеш јаја. Добре су папричице и ове године, у последњу свињску рибљу чорбу је ставила једну, таман довољно за осам тањира.
Уторак, ударнички. До ручка један казан, потом и други, не баш пун, још пет ипо литара. Па онда на башту - она навалила на ону прву вишњу, четврти пут, ја на трећу трешњу (имали смо још три даље низ башту, ал' те су се осушиле). Набрао сам целу канту, па, из двапут, однео лотру на улицу да јој се придружим на тој вишњи, па сам и ту накупио више од пола канте, и биће још. Штогод смо цркли, ал' је добар улов, чак је било и пола киле кајсија што је ветар пообарао - одлично, бојали смо се да ће много више и да ће бар једна грана да се поломи, а није. Увече терали до пете чашице, били добро расположени након радног дана.
Ех, ту сам био штогод забораван. Рекао да ћу после вечере да орибам казан док је још све то влажно и лако силази, по оној мађарској „jobb esten örömmel, mint regellen körömmel“ (боље увече с радошћу него ујутро ноктима), па заборавио, и морала после и шпахтла да ради. Пре спавања заборавио да угасим свећу, коју држимо штимунга ради, приметила она.
Среда, орибао казан, она исцепала трешње и вишње, повадила коштице из оно мало кајсија. Зове тетка Јања, опет око неке земље што нам је држава дужна паре. Тј трајало је две године док су се препуцавали ко треба да нам је дужан - општина, република или град (Београд), и то је сад решено, рочиште је било пре неки дан, и пише да нисам добио обавештење. Ма добио сам него поштар није послао повратницу, јебига.
После ручка отерао Јоду у Оптиму. Испало да је ипак негде још пуштао фреон, добро је, није електроника нит је моторче нити клапна, ал' не ваља што дечко није могао да нађе где пушта. Метод им је да убризгају неко уље у фреон, које садржи нешто што се лепо види под ултрабуљичастим светлом. Ако није ту напред, онда мора да је у кабини, биће зајебано да се нађе. Видимо се за који дан ако опет испусти. Иначе и момак, и неки Босанчерос што се ту затекао, и Стенли сложно кукају на новија кола, каква се сад срања праве. Ено и Фолксваген изашао са командно таблом где је све на пипкалицу, и добио такву грдњу од публике да је вратио дугмиће. Дугмићи имају лепу особину да су увек на истом месту и не мораш да гледаш где су, запамтиш и знаш, не скидаш очи са друма. Реко да није још једно црево, ако рикне једно, а већ смо мењали, сва остала су исто годиште, има шансе да ће следеће ускоро. Каже то пре важи за новија кола, кад рикне једно, боље мењај све, ту има све више пластике све мање гуме.
На другој страни, расејани се опет договарају за састанак, давно нисмо. Тј био је неки качамак за доручак прошле године, ал' само Београђани, велики сазив није био од 2023. И као океј, можемо и ми, и Шкрба се понуди за превоз - поновио се, хвалио се у бочном имејлу, нова Сузика (ака Шубару), ал' испаде да ће то бити 28. а тог дана идемо да видимо Тању, коју смо, иначе, видели двапут током поподнева, пало јој на ум. Ех, кад одрасте па кад схвати које је то чудо да отпутујеш у другу државу, преко пола мора, а и даље можеш да видиш бабу, деду, дедицу, Нину на мамином телефону, можда јој ни неће бити чудно. Мислио сам да можда измамуљам неку варијанту да ручамо с њима па онда код Лене, ал' ми је онда Стинге објаснио да је ово замишљено као момачко дружење, без госпоја и деце, па океј онда, пријатно вам било.
