Трговачка фирма из ваљда 1992. или ту негде, радили су свашта, имали и велепродају и нешто малопродаје, ал' највише су били познати по кафани код стадиона, где су увек умели да имају доброг кувара. Мени је био проблем са том кафаном што је уз стадион. Јесте да град више нема прволигаша, штавише Пролетер одавно ни не постоји, ал' свеједно се ту окупљају ти спортски типови, има ту других клубова, и лако може да се деси да за суседним столом неко расправља о спортским темама - лови, трговини играчима, ко је кога зајебо и како је судија био купљен. То ми никако не иде уз ручак, ма колико добар био. Сад кад проберем по сећању, био сам тамо једноцифрен број пута - ниједно вече у младости, онда оно пар пута као службено кад је Марина радила тамо па као да дођем да инсталишем демо верзије, једном кад ми је Аваи правио опроштајно, једном 2011. кад смо тамо ишли сви на вечеру (Ендер је терао сакса двапут), једном на годишњи састанак са Маринком и то је то.
Били су у крају где је некад био клуб, у старој газдачкој банатској кућерини, са подом бар метар вишим од тла, ту мора да је био и алватан подрум, а улазило се из ајнфора уз неке дрвене степенице, доста стрме и зајебане. Главна просторија, где су били рачунари, је била мало иза, гледала делом у авлију, а кроз њу се пролазило до задњег дела где је био и веце. Проблем са тим вецеом је био што се канализација лако зачепљивала, ко зна ко им је то радио, па не би пропуштала ни тоалет папир, него ајте молим вас папир одлажите у корпу за отпатке поред шоље. Леле. Већ смо гледали да се тамо што краће задржавамо, и да не заборавимо да се испишамо пре поласка.
У средини те просторије је био огроман сто, који је или склапан на лицу места, или је пре направљен пре куће, кућа сазидана око њега, јер никакве теоретске шансе није било да је унет, нити би се могао изнети без растављања - куће или стола, шта већ буде лакше. Масиван, тежак, непомерив. За њим је могло да седи бар петнаест особа, носио је сва четири рачунара (ваљда и више касније) и још је било места за све папире, пепељаре, кафу и остало. Проблем је био са струјом, кад је то рађено, ваљда у деветнаестом веку, није тога ни било, па је доведена продужним каблом, ал' тај није био довољно дугачак, па је висио на пола метра изнад пода, а пружао се тачно преко тог пролаза ка задњем делу. Фирму смо спомињали као „оно где девојке дижу ноге“ - јер у тој просторији није било мушког особља, чак је и фирма била госпођино власништво (муж је ваљда био власник кафане). Госпођа је такође била згодна, а о рибама да не причам. Ту смо некако најчешће долазили Грги и ја, ваљда смо се били специјализовали за трговину.
9-XI-2024 - 26-VI-2025