03-V-2026.
Анитин рођендан је достојно прослављен - ми смо први мај прославили ударнички, ваљда смо стигли до пете чашице (дакле до четири нормалне), а у поноћ смо искористили прилику што смо најисточније од целе породице па смо били први да јој честитамо. Онда су честитали и остали, чак су и Санда и Линда лепо отпевале „хепи брздеј ту ју“, па Нина послала видео. После су стигле и слике од торте итд.
Млади лук од 74цм, нови рекорд. Претходни је био 68, ко зна које то године.
Пошто мање више ништа нисмо радили од четвртка, имао сам времена за Бјо, и узео најзад да средим тај 16-IV-2009.. У том паклу нађем и поруку од Синди па ајде додам и њу (и ретроактивно, где сам успео да нађем да сам је спомињао). Успут сам јој послао и имејл, па ако јој та адреса још ради, ради. Већ трећи дан заредом сам навалио да скидам земљу и траву (и то баш зубачу) са навоза, то је већ с три-четири прста дебело, све седећи на хоклици па полако, ситним баштенским алатом. Већ сам дошао до предњег точка од кола, то би требало да је отприлике петина. Сад сам већ ушао у швунг, две канте бусења и прашине сам накупио за сат. Нема блата, целог априла није пала кап кише, што сам мислио да ће да ми смета, ал' јок, сметало је само први дан док је дувао неки ветрић.
Увече, звао Борче, каже враћамо се у колосек, Драгана је, каже, у возном стању, чак се и офарбала. Увече попричали са нашим Сијетљанима, Неша имао нову фору (ради само на енглеском, непреводиво) која је сутрадан лепо прошла на Бурундију. Телеграм на линуксу и на Пенџерију опет неће да шаље видео у оба смера, не виде нас, па смо опет на меку. Бар је Го терала исто лептоп па је слика била водоравна, боље је изгледало. Пустила је прекјуче нови видео на свој канал, како је направила онај невероватни пончо за Аниту све хеклицом... тј са више хеклица, две-три величине... Мој коментар: „јесам заспао око дванаестог минута, ал' то је због ручка... кад сам се вратио, одгледао у једном комаду... Свака част, не само на техници (и испред и иза камере), него... одакле бре вадиш идеје“. Разишли смо се око поноћи, па отпили коју, непаран је дан.
Од серија које сам покушавао да гледам ових дана, „Континуум“ је занимљива полуидеја, и јесте Лекса Доиг рибетина, ал' не видим како ће они то да развлаче. Баталио око четврте епизоде, кад су кренули да убијају претке... аха, па да, шта ћеш са времепловом него да се играш са парадоксима. Отприлике као што у Старом Дреку увек потегну времеплов кад им понестане идеја, само што су ови кренули од тога. Онда сам пробао да гледам „Торчвуд“, прву епизоду без звука, да не бих био пристрасан против енглештине, и то је као било океј док нисам, опет око треће епизоде, закључио шта је то и зашто неће бити боље. После нађем да је то у ствари испрдак „ДрКоа“, аха, да, ствари тачно лежу на место, а место ми се баш и не свиђа. Нашао онда „Кућу лутака“, е то је већ Џош Видон, ајде може, чак и након што сам прочитао садржај обе сезоне... И даље може.
По авлији кромпир лепо тера, ниче боранија, а тај младилук и зелену салату је сад обогатила и понеким листићем нане, никла негде између кромпира, ваљда се семе прошверцовало са сеном. Баш добро иде уз свињски кари (мада би била фора да је говеђи...).
Понедељак, устао у 11:30, за ручак била она свињска рибља чорба (добро заљућена, јошили смо да разредимо), тај кари од јуче и та салата са наном, била још и по једна савијача са вишњама од јуче. Онај из Шума традета звао још ујутро, каже поправио. Одем поподне да то покупим, само 500 динара (јер бих му иначе запамтио на дуже стазе да је било више, да сам знао да сам то већ једном и сам урадио не би ме видео), па продужим до Руже, на месту где је некад НуПром имао самоуслугу сада је већ одавно продавница бициклова. Није да је то нека зграда, обична коцка, ал' је бар имала стакла са свих страна. Овај је решио да се замрачи, сва стакла су прелепљена непрозирном фолијом. Јесте то бесплатна реклама, ал' брате делује као да твоје муштерије не воле да буду виђене код тебе. Купим њој ретровизор за бицикл, жалила се већ да нема осећај да јој је неко иза леђа, буде изненађења. У повратку сам чак видео и прво електрично возило, неки поштански полукомби, познао сам по звуку, нешто као тротинет ал три броја већи. Огледало сам јој монтирао кришом, нек се изненади.
