22-IV-2025.
Недеља, 20. Опет сам нешто кратко спавао, па сам одвалио паузу пре ручка, кад је Лена већ била јавила да су кренули, и пробудио се кад су стигли. Мислим да сам спавао свега пет сати, тако у два дела, и није ми било ништа.
Ручак... моја драга је надмашила себе. Јунећа супа (за Лену без резанаца, опет специјална дијета, штитна јој је сад у контра фази, а боље овако него хормони, појела три тањира). Барено из супе, блитва, ћурећи карабаци из рерне, поховано (што Милан баш воли и не устеже се да поједе две, некад и три шницле), салата од купуса (без шећера, ког и иначе није ишло нешто много, опет та дијета).
Баба је, наравно, хранила Тању, мала има баш добар апетит, живахна је, јака чврста и радознала. Прострли смо оно плажно поњавче на исто место где се увек и простире, таква нам је географија у великој соби, а после је седела и у трави (у петак смо косили већ други пут) и играла се кантом за заливање. Јоргован на брегу управо цвета, мирише бајно, па су и ту мало седеле.
Спомињао се и можда до јесени одлазак у Спрингфилд, рако шгјз, ја тамо не идем, осим кад водим стране држављане, то је кафана за странце. Хм... могли бисмо Тањи да извадимо путовницу, има право преко бабе. Онда ајде, важи.
Милан је мало и одремао, знам како је, таштин ручак. После је добио Тању да мало бауља по њему, па смо инсценирали и једно 'д форс из стронг вид дис ван', кад сам већ напунио блиц. Све скупа, добро је било. Већи део меса смо им и спаковали, да не бисмо то јели до четвртка, као што нам се десило прошле недеље са печењем од журке.
Онда је звала Нина, па смо чули потанко како је прошао велики разлаз. Овај текући је малко на чекању, док се њој то слегне, нешто су се обоје сложили да она још није спремна, ковертирали су следећи потез. Деца су ОК, штавише посебно смо видели Рају, јеботе читав момак, тако наизглед одједном. Има све, и наше дугачке прсте и удове, и филипинску дугу кичму, ма биће фрајерчина. Она вишња што је пресадила одавде пре десет година је најзад лепо цветала, ал' се западна половина крошње нешто суши. Можда није та земља за вишње, боље метни крушку, то смо видели да лепо расте тамо.
Онда, већ по реду, Го, око пола десет. Анита опет препричавала неки сан, овог пута не како су пазарили у Костку него како је била у Сокобањи и ми отишли а она остала и није јој ништа било фрка, отишла на базен... Неша се ошишао, добро му стоји, баш је фаца. Како сам већ више пута рекао, Боуви је хтео овако да изгледа и пиздео што му не иде. Имао је и нову фору:
What do you call a horse living next door?
A neighbor.
Стенли ће канда најзад да прода ону велику Тојоту, дао је рок лику да исповрти остатак лове, ако не скупи колико је рекао, враћа му капару (задржава 500$ за лежарину), има већ другог купца. Са газдом, бајаги ортаком, је погодио другачије, каже „за твоје муштерије ми плаћаш на сат као и досад; за моје муштерије је превише да узимаш 40%, добијеш 20% и колико узмеш на деловима“. Није да се овај сложио, ал' није се ни бунио.
Разјурили смо се око пола један, па остали да наставимо са оном трешњом, ал' нисмо нешто претеривали, три ипо чашице је било таман довољно, бар сам одспавао како треба. И тако је прошао тај стерео ускрс, који у суштини нико није ни спомињао, осим што би се пред крај разговора неко сетио „нисмо фарбали јаја ове године“ и добио „нисмо ни ми“, дакле баш нико.
Негде током дана сам на Бурундију чуо да нам опет креће пробна производња воде из новог погона, ваљда већ шеснаести пут. Пустили смо мало, изашао неки мутљаг, аха то док продува. Нешто касније, стварно иде бистра, мада и није неки укус, а изгледа да је била и млака. Пробао сам тек у среду поново, па, није ни доста лоше. Срећом, промена не утиче на укус кафе и клопе.
Двајспрви. Од оне барене јунетине из супе је направила пилав (увек морам да створим слику у глави да не бих побркао пилав, подварак, ђувеч и сатараш, мени то дође као Милорад, Милутин, Миленко и Миливоје Милић, морам да поразмислим да не споменем погрешног), дивота.
Да не остане незабележено... Овај талас протеста је тако продро свуда, нешто као да се Битеф разлио, и овакви догађаји су постали тако нормални да их скоро више ни не примећујемо, осим кад присуствујемо.
Концерт код сувог моста. Две виолине, Телеман, Барток (за Моцарта је дечко заборавио да понесе ноте). Један микрофон са слабашним преносним озвучењем, али виолине неозвучене. С обзиром на место где се догађа (код моста на сувом), што је велики отворен простор без фасада које би стварале одјек, добро се и чуло.
Повод за концерт је скоро бизаран - МЗ Мала Америка је практично изолована, јер има само два прилаза, преко малог моста и жутог моста (који је у ствари грађен на сувом, био је суви мост пре сувог моста, па је онда испод њега прокопано те је ова МЗ постала острво), а ове четири превлаке не воде никуд, јер или ударају у пругу или у пешачку зону или у парк на узвисини. Једино ова би могла да спаја две улице, али прц, на бившој десној обали је бензинска пумпа, не може улица да иде кроз пумпу. Ал' може нерегуларни летњи пут... Кад сам туда прошао пре седам година, био је ширине нормалног коловоза, сад је то већ нешто са четири траке... кад је суво, прашине, кад је мокро, блата. МЗ пизди јер гутају прашину.
