15-III-2025.
Петнаести. Већ псујем сам себе што овај део пишем тек у уторак, 18., јер ми је већ пола изветрило из главе, догађаји се тако брзо нижу па нови затрпају старе. Ово ћу већ морати да реконструишем из главе и из четног састанка на Телеграму.
Дан великог протеста у Београду. Претходно вече смо гледали величанствени дочек пешака, бициклиста и бајкера на Теразијама. На блокада.инфо још нису имали свој пренос, бар не одмах, ал' је Ројтерс имао добру постављену камеру, преко пута од РКБа, наспрам хотела Москве, са невероватним зумом, нешто као онај Горанин Никон, који може да служи и као телескоп.
Данас смо мање више гледали, током дана, шта се кад и где догађало. Све је било тако величанствено, весело. Видели смо око 13:44 и Тању и Милана и Апија како ходају са осталима, бар тај део уз свој блок, где ћеш боље време да изведеш бепче шетњу него кад на булевару има сто хиљада људи... Колико сам видео из снимка што је окачила нешто пре силаска, то је било пуно од Џакарте до Зеленог венца... Око 15:10 су се њих две и Апи вратили у стан, а Милан отишао пешке са осталима у град.
Око 14:00 смо ухватили пренос на блокада.инфо. Први сат су углавном, већ познате нам, водитељке чантрале између себе, препричавајући претходне протесте и своје догодовштине, а онда никако да крене главни програм јер су студенти најавили да неће главни догађај бити на платоу испред Скупштине, тј између ње и Ћациленда, како сад већ сви зову логор тзв. студената 2.0 улогорених у Пионирском парку, где ваљда имају једног правог студента, оног Павловића десеткаша са медицине, и двојицу са празним индексима, а остало су батинаши, најмљени статисти, политичари из СНСа и терористи из расформиране ЈСО, оне што је убила Ђинђића пре 22 године.
(скупштина је лево; први кордон је мурија, па 3м десно 63.; Ћациленд је у парку десно, окружен са два реда густо паркираних старих трактора, па дворедном оградом одозго премазаном некаквом љигом из Дукета Нукета, па два реда мурије...)
(Ћациленд из дрона; десно су стари и нови двор, сад Градска скупштина и Председништво)
Премештање је трајало, а маса је била толика да је неколико километара улица у центру било пуно људи. АЈС је проценио да је на Славији било око 300000 људи, што је једва четвртина простора. Блокада.инфо су имали проблема са преносом, јер се њихова мобилна камера изгледа не ослања на сателит, него на интернет или мобилну мрежу, што не добацује, током преноса су и сами изнели податак да је само на Славији регистровано 1,6 милиона телефона. Оно, ко зна како се то броји, можда се телефон на граници домета пребаци на други торањ, па 100м даље опет, вероватно се то броји као два... Свеједно, огромне су бројке, па смо нашли канал КТВа и гледали њих. Укапирао сам да нам је веза довољно брза да можемо да гледамо оба преноса истовремено. Студенти су имали више погледа из дронова и са виших зграда, и информације са друштвених мрежа како су стизале, а ови из КТВа су ишли сокаком и причали с људима. Сам Шаровић се није појавио до самог краја, пошто је сам постао препрека преносу, сувише је познат и сви хоће да се сликају са њим.
Кад је опалио звучни топ у 19:11, студенти су сликали Славију, овог пута понешто и са земље, док је КТВ био пред Скуштином. Плато је био практично празан, студенти редари су држали кордон лево и десно од њега, само је 63. падобранска била постројена испред Скупштине. Колико смо схватили, кренуле су провокације из Ћациленда, бацали су (пластичне) флаше с водом и камење на ове около, а 63. их је спречила да направе веће срање. Одједном су кордони нестали, жути прслуци (што се овог пута звало 'маркер', бемлига зашто) су скинути. Тек четврти који је од Булевара долазио је успео да објасни да се студенти повлаче, да су прогласили крај (два сата пре предвиђеног), да нема више редара.
Онда су испливали први снимци дејства звучног топа. Па јеботе јесу ли ови нормални?
Већ у 21:58 Лена је проследила снимак са сајта телевизије Н1, где се види дејство тога на масу негде на платоу, виде се у позадини они разлупани трактори око Ћациленда. Тада се и Милан већ био вратио кући, каже да је „у сред 15 минута тишине одједном кренула маса да бежи, нико није знао шта се дешава. Овај тренутак са снимка је био баш језив уживо. Тишина и онда одједном ничим изазвана паника“. Блокада.инфо је дотад завршила пренос, КТВ је још шврљао улицама тражећи Шаровића (нашли су га, и опет су неки хтели да се сликају с њим). „Ваљда сам оборио неки рекорд“.