Док смо чекали да Борче зове да изађемо на сокак, јави се Лена - ал' овог пута је Тања очекивала да види Нину а не нас. Све више брбља... А од оне посекотине ће, изгледа, да јој остане ожиљак, нису повукли кожу да се то лепо затвори кад су јој стављали фластер. Но, имали смо таквих случајева у породици и свима се то лепо изравнало и не примећује се. А онда је кренула да прича како је једно јутро Милан устао баш рано, шта сад, каже „идем у Пешту да купим гитару“. Био се излануо пред другарима да би ишао, па се то брзо изметнуло у компликовану организацију, ма скоро цела трипер комбинација, сви би да иду са њим и сви имају још нешто да обаве тамо... те је то био баталио на неко време, а онда тек тако отишао, пазарио и вратио се. И још је добио повраћај педевеа од Мађара, а питали га наши шта носи, „носим своју гитару“, океј пролази. Значи ни царина. А гитара изгледа неки ређи модел и баш добра.
Последње три реченице сам чуо само ја, пошто је Борче већ куцао на врата, а она изашла да отвори. После сам видео да је и покушао да ме зове, ал' је звук на телефону био спуштен на двојку па га нисмо чули. Драгана се заиста свеже офарбала, и чак се и улетила нешто, имала и неку розе јакницу са тегет машницом или тако нешто, и било је како сам и очекивао, попила је једну чашицу и прешла на киселу. Од клопе је Борче наручио једну кутију нечег мешаног из Домаћина, гле ето и њих да ипак раде, већ сам их био отписао. То и није било тако лоше, бар ћевапи, сомун и гибаница, ал' ово остало је било бело месо, маскирано овако или онако - једном комадићи замотани у коре за питу, величине пола сушија, па запечени у рерни, други пут слични комадићи само дугуљасти, као да су остаци од обрезивања шницле, па поховани и то још уваљано у сусам. Није да је лоше, ал' ипак је то само бело месо. Добра страна је што се нисмо прејели :). Био је изнео и сладолед (бурбон ванила (!) ал' испао баш добар) и јагоде, још помало жилаве и полусмрзнуте, ал' ајде имају мирис и укус.
Нисам ништа фоткао, чак ни телефоном, за инат - док не добијемо оно што нас је Драгана сликала претпрошли пут код нас, што је Борче упорно заборављао да проследи - она не уме да пошаље без Вибера. А, да, пошто немам тај Вибер, нисам у току са орг. одбором за мали матурски парастос, биће тридесетог у Елмонту, но ме ту Драгана замолила да ја причам са Бајлом, да не мора она, он њу начисто удави а ја некако лакше успевам да га одјебем и спречим да спомиње родбину и кога све не. Урадио сам то одмах, и успело је. А све то зато што је он почео да врда нешто, као незгодно му да зивка, а знамо да воли да телефонира, а сад треба да изброји ко ће да дође, да знамо оквирну бројку.
Разлаз је био негде око једног, и опет нас возио онај таксиста од прошлог пута, мој ђак. Кад смо стигли, попили смо још по једну ипо, јер сам ја још могао, а она скоро да није ни пила - једна ракија, једно пиво. То је већ традиција, оно вече кад се Драгана опоравља од медицине или чега већ, ту се рано заврши и мање попије. Ни нас двојица нисмо далеко стигли са вином, ваљда до пола друге флаше.
