24-XII-2024.
Прексиноћ нам није било пијење на реду, ал' нас нешто ухватила несаница, а баш нисмо за сиротињску разоноду две вечери заредом, па ајде да довршимо она два-три деци крушке што је остало у флаши. Лепа, клизи, ма релаксатив, али и расањује. Већ ми се догађало да мислим да ћу заспати до пола прве чаше, па исто тако мислим и код четврте. Е, сад ми је већ мало хладно да излазим и наливам следећу флашу, него се сетим Миме. Што ње? Па, кајсија...
Јесенас кад ми је било друштво на башти, донела је ту кајсију, каже једва стигла да отме, од 60 литара што су испекли није остало ни десет. Брзо то отишло... Е, кад се друштво разилазило, решим да попакујем то што су донели, јер ми иначе стоји, ми тамо не одседамо више (мада је договор да ћемо догодине опет... након што смо већ били одлучили да истерамо још једну сезону па продамо па се предомислили, тако смо одустали и од планова за стару кућу, то је опет сусрет са државом), да не би добило ноге.
Прво смо попили Јасминину, та је лањска. Иста као и пре, нешто блажа од наше, леп укус, све океј. Онда средином октобра пређемо на ову Мимину. Хм, има потенцијала али смета ту нешто, много је свежа. Отпили мало и вратили у флашу. И онда се негде новембра десило да је било баш нешто хладно, иста оваква прилика као сад, ајде опет да пробамо. Много боље.
Сад је била већ одлична, имала баш шмек какав треба. Мораћу да јој јавим какву су прилику пропустили, потрошили одличну ракију док је још била само добра.
Стигло и неких 4600 динара, поштом, од тетка Јање... под старим презименом. Ваљда њен поштар тако навикао, пошта јој је на пљуцомет, знају се сто година. Нема текста на упутници, ваљда опет нешто за неку аренду, што је пичкин дим од лове, ал' ето сетила се, као и прошле године. Не разговарамо се, иначе, откако је требало да нас зове на годишњу даћу за мужа, па није - или није држала, или није звала. Мислимо да се чудила и за сахрану, што смо уопште дошли.
Чули смо се са свом децом и видели скоро све унучиће. Го се још није распаковала како треба, али ствари долазе на место. Нини је прошао пробни рок, на смотри је била одлична са звездицама, сад ће моћи да ради од куће (мада се ми између себе нешто кладимо да ће бар дан-два недељно и да иде на посао), украсила јелку за децу у соби за играње, уз врата од палубе, и неку малу што је Реин оставио код ње (јер му је, мора бити, Фрејс рекла да је баци а њему било жао па оставио код ње) у њихову спаваћу собу. Санда и Линда су запатиле вашке, ваљда преко Алише, она обилази разна места, па је пало пар посета специјализованом козметичком салону, са све уљењем косе и после искувавањем постељине. Истина, америчке веш машине ни немају искувавање, троше топлу воду из бојлера, али и тих 60° је довољно.
Лени се пулс усталио, док смо причали јуче, био је 58 (еплов паметни часовник, цинкарош). Данас је извела Тању на снег (почео да пада јуче, овде веје ево и сад али се топи; код ње тамо се баш бели), послала сладак видео како ова жмирка на белину и на крају и кине.
Стигла и уобичајена празнична разгледница од Берта, у коверту. Каже она, онако још не отворивши коверат, да мора да се опет сликао негде и послао своју слику. Погоди га из прве... Увек је слао слике знаменитости са својих бројних путовања, а сад, колики је, гдегод да се појави, он је та знаменитост. Видим да му чело напредује у позадину, али коса и даље скоро до бубрега. И делује као да је скоро члан у клубу 400.
Па се јавила и Ержики, да јој честита тог божића, а тек после укапирала да је то тек сутра. Каже, одлежала је нешто и у болници, јер ови што јој долазе, кад јој перу косу, замотају у пешкир и оду, не осуше је феном, па се прехладила. А ја сам поподне звао Миму да јој испричам то око њене ракије. Каже она „мораћу следећег пута боље да сакријем... кад сам једном пробала, негде у старој кући, то је нашао млађи син...“.
