01-VI-2026.
Спремала се као нека кишица, мало је чак и захладнело, па ми је за френдз парти ископала неку кошуљу коју још нисам носио, нешто баш лагано а са дугим рукавима, таман за ово време. Она тврди да је зелена, по мени је тамноплава и, ајде, малкице вуче на зелено. У тим тоновима се често не слажемо - она тврди да Тања има зелене очи, ја да су јој сиве, ал' ту сам бар могао да погледам на фоткама - јесте, зелена и плава су јаче од црвене, и зелена претеже у односу отприлике 7:5, ајде нек се зове да је зелено.
Кренули смо полако, мало одвикнути од шетње, нисмо од зимус. Мени је негде крајем првог километра почео да се затеже лист леве ноге, ал' док смо стигли до Роде, прошло. У Роди је она узела вино и завирила да види има ли маги зачина, и гле још једна госпоја је то исто тражила и баш пред њом питала девојку која ту ради, каже „не надајте се“. Ја сам у апотеци узео ернафил и изашао напоље да је сачекам, Рода је пљунути Волмарт, клима служи за то да се чује и да буде загушљиво. Нисмо ту сели да издимимо јер је клупа била заузета. Родио дуд пред следећом кућом, тротоар је ваљано шарен, појели по пар, ситни су али прави, таман да осетимо укус. Успут видимо да код Еве више нема ни Кинеза, затворили су ресторан. А толике године једва да је имао коју муштерију, што баш сад...
Паузирали смо на аутобуској станици код Спајиза, има клупа. И свратила је унутра да види има ли селена, и брашна од бадема. Селена нема, а овог има али обогаћено некаквим протеинима, фала лепо. Стигли код Драгане отприлике на време, нисам гледао на сат, Борче је већ био тамо, и чекала ме јакна.
Омашком сам донео тутифрути 21.2, за који сам мислио да је одавно нестао, нека, тим боље, сви смо попили по три чашице, с тим што ево већ други пут то више нису оне њене од деци и кусур, са дебелим дном, где ко зна колико у ствари сипамо. Направила је канапее, што није радила већ годинама, баш смо навалили. Па је онда било и неко печење и салата (са слатком црвеном паприком, погођено), те на крају и неки колачи, нешто као чупавци ал' баш сочно, и класична домаћа облатна. Ни са чим нисам претеривао (осим са канапеима, којима сам се пред крај и вратио), није ми пало тешко. Вина је отишло... па, начела се трећа флаша.
Прича... па, био је неки тренутак кад смо Борче и ја нешто коментарисали, почев од колега с којима смо се видели у четвртак, па преко оног „Болера“ и босанско-руске лирике („ал' следећи пут да је наговоримо да рецитује на руском“) забраздили у нешто стручније воде, били уљудно опоменути и, да, не морамо баш о томе овде. А много па важно, ево сад (уторак поподне) се већ не сећам о чему је било речи. О суботњем састанку смо се сложили да је био дркопиш, мада чујемо да је отприлике четвртина остала скоро до једанаест. Па, нека их, нисам имао друштво за пиће. Штавише, захвалио сам Драгани што ми је била изговор да шмугнем раније.
Негде пред крај је дошла на ред и неодређена тема о уништавању институција, о долажењу дивљих који истерају питоме, па сам се сетио да му најзад кажем и зашто ме више не занима организација матурских парастоса - јер је уништена светиња договора, самим тим што је између два састанка развргнуто оно што смо се договорили. И испало је срање, бенд није имао у репертоару ама ни једну песму из нашег периода, а коштали су. Борче рече да су у ствари били доста јефтини. Ма није битно, напросто шта се који курац договарамо ако договор може да се измени преконоћ? Онда препуштам ствар овим млађима (Драгана „којим млађима кад смо сви исто годиште?“), тим што имају иницијативу, изволте, сад је ваше, носите га даље. „Па шта је требало да урадимо?“. Да се држите договора, ни више ни мање.
