26-V-2011.
Двајшчетвртог напросто седели на тераси и играли канасту. То одавно нисмо радили, а ни за касније се баш не сећам да смо још који пут. Го и Нина воле то да играју, ваљда из носталгије. Мене више нешто не привлачи, одиграо бих можда понеки лорум, што се ту и тамо и догађало, али напросто не можеш се картати кад има ситне деце по кући, прекинеш и онда то више није то.
Двајспетог смо отишли у каштел, њих четворо и ја, јер ипак нисмо хтели да трпамо шесторо одраслих у сакса. Стенли учи српски, чак покушава да пише ћирилицом, чита јеловник... Клопали смо солидно, има снимака пуних тањира из све три фоткалице и ваљда и понеког телефона. Пио сам шприцер, пошто ваља образовати зетове и упутити их у културу, чак сам посебно објаснио да сам наручио намештај, и шта то подразумева.
Под данашњим даном скоро да ни нема снимака, једино снимак са терасе, где се на сточићу виде ПСП и она кобалтно плава пепељара коју су макли у оном кафићу где су нашли Ташка у новинама. (потврђено 2025. - та пепељара је још жива и здрава)
Двајседмог су Го и Стенли отишли у Нови Сад, сад не знам да ли их је Ендер одвезао или су отишли бусем. Били су код Горанине некадашње цимерке, иначе ћерке једне професорке из машинске и једног лика из Комбинатовог ЕРЦа, оног што су га били послали да ме врбује почетком 1989., дакле знамо се са три стране. Она је сад удата, има клинца, а она и муж имају бенд, и то вече су имали повелику свирку у центру, нуз катедралу, наштрикало се стотинак снимака. После сам скинуо њихов тадашњи албум, добри су. Једини албум што знам да је слика брачне среће, уникат.
Увече смо Лена и ја сели у сакса и отишли по њих. Нашли смо се на паркингу железничке станице, докле је њима лако да дођу бусем а нама пак лако да приђемо колима. Пало је и фоткање на паркингу, сад већ има довољно светла а и фоткалице су довољно осетљиве, па то све скупа и није лоше испало.
Двајсосмог смо правили већи ручак, дан пре него што је Нини стварно рођендан, јер је дошла и тетка Јања, ћале наручио торту...
Двајздеветог ме фотке нешто збуњују, јер има нешто снимљено из возила, на панчевачком мосту, дакле ишло се у Београд, бемлига зашто, можда је Лени требало нешто да се однесе. Не знам ни да ли сам ја возио. Предвече, пак, смо сви отишли у Честерфилд на вечеру. Пошто нас је седморо одраслих, Ендер нас је развозио из двапут - већ се сасвим добро оријентише и није неки проблем. Срећом, добили смо дупли сто у ћошку, подаље од разних спортских дискутаната, а ионако смо сами себи правили довољно галаме да се ови не би ни чули.
Честерфилд прибегава истим триковима којим, видим, прибегавају и остали - повећа број столова тако што заузме мало више простора напољу, што је сезонски простор, док може да се седи напољу, дакле април-октобар. А онда направи ту и стреју, да гости не кисну. Па онда око стреје направи зидове од фолије, да им не дува, па онда тај простор још и греје, оним гасним стубастим грејалицама какве смо видели још пре дванаест година у Будиму. И тако продужи ту сезону седења напољу за бар месец и нешто на оба краја.
Са три камере смо наштрикали гомилу фотки. Ништа се битно није десило, нити је шта значајно било речено. Напросто смо уживали што смо сви за једним столом.
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), Ендер Аквила, ерц, Јелена Средљевић (Лена), каштел, комбинат, лорум, МПСШЦ (машинска), Невена Средљевић (Нина), Нови Сад, саксо, Стенли Бергер, тетка Јања, Честерфилд, шприцер, на енглеском
19-I-2025 - 16-VII-2026