Те је протест/концерт организовао збор МЗ да мало скупе комшије и да мало пизде на тај проблем. Атмосфера је била, онако, помало надреална. Чак се и мурија нацртала да за време свирке не би неко, како рече виолинискиња, „закључио на основу свог знања и искуства да би он протерао аутобус овуда“.
То сам написао јутрос на Бурундију. Оно што нисам написао је да смо отишли бицикловима (као, уосталом, и бар петина присутних, они што нису из краја). Видели смо и оног чичу, отприлике исписника нам, кога смо запамтили из наше МЗ, и то по томе што кад јаче отвори очи, десни капак му оде скроз горе а леви на пола, делује пола опичено пола враголански. Таман смо сели на степениште од сувог моста (нисам понудио да је носим уз степенике, само сам се сетио да сам то једном урадио), кад ено га Јози са госпојом. И он штогод фотка, штавише мислим да од тога и живи. Сад откако су сами у тој кућерини - син лекар у Словенији, родитеље сахранили - све оно за шта никад нису имали времена најзад долази на ред, и то све одједном. „Ако неке ствари одложим и пажљиво прераспоредим да нигде немам празног хода, можда бих наредне године могао да ухватим две недеље слободно, јебига пет пројеката истовремено...“.
Нисмо остали баш до краја, важно је да смо дошли да видимо и будемо виђени, да попунимо број, ионако ми је време за вечеру а и бешика тражи своје... Ал' је бар била добра вожња. И испробао сам фото торбу, добра је.
Један лик је имао невероватно дугачку косу, оно гледамо и питамо се како тај брише дупе. Два ипо пута дуже од мог рекорда из седамдеспете.
Кад смо утерали бициклове у гаражу, спазимо мачиће како су се размилели. Дакле нису били у оној кутији иза абрихтера (или су можда неки и били тамо, испочетка, мачке имају обичај да их премештају) него испод судопере. Петоро. Наравно, дигао сам блиц и сфоткао их одмах, тако се лакше пребројавају. После вечере сам узео да урадим фотке, и послао ту са мачићима у четни састанак (као и ову горе, уз баш тај потпис „д форс из стронг вид дис ван“). Сат ипо касније зове Линда да пита колико то има мачића и како се зову... Бар смо видели Виолету, главну куму мачију, истина без текста.
Мачићи су Џимини, ал' она их је баталила а бригу (и дојење) је преузела Зелена. У уторак смо их преместили из гараже на терасу, да не оду у подрум па да упадну у ону преливну јаму, тамо их нико неће наћи. Комшија коље пилиће па су остале мачке код њега на гозби - увек има нешто за њих. Кад која покуша да дође овамо да види има ли шта за јело (мачке на сваких 20 минута могу да траже још), Зелена је најури. Биће занимљива недеља.
У среду је била још строжа, нико није смео ни да присмрди, Зелена би сиктала а вала и излазила из кутије да налупа било кога ко се усуди да уђе. Оне три њене лањске, сад већ одрасле мачке, од којих је једна ваљда већ штогод опширна, нисмо ни видели, Рундек и Вафл се само повремено појаве, разлаз...
У четвртак је већ почео повратак. Лагано су се вратили, једно по једно, Џими, Белобрк, Вафл, неко од браће Рок (из Алана Форда, мада су све женке), виђен је накратко чак и Рундек. Ех, таман смо се понадали да неки неће умети да се врате. И најзад сам пронашао зашто у енглеској верзији Бјо не освежава улинковане чланке - зато што сам датуме линкова вукао из српске табеле уместо из енглеске. Чим сам то исправио, изгенерисао је пар стотина чланака где је линк био новији од чланка на који указује. Довршио са убацивањем Житног трга свуда, што сам почео претходно поподне.
Поподне смо направили једну туру резанаца, нисмо одавно. Она је пре два дана направила широке, а за узане нас ипак треба двоје.
У петак је тај карантин већ укинут, сви су пуштени да се врате. Рундек је завршио замену крзна, сад је већ у свом летњем, загасито сивом издању. Он посебно смешно изгледа док му то траје, јер длаку мења од њушке ка репу, па је отприлике у среду изгледао као да има седам сукања - зимско крзно му је жућкастије и за цео цол дуже од летњег.
Опет смо пијуцкали свако друго вече, једном три ипо, једном стигли и до пете, кренуло нас. Негде око треће кренемо да пребирамо по успоменама, где смо све били шта смо радили и... „знаш, кад саберем то све, па колико је било година, бар дваес триес, да ниједном нисмо нигде изашли увече, да нисмо ишли на одмор, и увек смо се држали оног 'ако ми се нешто баш свиђа, нема везе колико је јефтино', и ево ни рачунари нам нису неке звери, ни фоткалице ми нису про класа него виша средња, и пелцован сам од хифилиса, и колико је било година да једва да смо и попили коју, кола сам увек возио стара добра јефтина, и бицикл ми никад није пицнут, не личи ни на шта али добро иде, нити сам икад нешто пазио на гардеробу... све све, без свега се могло, ал' ево откако живимо нормално, нисмо нешто променили навике. Осим једне: меса! Једемо меса колико нам душа иште. И лепо живимо.“
Спомиње се: Алан Форд, Анита Џенифер Бергер (Анита), Бјо, Бурунди, Виолета, Горана Средљевић (Го), Житни, Јелена Средљевић (Лена), Јошка Апро (Јози), Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Рју (Раја), Спрингфилд, Стенли Бергер, Тања Настић, на енглеском
22-IV-2025 - 5-VII-2026