У уторак сам се пробудио уз грчеве у левом листу и стопалу, није одавно било. И жуљ на домалом прсту, а таман је скоро прошао онај на кажипрсту. Но, имам технику већ и лепо сам сачекао да то прође. Слатки купус за ручак и договор да овог месеца држимо кето дијету, дакле без теста и шећера. Оних пет залогаја слаткиша што поједем после ручка и вечере... па, може, биће и лакше него оно кад сам паузирао са пушењем.
Обрали смо узану трешњу. Добро је родила и доста сам и успео да дохватим. Можда сам могао и више да развучем лотру па да дохватим још пар грана, ал' нисам се осећао довољно храбар. Добро је и овако. Вишња над комбијем је такође скоро зрела, значи сутра на башту, та је иста као оне две око капије тамо, дозревају у исти дан. Остале ће касније.
Среда, трећи. Посета на sGradlj.com кренула са лудачких 15000 дневно у првих осам сати, ал' није лоше ни наставило, ево поподне је још увек негде у просеку око 6-7000 дневно. Кад не иде, не иде, а онда крене. (трајало је до осмог, чак се постепено пело и на 8400, а онда је пало на неколико стотина дневно)
После ручка (ко каже да се на кето дијети не једе слатко, ето слатки купус) правац Клинцаид. Она вишња код капије је узрела... прилично, ал' још то није то, не спада са петељке. Има шећер, има укус, фале још два-три дана. Набрали једну канту, ето да нисмо ишли за џабе. И оне две младе трешње су добро родиле, ал' и њима фали још неколико дана. Вероватно ћемо у суботу да навалимо.
У четвртак сам померио Јоду преко, па смо обрали те гране над навозом, да их олакшамо, да му не належу на кров.
У петак устао у 12:30, и целог дана нисам радио скоро ништа. Доколица као таква. Све сам нешто мислио да изађем и берем још трешања, па ево саћу и... прође и вечера. Били ослићи и за ручак и за вечеру. Мирис по кући, док се то пекло (у плеку, у рерни) није ни тако гадан, а док смо ручали, проветрило се.
Нашао изворне стихове Јесењина, и превод урађен за „Болеро“, ставио у имејл и послао обома, с препоруком да се научи, хоћу следећи пут да чујем рецитовање на руском. Превод је, иначе, тачан, неко је ту добро знао оба језика.
Субота. Опет мало нестало струје ујутро, пробудила ме нагла тишина кад се искључила пумпица на акваријуму. Стигла довољно брзо, ни Змајчек није потрошио више него што упс држи. Прошли пут сам га окачио (суспендовао...) и гле, кад је стигла струја, сам се придигао, нисам морао ништа да радим, осим што је приметио да има и телевизор на хдми каблу, па сам морао ту да подешавам - наравно да је дијалог био на десном монитору и то не ротиран, па сам морао да нагињем главу на десну страну, па док погодим који му је који монитор... десет минута игранке. А телевизор као нешто неће, у ствари је изгледа цркао даљински.
Најзад мало боља киша. Оно пре неки дан је било једва литар-два.
Поподне смо мислили на башту да одемо, ал' после оне кише ко зна како је тамо, него ајде да оберемо ову огромну трешњу пред кућом, бар тај део изнад навоза. Претерам кола опет преко па навали. Трешње одличне, чврсте, слатке, укусне, можда су некад биле и веће али их никад није било оволико. Једва да се примети да смо брали, а скупили три канте.
После се јавила Нина, пробала је да нас зове док смо били на улици, и Лену, ал' је ова отишла у пазар. Шта има ново - Реин и Фрејс су привремено ту, сређују да се преселе код ћерке на Флориду, а ово ће или да продају па отплате хипотеку, или да батале и оставе банци, шта се већ буде више исплатило. А имају и нешто на Филипинима...
У недељу, 7., смо прво исцепали трешње и сложили их у буре. Она претходна тура је већ запенила до поклопца, ври све у шеснаест. Па смо ручали, ја одморио ручак - експресно, сам сам се пробудио на 25 минута - и правац Београд. Од клопе смо носили само нешто трешања, што Тања није баш хтела да једе, једном је загризла са коштицом и сад неће ни кад извадиш коштицу.