До 23:00 смо већ знали свашта о звучном топу. Дачић (министар полиције, након што су унутрашњи послови ваљда забрањени) је већ тврдио да топа није било, а оно што је изгледало као неки чудан уређај што је држао неки пајкан на тераси, то је пушка за електронско ометање дронова. Па, оно и личи више на кутију за виолину него на звучник.
Шеснаести. Преподне урадио фотке за претходну недељу. Није било нешто много, осим оног са прерађивањем столица, баш добро изгледа. За онај пар снимака где се види како десетак секунди пре удара топа мурија бежи у бочну улицу се појавио веродостојан деманти, неко од бајкера се појавио да каже да су то били они, они су били резервни редари за ако негде дође до макљаже, и управо су били позвани да интервенишу, неки провокатор је нешто радио ту иза ћошка.
Предвече зове Лена на Телеграм, кукинг шоу, опет је узела готово печено пиле и спремила приде некакав сос од печурака. Држи Тању на боку док јој ситно сецка карабатак, а ова не може да дочека да добије, једе као мећава. Дадиља каже да већ који пут бива да поједе све и онда негодује што нема још. Док је завршавала сос спустила ју је на под, и за мање од пола минута је отпузала до купатила, видела да је Милан отишао на ту страну. Вратила је на њен тепих, овог пута се за исто време довукла до њених ногу. Кад је већ била скоро готова са припремом, зове Нина, те прекинемо па пређемо на тај разговор. Опет кукинг шоу, овог пута правила палачинке. Линда појела четири са нутелом (и шлагом и оним ситним фрцоклама) и после још две празне. Санда није много заостајала. Виолету је довукла у кадар да видимо колика је... до обрва јој је. Јеботе колико је порасла за ову једну годину. Рају нисмо ни видели, ал' каже да је већ виши од ње. Како расту, чудо једно.
Онда сам нешто одремао, умем ја то и увече, и пробудио се таман пре него што ће звати Го. И са њима смо се лепо изразговарали. Стенлијев ћале је повратио нешто апетита, истина сад је увртео у главу да је вегетаријанац. Лоша вест, оладили су га за медикејд, добра вест, признаје му се медикер (или беше обратно?). Свеједно, обезбеђен му је боравак у старачком дому, ваљда ће да га пребаци код оних Румуна кад му прође опоравак. Каже да дефинитивно није баш састављен са стварношћу, канда не капира шта му је и све као да очекује да ће све да се врати на како је било чим изађе одатле. А изгледа да више не може ни да свира клавир, не слушају баш прсти, био се штогод и шлогирао.
Ал' бар смо видели и Нешу и Аниту, баш у добром издању. А онда смо се сетили да је прошла поноћ и да је већ седамнаести, па смо честитали једно другом 46. годишњицу брака и уживали у оној кајсији из 2019.
Седамнаести. Цело преподне читао/гледао вести и реакције на суботу. Чорба и мусака од тиквица за ручак, једна нирвана (нагласак краткосилазни на првом; нагласак на другом би био јужноморавски што је некњижевно, одучио сам себе од тога). Дремнуо после ручка, наравно, а онда сео на бицикл да платим и рачун за Јетел, у петак кад је ишла да испоплаћа остало био сам заборавио да га одштампам - они су нешто ускурац, сви остали шаљу папирни рачун, само они шаљу имејлом. До нове године сам ишао у спаваћу собу да га одштампам са гугоља, а онда га пренео овамо и закачио на Змајчека. Мислили смо да ова прима уплате до четири, ал' јок, до пола четири, закаснио сам три минута. Смрзо сам се ко дупе, и то не табани (иако сам имао само кломпе, без чарапа) него труп. Штити она јакна ал' нисам на време зацибзарио џепове, па ми је штогод продувавало.
Сад у Детелини неко тражи „оно против смрзавања кајсија“. Питам шта, јел то постоји? Неко трећи каже „да, да се ложи ватра“. Најка каже „овај ми је двадесети за последња два сата што то тражи“.
Гледам Шаровићеву шетњу кроз Ћациленд... какав свињац, и то у Пионирском парку, испред старог и новог двора, и прекопута од Скупштине. Тачна слика Вучићеве пропаганде, такви су његови, такав је он. Ти бајаги студенти нису могли бити баш при свести кад су пристајали да дођу, јебо сто евра дневно, ал' сад су одавде отишли озбиљно помраченог ума. Јутрос у Обреновцу заменик председника општине долази на посао и добије бар десет јаја, што у главу што по јакни, док је успео да дође до зграде. Само он, осталима ништа, јер... има их још неколико што су глумили студенте у Ћациленду, ал' само он је јутрос дошао на посао.