Сутрадан у Клинцаиду она оде да чисти леје у тзв. пластенику, а ја да монтирам стартер на шворценигера. Није ми јасно како сам то тако лако урадио прошле године, сад никако није ишло. Увек се некако помери она лимена заптивка, не налегне онај вршак што треба да улегне у рупу, пет шест пута сам га стављао, подешавао и не иде. Дође и она, па још десетак минута пробај овако пробај онако и опет не иде. И онда она каже а што не ушрафимо једну страну лабаво, само да држи место док шрафимо другу страну. Гле, стварно, како се тога нисам сетио, него све покушавам да поновим како сам оно урадио прошли пут, да све дође на место па онда само да убацим завртње. Урадимо како је рекла, завршимо за пет минута. Оточим стари бензин, кажу да стварно хоће да сјебе мотор ако је замешен пре више од 4-5 недеља, смешам оно четврт литре што је остало чистог, и покосим како је тражила - ширу стазу до ње („крени према мени“, Партибрејкерс), и једно три метра ширине ту око платоа где седимо. Сутра настављамо.
Дошли кући, вечерали, зове Лена. Тања има нову разоноду, неку краљицу из цртаћа зове Тања, а краља је набедила да је Милан. И кад има сцена где су њих двоје, она сва одушевљена виче „Тања! Тата!“. Има и нову играчку, мало степениште да се пентра на кауч, што јој није ни требало, научила је да се попне и да сиђе још пре него што је проходала. Ал' ово јој је уживање, да се пење корак по корак а онда скаче.
Видели смо и ту гитару, коштала је око 5000€, и још има да добије 1500 повраћај педевеа. Њега нисмо видели, отишао је да купи фреквенцметар, јер се запиздио да дигне кобилицу за милиметар и да поново развуче све жице, и већ два дана се пати са штимовањем у тој конфигурацији, треба справа, не иде то на уво. Иду јуна на Крит на две недеље, нешто са скроз пуним пансионом и најскупљом картом за авион, јер једино за ту се добију све паре назад ако лет буде отказан. Лена иначе хоће да конкурише за мађарско држављанство, јер има основа - један деда Мађар, и мати тврди да је Мађарица, и завршила гимназију на мађарском, и један пар прабаба/деда рођен у К&К монархији (јесте да су ухватили последњи воз за то, док су навршили седам година то се распало, ал' свеједно). И ту наравно треба да научи мађарски, јер се сећа кад је била клинка како сам ја био одушевљен својим учењем мађарског. Па јесте, добро сам се забављао. Ту смо одвалили бар десет минута приче о томе колико је мађарски тежи да се почне а онда много лакши од енглеског, јер кад провалиш те форе и свих петнаест изузетака - више нема нових изузетака, нема спискова, све је врло правилно. Једино што нека ствар може да се каже на петнаест исправних начина, па те одмах провале да си са стране, јер се сад користи онај седми, а још прошле године, кад си то учио, је у моди био дванаести.
У среду најзад киша, нисмо ишли никуд. Увече разонода, па смо и позаспали, а онда сам се пробудио јер сам сањао да смо добили од брзождера нешто на рачун куће ал' да не причамо ником, па реко како ћете да контролишете да ли смо, шта сад ви за једну порцију роштиља стичете право да нас шпијунирате, мрш бре. Утом ми и нос отекне, те устанем и издимим пар комада, устане и она, издими и она једну. Онда сам сањао да тај брзождер уз нешто даје и деоницу, па су се зајебали јер тих бољих муштерија има мало више па су поделили довољно деоница (у виду комада земље, ваљда) да муштерије буду већински власник, па су онда мамуљали да неког придобију да уђе, да ипак они буду власник. То се закомпликовало, спавао сам до пола подне, и нисам рашчивијао до краја. Тако то бива кад се запетљам.
Легла пензија, имам милион и стодвајстри хиљаде на рачуну. Није ни лоше. Јесте пензија мала и никаква, ал' колико сам овде радио добро да и то добијам, на том доњем крају мање закидају. А како све мање трошимо и све више тога имамо из своја производња производње, ово нам је сасвим доста. Њена пензија је увек за око 10% већа од моје иако има три године стажа мање, јер је отишла у пензију четири године раније - те најниже пензије исто расту нешто брже од оних средњих и виших, па је некако мање битно колико туриш, а више да кренеш на време.