Четвртак, 18. Иако сам легао већ у један - завршио са Мијевилом, читао мало критика и припадајућег зеља, нарочито о минисерији из 2018. у којој су, из телевизијских разлога, направили пичвајз са бајаги имитацијом (није плеоназам) ћирилице у једном и гомиле дијакритичких знакова у другом (које, наравно, зову акцентима, мада бих јако волео да чујем како се изговара ц са акцентом и са без, да уочим ту разлику), и још су Борлуу измислили жену а уклонили оне две рибе с којима је залегао... Дакле, на списку за никад. Шта сад читати... Истина, спаковао сам Херберта и килаве му наследнике, прошло је довољно година, може поново. ...Елем, иако сам легао већ у један, устао сам после десет. Она устала већ у седам и кренула да пече ракију, магична рука је одлучила да је прави тренутак. Док сам попио кафу, оно је већ цурило. Кад сам преузео место дежурног, просек је био 53%. Пресекао, ручали... шпагете. Ако је некад било у укрштеним речима „неопходан зачин, 4 слова усправно“ - месо, сад је „пожељан зачин“ - тесто. Свих 150 г резанаца и бар 300г млевеног меса, а и ти резанци су, по мом рачуну, једва пола скроб, колико јаја меће у њих. На кантару сам око 82,5кг, негде на пола између оног што сам хтео и оног где сам се затекао јануара двајспете. А добро се осећам, није ми ништа, чак се и зимошњи шлајм поприлично повукао, остало нешто мало, сиротињски.
Петак, наспавали се, ручали (шпагети од јуче), а онда стиже вест да је Тања покварила стомак - она редња која по правилу погађа бар половину овдашњих кад оду на море, оно поврати све што има и повраћа чак и воду кад проба да пије. Дали упутства колико смо се сетили, сви смо то прошли, па правац на башту. Прво смо свратили до месне, да поплаћамо рачуне и пазаримо (поврће, коска за супу), а онда кад смо стигли у Клинцаид, оно сахрана, управо изашли из румунске цркве и заокренули главном. Колона се не претиче, није ред, те решим да сачекам да изађу скроз на главну па ћемо оном одакле су изашли, да дођемо страга до куће. Станем, запалимо по једну, а оно колона стала. Па онда полако, првом, с поштовањем поред колоне. И ко зна колико су они тамо стајали, какав им је обред, и куд су пролазили. Најкраћим путем сигурно нису, прошли би поред нас.
И онда смо брали, брали, брали. Шести дан берем исту вишњу, и сад ћу царским указом да је прогласим да је готова, доста је 80кг са ње. Мада, могло би се убрати још 30кг, ал' под условом да имам лебдилицу. Сахрану нисмо ни видели, само смо трипут чули да звони на цркви. У повратку точио чорбе у Јоду на новој пумпи, баш нам дође згодно кад идемо на башту, све ново чисто и уредно, мада је она приметила да је неко већ успео да улуби лим изнад улаза у перионицу. И цена се потрефила, 217 динара за литар, била је 222 па 220, а сад би могла и да скочи кад Вучић закључи да се доста увлачио народу па врати акцизу на претходни ниво.
Код куће смо затекли још вести о Тањи. Одвели су је и у болницу, прима инфузију да надокнади течност и електролите, и успела је и да одспава нешто („Заспала је али изгледа спава са отвореним очима као Милан. Дошли лекари да виде како је и били су јако збуњени зашто тако мирно лежи“). Ту су се некако сво троје већ сморили, празниле им се батерије. За телефоне су се некако и снашли, сишао Милан па купио пуњач.
У суботу је већ било боље, отпустили су је из болнице. Бацила је још једну пеглицу успут, ал' то више зато што је пут кривудав. А онда су кренуле да стижу фотке - прво је Нина послала пар цветних аранжмана са свежим што је одгајила у авлији, па онда ове две у базену код једне из њеног клуба доморотки, где су канда отишли да се мало друже. Онда је Го послала своје, како се Анита и Неша брчкају у монтажном базену (и то добиле за џ, само да напише рецензију). Лето је почело.