За вече сам спремио овогодишњи тутифрути (други покушај, овог пута из великог балона, први пут није још био добар, ех, то одлежавање) и дуњу. Три чашице овог првог... хм, није чак ни нешто јако чудан, али овако нешто још нисмо имали. Па, кад се сетимо састава (неких пешес казана), било је ту и кајсија, и смокава, и 15кг купина, и трешње овде са улице, и нешто јабука (са баште и од комшије) и крушака... па, није могло да омане. Само некако као да не удара, блага је, или само добро клизи. Онда смо пробали дуњу, хм, нешто блажи укус него раније, ал' дообра... ајд још пола. Па још пола.
Двајспети. Звала Ержика, заборавила скроз да су се чуле јуче. Иначе, Гита је била ту септембра да среди за овдашњу пензију, и наравно да се није ни јавила, није јој ништа требало и није имала времена, како то већ иде. Увече се опет видели са Гораном, овог пута стигли да видимо и Стенлија и децу, све океј, посао иде, једино оног бентлија, таман је био скоро готов а неко украо точкове (то сам већ чуо, ал' ајде да му дам прилику да сам исприча и мало се растерети), па сад док то среде. Ма, никад краја.
Најзад сам урадио оно што планирам већ годинама - паркирао синтисајзер на сточић уз кауч, па полако. Проблем је што то мени лоше звучи, а још да ме неко чује кад вежбам, не бих баш волео, наслушао сам се туђег вежбања, није то лепо. Те сам ископао старе Сенхајзерове слушке, оне из 2007, на којима не ради један звучник, ал' ради микрофон, па њих убодем у Змајчека, и убодем га директно, и озвучење исто директно, избацим онај преклапач, јер ионако одавно не слушам ништа на слушке, а ове новије (из ваљда 2013.) пребацим на синтисајзер. И гле, боље звучи и, упркос оном што сам рекао да лоше убадам интервале које чујем и не могу тек тако да скинем шта сам чуо, за два минута утрефим „Одлазим млазњаком“ од Бјорк (требало би Бирк, тако сам чуо). Успело ми је пре неки дан да поскидам нешто њених ствари, и, на њено наваљивање, доста материјала од Томаса Бергерсона. Занимљив концепт, задружни симфонијски оркестар, без диригента, раде више као рок бенд. Иако је оркестар толики, музика је доста једноставна мада не баш скроз... Вуче мало и на Долдингера и на Мориконеа... ма све скупа може да се слуша, далеко од тога да је лоше, до мене је, волим компликованију музику. И ето и она је додала нешто на плејлисту.
Двајседмог сам коначно одустао од гледања Фарскејпа, негде почетком четврте сезоне. Оно, није да немају неку уздужну причу, не ресетује се све на крају сваке епизоде и редослед приказивања се тешко ремети (било је нешто почетком треће године и приметило се баш), и штавише сад на меку, у пуној резолуцији, изгледа боље него што је пре двадесетак година на тевеу, и прича чак боље држи, онако у збиру... Ал' зајеби, види се да га пишу на брзину, да се изводи не најбоља идеја него она која ће најбоље да забави екипу или да прилику глумцима да раде нешто друго, па се ту појављују и два Крајтона, два-три Скорпијуса, чак се премештају у цртаћ (!) па онда и у видео игру (!). Прекинуо сам на оном месту где је требало да најзад нађу Земљу... а не, то су већ сви радили, бар три гране Старог Дрека, доста. Онда рекао Лени да сад може да ми да име и лозинку за Хабео, што је прорадило из прве, и кренуо да гледам „Сестринство“, што се зове некако другачије да би се у наслов убацила реч Дина са двотачком, то се још увек тако носи. Погледао пет епизода, све рачунајући да треба да их има осам. За сутрадан ми остао сизен фенели (како Амери изговарају „season finale“, финале сезоне).
Да не пишем испочетка, ево критике коју сам (тек петог јануара) написао за Бурунди:
Шгјз, добро је ово, и под један није то то уље на челику као у Пространству и још десет других ствари, а и Задужбина је више у златној прашини него челику (а онда сам ту фору видео још десет пута у наредних пола године). По дизајну, добро се разликују амбијенти - башка норвешки Ланкивејл, башка царска палата и околина, башка оно мало осталог. Чак сам се био наоштрио да гунђам, поведен овим што си написао, оно међутим јок.