Прво смо честитали Лени рођендан (тртифор!), са истока на запад - прво нас двоје, па Нина, па на крају Го. Нина се јавила поподне, кад је ишла на посао. То се само чујемо, пошто прича док вози, не укључујемо камере. Обично јој треба двадесет пет минута, овог пута је било педесет пет, јер је било неко загушење. Ал' нигде не види зашто, није било ни чукарца, а ни близу оног што је имала једном прошлог месеца кад се неки осамнаесточкаш изврнуо и препречио, затворивши четири траке из њеног правца и једну из супротног. Имала је само две баш вести, одјебала је шринкицу јер је ова остала без текста и кренула да од „ма то сам већ заборавила“ копа да нађе потиснуте трауме из детињства... море ајд ћао, јебале те те фројдовске форе. Друга вест је да има дечка, најзад. Држимо палчеве. Раја хоће да повеже гитару на рачунар, да мало сними шта је урадио - да, с једне стране, мало чује сам себе, како то звучи, а с друге стране да то може и да искористи као материјал за даље. Виолета, пак, све више црта, ал' не показује ником док не мисли да је готово, и доста тога и обрише - црта углавном на телефону, то не мора да види нико и не оставља трага по кући, баш је тајанствена.
Отерао сам Јоду у Оптиму да виде шта је са климом, и нашло се да једно црево пушта. Рекао Сањи (Вањи, Тањи...) да ми виче такси, видимо се сутра поподне. Дакле, одлазак на башту се одлаже за суботу. Увече у флаши било, редак догађај, тачно онолико колико смо мислили да попијемо, нисам морао да идем да доливам.
Петак, 8. Зове Сања око три, каже готово је, ће да кошта 16000. У јеботе, то једно цревце... е, каже, хтели смо да узмемо ту машину што прави цревца, не знам што нисмо. Погледам рачун, црево седам хиљада, замена четири, допуна фреона пет хиљада. Та допуна је коштала три, прошли пут, а замена целог хладњака 21000. Ех, инфлација и трошак свеопште уградње. Мислио сам да понесем фоткалицу и кило ракије, нисам им однео још откако сам мењао кола, ево пет година, ал' овако зајеби. А и таксиста, „којим ћете путем, јел преко жутог моста?“. Аман човече реку ни не прелазимо... Ал' нисам нешто давао баш прецизна упутства, само споменуо Томићеву, јер ће свакако кроз њу да прође, и добро, није ме извозао. А старији човек... Јел' могуће да је толико удрндао да као пензос вози такси а да је притом новајлија и још не зна град напамет?
Но бар смо у суботу отишли на башту. Прво код брзождера Боба на две средње, тј ја остао на Кнезовој пумпи преко пута да напуним Јоду и узмем чорбе и за шворценигера док она наручи. Она црнка ћевабџика нам се баш обрадовала, мислила се дал' смо живи, ево већ дванаест година како она ту ради и баш нас је запамтила.
И вала смо се и нарадили. Ја сам само косио, и то правећи све ређе и ређе паузе, на улици сам покосио скоро све из четири одласка, нисам ни лош, то су четири пута дуже туре него ово што сам пре тога радио по авлији. Нема шансе да ћу икако покосити све што сам раније косио, много је порасло, него ћу да просецам ходнике до дрвећа, како које доспева за бербу. Вишње су нарочито полуделе, прошлогодишњи род, ког није ни било, је доспео сад. Она је расадила парадајз, по два у сваку другу рупу, нашла негде да је тако боље, воли друштво, а и упола мање посла је имала.
Од мачака, поново смо видели Џенифер, сад већ одраслу и искусну мачку. Сфоткао сам је да пошаљем оним двема.
Накупила је поприличан нарамак сена, и то са једва десетак квадрата, па умотала у ону црну пластичну тканину што се простире испод засада, кад хоћеш да спречиш корење испод да избије. Стрпали то у Јоди, и онда кад смо отишли у Светофор сав смо пазар морали да ставимо на задње седиште, пртљажник је био пун.
Јавила се В.Г., математичари се окупљају 28. маја на чарди у Жабљу. Лепо... биће две журке за три дана.
Спомиње се: 16-IV-2009., Анита Џенифер Бергер (Анита), Бјо, Бурунди, Виолета, Горана Средљевић (Го), Домаћин, Драгана Витас, Елмонт, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Клинцаид, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), Ненад Бергер (Неша), НуПром, Рју (Раја), Ружа, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), своја производња, Синди Баумгартен (Синди), Тања Настић, трипер комбинација, шворценигер, на енглеском
3-V-2026 - 5-VII-2026