Исцепали јучерашње вишње, ручали, нешто као пауза док је најгора врућина. Касније после ручка дошла Верина кева, попила кафу, пазарила 50 јаја, и није се дуго задржавала јер смо рекли да идем да беремо. Овог пута нисмо ни износили лотру, ал' сам ја изнео хоклу, било је баш ниских грана тамо уз друм, и опет смо накупили за отприлике два сата неких 28 кила. Онај ветеринар што је купио плац поред Лесковчанина је држао журку на базену, срећом без музике. Све такве журке звуче исто, увек има неки отац који је јако гласан са својим дететом, и увек има исти текст. Не да се надам, него знам да нисам био такав.
Недеља, 21. ДугодневНица (не -дневица, то је новоговор, већ сам писао зашто, још раних деведесетих). Око подне, опет Лена - „Опет је повраћала синоћ после пића, провели смо ноћ у болници. Била је 8 сати на инфузији, доста је живнула. Сад има пролив али изгледа не повраћљ више. Температуру исто више нема 🤞“. Касније је стигла и фотка како Тања спава на тераси... Намучила се, ал' изгледа да је и то најзад готово.
Она је кренула да пече ракију и пре него што сам ја устао. Било је доспело за три казана - последња два од трешње, и један од вишње. Није доста лоше, чак 25л трешње - двајздруге је било девет литара, двајшчетврте шеснаест. Вишња, пак, мириши на кајсију, јер смо убацили оно мало што је било попадало. Биће тога још и у наредним турама - три су бурета тренутно заузета - а од сутра скупљамо кајсије посебно.
Чули смо се са свима редом. Прво је звала Лена, па смо видели и Тању (обрадовала се кад ме чула, „деда!“) и Милана, па се поподне јавила и Нина, са своје нове клупе код кокошињца. Тераса ака палуба јој је углавном у хладовини од оних великих борова, па је клупу паркирала да буде на сунцу. Може и кафу да паркира на њу, одлично. Дошла и Санда па сам донео оно Зеленино маче да јој покажем, и одмах је пало крштење, зваће се Пита од Вишања (Cherry Pie, оно ипсилон се не чита као у, дакле није черупај). Онда је звао Борче да провери за сутра. Што се мене тиче могло би, јер за понедељак и уторак најављују пљускове, ал' ту се ни не питам, она је већ одлучила да нећемо, па сам јој однео телефон да она објасни.
Го је звала нешто касније него обично. Од новости, најзад је натерала Стенлија да се мало понови, кошуље чакшире итд, 400$ све скупа, ал' њему све то добро стоји, „најбоља дијета је хронична неухрањеност“. Опет је продао једно возило за 7000 а коштало га мање од две, и још једну командну таблу, и још једно возило има муштерију у изгледу. Неша је био нешто разговорљивији него иначе, а Аниту смо видели само накратко, дошла другарица па хоп у базен. Го је сад у дилеми да ли да гледа колико натријум хлорита да крне у воду или да том водом залива своје биљке а за купање узме нову. Ако се у води запатило нешто биомасе, тим боље.
Понедељак. Лепо јутро, отишао бициклом до Детелине да купим цигарет папира, и да платим рачун за струју - сад више не касне десет дана иза осталих, можда пола од тога, и опет су успели да стигне оног дана кад смо таман однели остало да платимо. Лена и њени се уредно вратили с мора, Тања повраћајла још једном кад су стигли, ал' више нема температуру, једе нормално... то је канда било више од умора. Једна доза свог кревета и све ће доћи на место. И видели смо се, била је баш добро расположена. Још боље у четвртак.
Посета на sGradlj.com је прешла 100.000 за овај месец. Некад је било да се толико не накупи за целу годину.
Остатак недеље... један дан печемо ракију, један дан идемо да беремо још (чак смо успели и мало да покиснемо), један дан се одмарамо. Вишња је у уторак дошла на ред да се пече, и кренула је лудачки - метанол са 73%, етанол са 69... Добили смо преко 6 литара из два казана. У среду, после то мало кише, закључимо да није довољно вишања још дозрело, али кајсије јесу. За сат и нешто накупимо 50кг. Сутрадан је било и пекмеза чак. Чим завршимо ову кето дијету (и даље сам на 82,5кг), палачинке.
14-VI-2026 - 5-VII-2026