Повелик плус је што су се слабо држали књиге, као уосталом и Задужбина, јер зна се од чега се пита не прави, ту је морало доста да се убаци и избаци. Занимљиво ми је што Вилнев ама никако не спомиње навигаторе, а овде их спомињу једном реченицом, еснаф ниједном, а то што се транспортери крећу савијањем свемира се јасно види пред крај, али не објашњава нигде. Елем, та преправка је дала добро обртање радње у цик цак, ту се прилике мењају из минута у минут, одлуке и планови мењају како већ дође, врло динамично и, опет, срећа што се не држе књиге (коју не намеравам да икад поново узмем у руке, оно је писао неки рани ВУм или бар суфлирао) па више пута нисам могао да погодим шта следи, мало ли је.
Двајсосми. Најзад у мрз плаџеру десни клик не ради песму коју сад свира, него на коју се кликнуло. И ради на више песама одједном. Једино што његова решетка не уме да изабере несуседне редове, ако их већ има више. Одустао од гледања „Фарскејпа“ негде након увода у четврту сезону, ту су већ увелико изгубили компас и пали под свој утицај, само пресвлаче своје ликове у ситуације из филмове које екипа воли.
Направила лењу питу од јабука да сутра понесемо, не одлична, него је први залогај био скоро трансцедентални доживљај. Невероватно.
Те смо тог двајздеветог отишли и на тај заједнички ручак. Била је поприлична магла, па смо кренули већ у 11:40, рачунајући на спору вожњу. Међутим, магла се разишла већ код ечанске окуке, где је некад била кафана „Кратка станка“ (из времена кад је телевизија била црнобела и ишла углавном уживо, па ако заврше брже, овај натпис је био на екрану више минута). Док смо стигли, увелико је сијало сунце. Још је било снега, у крпама, по травњаку.
Лена се баш здала око кувања, а Тања је таман нешто кмечала кад смо стигли, па је било нешто на ивици панике, како сад стићи све, но баба ју је узела у руке и за тили час је све легло на место. Клопа је била одлична (чак нисам све ни стигао да пробам - шницле, пире и бар још једну ствар), ћурка испечена баш како треба, неки медаљони од лиснатог теста, бри сира и још две-три ствари (нешто воћно, нешто орашасто, ваљда пистаћи, и... ма немам појма, ал' укус одличан). Издиванили смо се и са Стојаном... ех, увек репортер, уме да те навуче да причаш. Крене са „како сте се навикли на пензију“, заврши се мојом тирадом на рачун ајти мурије („пријатеље ометају, непријатеље засмејавају“). Наштрикао неких осамдесет фотки током дана.
У повратку, магла је почела већ око Ченте. Возило се доста споро, јер чак и кад би се магла разредила, на челу колоне су била нека тројица спораћа са малим међусобним растојањем, нисам имао воље да се залећем. Има ко је имао, претекло ме бар њих осморо, а до куће је испред мене било само четворо у колони.
За спавање смо се сетили лањске јабуке, и добро нас је кренула. Е, док је се опет сетимо, биће преклањска.
У понедељак је ишла, сад већ по потпуној магли (проширила се већ и на Београд и даље) да припазари шта је већ требало за ручак, и срела Звезданину сестру, е ајд да платимо ону полутку, да не носимо дуг у нову годину. Е и њој се то баш врзмало по глави, ајде. Те дође она, срачунамо, платимо, крене тако с врата да кука како су јој оставили гомилу посла по фирми („јесам ја машински инжењер са 50 испита ал' то не значи да имам било каквог појма са књиговодством, а не, умећеш ти то, и оставе ми све тако и куд који“). Но, и то смо скинули са дневног реда, и млеко смо исплатили за децембар, све је чисто, може нова година да дође. Увече неким чудом чујем кад ми је звонио телефон - често промашим тастер кад га укључујем па сваки пут помало утишам - звао Борче да потврди за сутрашњи дочек. Све океј.