Предвече се испоставило да ће сутра у Њујорку бити протест управо због њиховог начелника општинске управе, који је Шаровићу био отео телефон код преврнутог трактора уз Ћациленд, и кога су нешто избегавали да легитимишу пајкани...
Невезано за било шта... паде ми на ум да видим шта им је тачно у енглеском тај гош, из „оу мај гош“. Свуда пише да је то еуфемизам за реч бог. Хм, мора да је то нека јако безобразна реч, чим се замењује еуфемизмом.
Осамнаестог, звао Јозија да студентима понудим комби, кад и ако буде требало. Каже повезаће ме с ким треба (није ме до краја недеље нико звао, можда ни не треба). Издиванили смо се највише о фотографији, каже баца се на хемију, има ствари да се набави, а сад откако му је умрла ташта, њих двоје сами у оноликој кући. Проблем је што има свашта да се набави од хемије и папира, ал' док потрошиш једну туру, више не можеш да купиш то исто, сад оба добављача имају нешто друго. Те је морао да набави скенер па да иде са негатива право у пикселе. Папира ионако има превише, чак огромних формата, ал' старих деценију-две-три, што је већ само од себе одреаговало, не може то да стоји вечно, само канеш мало развијача на њега а оно већ поцрни.
Деветнаести. Опет цело јутро читам вести, и како се у три корака дошло од „немамо звучни топ“ до видеа где је Дачић демонстрирао тај топ пред камерама Пинка и Курира. (што је можда било данас, а можда пре четири године). Такође и видео где он, прилично под гасом, кука како му је тешко. Видно је оматорио и спласнуо, више није оно распевано прасенце од пре десет година. У Елемиру заказују састанак збора грађана, као и на Палилули. У Нишу се СНС спрема да у петак држи некакав свој збор, треба да дођу Вучевић, председник владе (Србије у оставци), Брбана и још један... и већ им се спрема богат дочак, понесите пиштаљке, вувузеле, добоше и транспаренте. Јаја нису посебно помињана.
Пре ручка одемо у пазар - прво до месне да платимо тај рачун за Јептел, што нисам успео да платим прекјуче, па до Лидла да припазаримо штогод, и до Мерета за остало. По изласку из потоњег, она примети да ми је издувала задња десна. Наиђе неко са електричним компресором, те сам га уштекао и надувао то за три минута. Отишли кући, ручали (рагу чорба и мусака од тиквица, трећи дан), а онда изађем да видим јел' гума много издувала... Ту ме спази комшиница те наручим 500кг крушака за јесен. Распитује се за наше унучиће, њена Весна је коју недељу млађа од Виолете, реко „већ је мами до обрва, а Раја виши од ње“... Лети време.
Отерам Јоду у Оптиму, издиваним се са Дулетом, каже Сања видела нас у Мерету... Ма, не бих те познао ван ове зграде, ал' приметио бих те увек :). Испостави се да онај други Јода у граду што је исте боје (нема трећег) припада њеној сестри (од нечег?). Мали варош...
Онда забуна са таксистом, који је добио збуњујућа упутства и чекао ме са погрешне стране улице... тек сам се са њим издиванио. Каже да јако много зависи ко је у централи за микрофоном. Било је у пар удружења где је раније радио да су то били стари таксисти, ма песма, знају све форе и тачно знају које проблеме да избегну. А ово кад за микрофоном имаш слаткоречиву клинку, боже саклони, катастрОфа. И као оно кад је радио у фабрици сточне хране, реко „јел то оно где је директор главни дегустатор“? „Одакле ти то знаш?“. Ех... Елем, каже кад су комерцијалисти били из куће и знали робу и посао, то је ишло, а онда их купи неко и одмах запосли десеторо, нему појма ал' су сви добили службена кола и мобилне, а нит се повећала производња нит продаја. Нему појма. И за то мало вожње, нема 4км, стигне још да исприча како су деведеспрве, кад су се правила сва та ситна трговачка предузећа од два ортака, једног телефона и пола секретарице, имали неку количину шећера, коју су продали тако неком, овај следећем и тако даље, и за два месеца је тај шећер опет био њихов, а није се притом ни померио из магацина. Правили су промет и као сви зарадили...
