Велика моба код Бранета Симоновића, негде на Багљашу. То су биле (тада још у пројектима) куће у низу, са полуукопаним гаражама - где би другде кад нема авлије са стране. Отишао сам, наравно, бициклом, и то доста рано ујутро. Требало је да се излије плоча на гаражи. Све спремно, мешалица, шљунак, цемент, вода, струја, клопа, пиће, кафа... Уз ракијицу и кафу планирамо шта ћемо и како, јер смо укапирали да немамо чиме да дижемо бетон на тих метар и осамдесет висине. Нема дизалице, а да га бацамо лопатама горе, зајебано је и има да цркнемо.
И онда седнемо да мало изигравамо труст мозгова. Четири математичара и један физичар, све друштво из машинске. Пошто сам ја већ имао неког искуства са бетонирањем, излили смо бар темељ а можда и једну плочу (ово је исто могло бити и наредне године, ставио сам у ову јер је вероватније), био сам отприлике човек са искуством у односу на остале. И смислимо фору. Направимо стрму раван, значи пар фосни, подупрто око средине да се не би вило ни љуљало, и са летвама попреко при дну, да би гурач колица могао да упре. Ал биће и један да повуче колица, узели смо комад арматуре и савили га у S, то ћемо закачити испред точка па ће тако овај да вуче онај да гура. Углавном сам био гурач, док нисам цркао, па сам прешао за мешалицу, ту је ипак напор равномерније распоређен. Дотле су ми кломпе већ биле поприлично оједене, увек нешто бетона бућне и остане на дасци, гума се већ била делом потрошила, наравно да нисам дошао у неким новим кломпама, па је и дрво почело да се крза.
Ал' завршили смо посао, и то док је још био дан. Имали смо времена и да на време попијемо по једну, дивећи се сами себи. Ето, ко каже да математичарима недостаје практичног ума. А ни онај један физичар није много сметао.
Кад ми је било отприлике 10, 11 година, била је популарна нека игра или шта ли је, можда и раније, него је тад наишао последњи талас. Играло се са разгледницама. Добијеш од неког дописницу са шест адреса и упутством да на ону прву пошаљеш разгледницу, а онда на шест адреса својих познаника пошаљеш по дописницу, где ћеш на свакој на полеђину да препишеш то упутство и осталих пет адреса, и своју додаш као шесту. Док то обиђе још пет кругова, добићеш невероватну збирку разгледница... Ево сад сам извео рачуницу, требало би да добијем 46656 разгледница а коштало ме шест дописница (разлика у цени је била отприлике 2:1; поштарина је иста али је разгледница на бољем папиру и има и слику).
Добио сам можда три. Био сам разочаран људима који не схватају тако лепу идеју... А идеја је била да нико неће израчунати колико то људи треба да учествује (у шест кругова укупно 55987, ал' то треба да иде и даље), и да неће схватити колико ће брзо то да се оспе. Ма све и да сви дисциплиновано учествују, већ у деветом кругу смо потрошили цело становништво СФРЈ, а до тринаестог круга и целу планету.
Тада се још није знало како се то зове, а није ни сад. Тек у деведесетим се појавио назив „ланац светог Антуна“, „Понзијева шема“ и још пар егзотичних. Ове године (или можда наредне) се играла простија варијанта, са парама и, уместо 6n, само 2n. Ал' свеједно, сад сам математичар и знам шта је експоненцијална функција. Играло се овако: вас двојица мени дате по 1000 динара, и нађете по двојицу који ће вама да дају опет по хиљаду, и свако је зарадио по хиљаду за ништа. И сви виде само то да ће да зараде по хиљадарку, и нико не помишља да ће већ око петнаестог круга да понестане кандидата за ширење игре, а и тешко да је почетак био ту близу, мора да је тај петнаести круг био недавно или ће ускоро. Играло је пола зборнице, и не вреди објашњавати, објасниш двојици, трећи који слуша на пола увета већ на следећем одмору плати неком хиљадарку и крене да тражи своју двојицу.
И питају ме ђаци како то ради, и кренем да им објашњавам, све исписујући степене двојке на табли, како ће већ у шеснаестом кругу да потроше цео Зрењанин, и да ће већ око дванаестог бити срећан ко нађе једног да изађе на нулу, а тај један ће већ бити на губитку јер неће наћи никог ко већ није играо, не познаје довољно људи да би нашао неког ко би да уђе а није већ ушао. За разлику од проблема три куће (в. 23-XI-1974.), где су наставили да пиче тек кад су чули да је проблем доказано нерешив, овог пута су чули глас логике и оканули се ћорава посла. И онда одем у зборницу и видим како колега машинац, коме сам на претходном одмору то исто доказивао, саватава двојицу и предлаже да му дају по хиљаду динара...
18-III-2026 - 15-X-2026