Те смо у уторак утоварили, у онај мој ранац из 2003, кило вина и кило ипо оне кајсије из 2019. и кренули у лепу шетњу по магли. Нешто се разредила али у ствари не попушта, таман за фоткање. Додатни поени за иње свуда, било је тек -1°, не претерано хладно, па сам шкљоцнуо доста тога успут, и боље је испало него по прошлој магли. Драгана је нешто била споменула да се маскирамо, па смо мислили да изведемо ту нешто симболички, она да се нашминка (што не ради већ 30 година, ал' ето купила нешто у Лидлу прошли пут) а ја да натакнем шешир, кад сам већ вечити шеширџија и имам шешир само га никад не носим. Ту се и она сетила да има шешир, па смо тако маскирани дошли („нико нас успут није препознао!“ - наравно, нисмо никог ни срели). Кад смо стигли, код њега је било нешто мало светла, а реко мора да је направио штимунг атмосферу. Звонимо, зазује врата и уђемо, међутим ко зна ко нам је то отворио, можда је његов комшија чуо па нас пустио, у стану никог, отишао он по Драгану. Седнем на степениште и, као и прошли пут, шкљоцнем пар комада док су се пењали. Па се испоздрављамо и навалимо на кајсију и предјело.
Борче је спремио смешне капе и кравате, онако америчке крисмиси (в. Кућни), па је то било уместо маскенбала. Девојке и он су то стављали углавном само за сликање, ја вала нисам скидао. Нисам много смео ни да мрдам главу, капе су изгледа дечији бројеви, ни пола темена ми не покрива. Кравату нисам ни стављао око врата, него закопчао друго дугме од кошуље око узице, па онда закопчао горње преко тога, и избацио кравату преко њега. Тако, ништа око врата, а ради као право.
Кајсија је добро ишла, мислим да смо сви попили око 4, домаћин преко пет, брз је. То је, наравно, потрајало, па смо вечеру одложили поприлично. Тек у 22:30 је испало да ону роловану плећку тек треба ослободити оне гумене мреже, што је Драгана узела на себе. После сам ја то кренуо да сечем на режњеве, ал' сам био сувише прецизан, танко сам секао, није се то стегло, није шницла, па је преузела она и секла то дебље. Таман смо стигли да вечерамо до поноћи. Ватромета је било на све стране и ништа се није видело, јер јебига, магла. После смо чули да се нигде није видео ниједан ватромет, ни у Београду велики градски (онај на води), само је магла на небу нешто мењала боју.
Те смо се ишчеститали, изљубили и онда кренули на шампањац. То што је он спремио је вероватно било океј, ал' не, има да пијемо Рубинов Милион, што је Драгана негде ископала, ко зна откад. Сликао сам ово само зато да са етикете прочитам датум - па, 27. октобар 1992. Са отварањем је ишло потеже, јер више није било притиска изнутра, нема шта да изгура чеп, па смо се доста дуго гњавили, ал' успело је. А оно... ни налик шампањцу, ово је више личило на некакав стааари вињак, и по боји и по мирису, осим што је вероватно било без алкохола. Мада, не знам куд је могао да испари, мора да је оксидисао у нешто друго. Но, нема везе, попили смо сви по отприлике пола чаше и онда дигли руке, препустили све то Борчету. Он је то здушно слистио, а ми смо прешли на розе. Наравно, јер смо нас двоје рекли да ћемо бело... испало да белог ни нема, ајде розе.
Дозивање таксија је мало потрајало, ал' ухватили смо један у 2:28, брбљив неки дечко. Каже сад ће гужва, на два-три места је дочек већ готов, а сад ће у три да се позатвара и све остало, биће да их неће бити доста.
И тако смо, све кроз маглу, закорачили у нову годину.
Спомиње се: Бурунди, вињак, Горана Средљевић (Го), даћа, дочек, Драгана Витас, Змајчек, Јасмина Влајин, Јелена Средљевић (Лена), Кућни речник, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Маргита Гунароши (Гита), Мерима Табарски (Мима), мрз плаџер, Невена Средљевић (Нина), Реиналдо Аквила (Реин), Реџиналд Бертон Кејп (Берт), Росанда Аквила (Фрејс), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Стелуца (Звездана), Стенли Бергер, Стојан Настић, Тања Настић, тетка Јања, тутифрути, на енглеском
24-XII-2024 - 5-VII-2026