Кад сам све то испричао, каже „ти као да си ишао парадајз да купиш... будеш пола сата ван куће, пола сата имаш шта да причаш“.
А онда зове мајстор Миле да пита јел' продата кућа. Није, а у ствари и није у неком стању за продају, ал' ако је неко довољно луд да метне 50000€ на сто, нек је узме.
Предвече зове Лена, зарадила се нешто претходног дана, кад нам је иначе редован термин, па ајде сада. Тања сад баш воли да стоји, најбоље њој у крилу, види се како јој се свиђа. И онда у 19:30 крете бука споља. Пиштаљке, вувузеле, трубе паркираних кола... Пустила је Апија на терасицу, договор је са комшиницом два спрата ниже да и она пусти свог, воле они тако да се долајавају, па нека допринесу галами.
Двајстрећи. Ове недеље ама ниједном нисам спавао после ручка, напросто ми се посувратио биоритам, не устајем више рано него одвалим до девет, десет, ево данас и до пола једанаест. За ручак коцкарска* супа са кнедлама и подгрејана пица од јуче (обоје одлично), још мало па ћемо да кренемо до Лене. Послала видео како се Тања купа, набавили су јој кадицу, паркирали је у туш кабину и пустили је да ужива, пљеска прска и смеје се.
До ручка и после ручка једва постижем да прочитам вести на Данасу, до Радара (девојачко Нин) ни не стижем. Око пола један најзад прелазим на месне портале, и шта видим... умро Раде Шајтинац. Нисмо се поближе знали, али сваки пут кад бисмо се срели, попричао би са мном, некако ме запамтио и увек је имао неки занимљив увид у стварност да ми пренесе. Још док смо седели у гледалишту за време пробе за приредбу кад ми је била матура. Генијалац.
Јода је лепо ишао, више не вибрирају предњи точкови, што би обично престало негде до Перлеза, ал' сад је лепше. Истина, била некаква гужва, до Ечке сам гледао у леђа неком спораћу од 40км/ч. За утеху, у повратку је било још горе, пратио сам једног од силаска са аутопута па све до Ченте, који је возио око 60 али је кочио на сваких двадесетак секунди. Несигуран возач, не волим да сам иза таквог, срећом није брз. Напросто се није могло претицати, лепо време па Београђани (и БеогрАђани) долазе овамо. И Стара дуња и Трофеј су били крцати.
То опет значи да сам се лако паркирао, на своје место. Тања је била весела и још више се трудила да буде на ногама, опет смо је добро заморили. Чак је дремнула неких три четврт сата док смо били ту, што смо искористили да сиђемо на једну пуш паузу, добар је нови лифт. Лена је пуштала некакав џез са јућубета на телевизору, и сви се они као јако упињу да се уживе у то што свирају и да добро изгледају, ама то је тако млака музика, без неке мелодије, то све нешто набацано... музика за скупље лифтове. Утом приметим да је у једном бенду басиста левак, на шта се појави питање да ли постоје леворуке и десноруке гитаре. Па реко не би требало да је проблем, обрну се жице. На то ме Милан одведе у своју собу да ми покаже и на електричној и на акустари зашто нису симетричне. На електричној ремен нема где да се окачи за леву страну, а и дугмићи и полуга би дошли изнад уместо испод. А и на акустари је кобилица укосо, каже дебље жице морају да су за тих неколико милиметара дуже, не може то да се испегла чивијом, осети се неки благи раштим, прагови су тако размакнути да би, ко има иоле слуха, приметио да ту нешто није у реду кад би се жице само обрнуле. Ето, види, а био сам убеђен да може. Ал' за толико сам још увек математичар, уважавам доказ.
Наравно, наштрикао сам опет педесетак снимака, већином добрих. Више се и не трудим нешто много око тога да правим баш лепе или баш добре фотке, то дође интуитивно, рука је бржа од главе.
Увече смо се чули са Гораном. Анита је опет направила гомилу фаца, ал' успео сам да је снимим и нормално. Нешу смо видели накратко, није да је баш побегао, ал' није се много ни задржавао у кадру. И он је порастао, и све више иде у оно што сам рекао кад је имао три године - овако је Боуви хтео да изгледа ал' му није успело.
----
* супа од коцке, у ствари две - једна куповна, једна из своје производње
Спомиње се: Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, блокада, Виолета, Горана Средљевић (Го), гугољ, детелина, Змајчек, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Јошка Апро (Јози), КТВ, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), мајстор Миле, Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Њујорк, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), своја производња, Стенли Бергер, Тања Настић, чорба, Џакарта, на енглеском
17-III-2025 - 5-VII-2026