15-VIII-1973.
Датум је отприлике, овог нема у дневнику, нашао фотке и сетио се приче око њих.
Две серије фотки у авлији. Једно са Слађом, која је и даље редовно навраћала. Код нас јој је безбедно место где може да запали и дивани се, а само десет минута од куће. Не знам чија је била идеја да се сликамо, кевина или њена. Не марим, ово је сад безазлено.
Друго је рибетина која је ћалету држала часове из матиша. Долазила је још од пролетос, ћалету је матиш доста зарђао, никако да положи. Па је долазила у серијама, за сваки испитни рок, дакле април, јуни, септембар. На крају је и положио и више је нисмо видели, ал' док је трајало постала је скоро кућни пријатељ*. Моји су умели тако да се друже са млађима, чак су усвајали и моје (касније наше) друштво, понеко би био више пријатељ њима него нама.
Али ова серија ми делује сумњиво, мислим да је кевино масло да ми не само парадира овако разбацаном рибом испред носа, него и да се сликамо, све рачунајући да ће моја драга да види те слике па ћу да клечим на кукурузу. Осим што је то рачун без крчмара - ем је ова бар четири године старија од мене, можда и шест, ем никако није мој тип. И видела је фотке и ама ништа није било.
Скоро двадесет година касније сам чуо како је по зими истеривала кола уназад из авлије, гледала лево десно и трипут се закуцала у кола тачно иза себе. Неко јој се паркирао тачно на навоз, гледала је лево десно, назад није. Има и друга прича, кад двојица излазе из наспрамних капија, гледају лево десно и нагузе се један на другога, дали гас истовремено.
----
* разлика се лако објашњава изреком: кућни пријатељ дође кад хоће, пријатељ куће хоће кад дође.
Спомиње се: Славица Тејин (Слађа), на енглеском
7-VIII-2022 - 31-X-2025