Консензус око тога на кога личи: бабин је нос, моји су лукови над очима, кад се уозбиљи исти отац, чим направи неку фацу иста мама, а нађе се и за дедицу понешто (помирила се с њим, нешто га је избегавала цео месец, и даље се не зна шта је било). Десило се пре неки дан да је видела неког, током шетње, ко јој је личио, па је рекла „тата!“. Објасни јој Лена да „то није твој тата“, а она „чији тата?“. Опа бато, упитна присвојна заменица, а нема ни две године. И, штавише, после приметимо на фоткама из наредних дана да уме да држи оловку, онако европски са три прста тангенцијално, не оно дечије целом шаком као да је ексер или креда. То их уче у вртићу, ал' свеједно, ово нам је прво у породици које је то научило са мање од две године.
Као и прошли пут, отишли смо до Максија, овог пута без шуњања. Опет сам био нешто лоше среће са лијепим женама, ал' се бар нацртао овај мачор са блесавом шаром на фаци. И, што је већ правило у блоку 21, лако је ухватити кадар са траговима народне политике... овде „јбш снс“, другде „студенти побеђују“, негде нафарбано „аца шптр“ (што је алузија на то да је Вучићев биолошки отац неки албански новинар са Косова... што је тешко и побити и доказати без деенка анализе, а да ли личе, па... овај не личи ни на шта, епитет недеље је „пичкоуста хидра“). А и то што је неки ћаци покушавао да одере налепницу, то је реда ради, преко курца, сваки пут остане више него довољно да и даље може да се прочита.
Иначе, све исто и све океј као и прошли пут, до отприлике оног места иза школе. Ту је, у једном од пролаза кроз зграду до следеће улице, седам пута трчала ка улици па би се заустављала кад стигне до краја оног спуста за колица и мотоциклове. Е онда смо до следећег пролаза прошли том улицом па се њим вратили у хладовину, и опет сели да нешто лабрцне. Сад су прво били штапићи па тек онда смоки. И онда је почела да нас тролује, никако неће кући, него све измишља где би још могла да се завуче, шта још да ради. Што ближе згради, то отвореније одбија да се помери. Те има неки камичак у (новим) кроксарама, те измисли да сваки стубић уз ивичњак мора да додирне руком одозго и да иза леђа дигне наспрамну ногу (у чему јој се придружила и баба), а последњих 150 м није ни хтела да иде, а ни да је носимо, оно како сва деца воле (па и она, досад), свако по једну руку па да је као љуљамо између себе. Не ухвати се како треба, клизи и на крају седне. Ту ју је баба носила. Ја можда јесам јачи, али сам узнапредовао последњих пар година. Некад сам био на „могу брзо, јако, дуго - бирај два“, а сад сам стигао на један. Да је носим тако отромбољену, може, десет метара па два минута пауза, те нисам ни покушавао. И овако сам на сваких 30 м тражио где бих сео.
Трајало је сат и петнаест, исто као прошли пут, ал' смо овог пута обрнули игрицу - уместо да ми њу заморимо, заморила је она нас.
Милана нисмо ни видели - пре те шетње је био нешто у набавци, а док смо се ми вратили, одвео је Апија у керећи хотел, што је негде на пола сата вожње. Не може да буде близу, јер мора да има повелику авлију.
Увече тако нисмо видели ни Стенлија ни Нешу, обојица су спавали. Стенли је нешто сјебао кук, лежећи под колима на нечему што му се угурало где не треба. Бар смо се људски издиванили са Гораном.
Понедељак, 8. Успео сам да спавам из двапут, и оба пута сам заспао са руком на дасци изнад главе, и оба пута осетио заобљено под палцем и кренуо да га притискам као кад цепам трешње, и насмејао се себи у сну, ово је бре дрво... И остатак је вероватно био једнако занимљив, чим сам наставио до иза поднева. Но, лако ме пробудила. За ручак нека чорба од ћевапа (изум!) и кобаје на неком поврћу (познао сам тиквице и мркву, остало јок) и салата од краставаца и милерама. Упорно терамо кето дијету.
А онда правац у Клинцаид, има да се бере и да се бере. Време идеално, сунчано али још не пржи, поветарац таман да помало хлади али не њише гране, дивота. Набрали смо четири канте трешања и једну (већу) вишања, тако што смо остали три ипо сата уместо стандардна два. Јесмо цркли, ал' нека, исплатиће се.
Затекли смо фотку, Тања са терасе хотелске собе гледа у пучину. А онда преподне, по Лениној причи, кренула да фотка њеним телефоном којешта што дохвати, па јој се од шаре на јастучету учини мој аватар на Телеграму, каже „деда!“, и онда, наравно, ајде зови. Баш смо се лепо издиванили, и нафоткали, ма као да смо тамо ал' бар нисмо морали да се гњавимо са резервацијама, паковањем, путовањем.
Уторак, ујутро сам себи заказао састанак са судбином, стајем на кантар након седам дана кето дијете. Па, отишао килограм, није ни лоше. Пре подне исцепали све те трешње. Трешње су баш чврсте, мислио сам да ће ми се заморити прсти и да ћу почети да брљавим, а да ће ме после спопадати грчеви у шаци. Међутим не, штавише пробао сам да радим са обе руке истовремено, па и не баш истовремено, не морају да раде исти покрет у истом тренутку. Кренула ме карта и брзо смо и завршили.
На Змајчеку, откако су се опет попичкали Нвидија и Линукс, њени стари драјвери више не раде, има Линукс своје, то сам лако нашао како да заменим (тј. из прве, и то како је Фајерфоксов тзв. АИ рекао), ал' је сад други редослед монитора па све мисли да ми је десни примарни. То сам све некако испомерао, дошло на место, али панели ака алатнице лудују, преместим један на други монитор, оно оде онај други, одиграо сам пет партија жмурке са њима и на крају потражио како да прогласим опет леви монитор за главни. И наравно, нашао и то из прве, и све дошло на место, осим што је сутрадан фокс под вином цртао пенџер за api_posetu.prg у неком невидљивом делу екрана. Јер је вино другачије схватило како да преведе координате... тачка (0,0) је њему сад опет на десном монитору, а био је запамтио да тај прозор стоји на (1916,0), што је сад десно од десног монитора... Ал' ајде, и то сам се сетио како да средим.
Увече нам је био суви дан, ал' су њу спопали комарци, а и нешто су је болела леђа, па смо опет наточили, и нема везе што смо кренули тек око један. После каже лепо је заспала, нити сврби нити боли.
Среда, 10., попуштамо са дијетом, јер је тестирала кромпир из једног џака. Нашла је доста зубаче у земљи, то је читав свежањ корења, ал' је нашла и добрих глиста, а и кромпир је леп, па штета да стоји. И то је добила 620 грама из једне кућице, уопште није лоше. А и кромпир је одличан, и најзад је задовољна како је испао, изнутра мек ко душа, споља лагано крцкав, како је бака некад рутински пекла, најзад јој је успело.
Иначе, посета на sGradlj.com, након два троцифрена дана, се вратила на око 6000-7000 дневно. Можда је до Дотизијевог сервера, да је логовање било успавано за толико.
Поподне смо штогод одлагали бербу на улици док се сунце није довољно спустило да тамо буде хладовина, а онда изнели лотре и навалили. Три ипо канте за два-три сата. Лагаио, једино треба издржати да се толико стоји на лотри. Срећа у кломпе па као да стојим на равном... ал' ни то није лако. А трешње, сан снова, не сећам се да су икад биле овако добре. То већ није до среће, заливала је пре пар недеља, баш кад је требало.
Спомиње се: api_posetu.prg, sGradlj.com, Апи, Горана Средљевић (Го), Драгана Витас, Ева, Змајчек, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Клинцаид, Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Реиналдо Аквила (Реин), Росанда Аквила (Фрејс), Стенли Бергер, Тања Настић, тутифрути, ћевапчићи, фокс, френдз парти, шпајиз, на енглеском
2-VI-2026 - 5-VII-2026