јануар 1992.

Одговор неом лику по имену Max.Headroom на сезаму, згроженом што је видео да негде уместо Jackson пише Džekson итд.

Одурно је то што су те одвикли од нормалног ћириличког правописа, па ти изгледа чудан.

Mackxs, ако ти је до оригинала, само за тебе ће сезам обезбедити скениране оригинале имена свих Кинеза, Арапа, Јапанаца, Корејаца, Вијетнамаца, Руса, Јермена и осталих, како се који буде спомињао у расправама. Они припадају шачици бедника која није усвојила латиницу преко свог матичног писма. Сад ћеш рећи да Кинези имају пињин препис, да Руси и Вијетнамци и остали сви имају званичне латиничне преписе, или бар правила за њих. Имају, али их нису дигли на ниво обавезе - то је за странце.

Да обрнемо - на колико језика би написали _твоје_ име и презиме како треба? У колико земаља би се уопште потрудили да размишљају о томе, а у колико би те смандрљали како стигну? И зашто бисмо онда инсистирали да (западна страна) имена пишемо у оригиналу? Зашто само западна? Да ли сматраш да имена афричких председника треба писати онако како се пишу на енглеском или, како налаже наш правопис, онако како се изговарају? Ја учих у основној школи да те земље одавно нису колоније.

Кад смо код тога, смешни су ми Хрвати са тим исписивањем (западних) имена у оригиналу. Под један, не умеју да их прочитају, а најчешће ни да их препишу како треба; под два, на свим могућим спортским преносима свака земља форсира свој језик (макар уз још један светски) да се појављује на рачунарским исписима током игре, само Хрвати исписују строго на енглеском, и без шћђ (setza li se netko Sande Dubravtzitz); под три, управо су се они својевремено бунили против Мађара управо кад су ови стављали своје натписе на железничке станице :)

Бокте, ал си ме повукао за језик... ма, ово чучи у мени одавно, али си нашао окидач. Свака час.

Касније током месеца, Грги и ја смо се нешто враћали са југа Баната. Завршили смо шта смо имали од муштерија тог дана - ваљда оног лика у Алибунару, ону банку у Пландишту и њиховог грозног Оливетија за штампање у штедне књижице (посебна прича). Терали смо другог југа, оног црвеног. Температура је била око нуле, друм влажан, а док смо ишли кроз Иланџу укапирам да није влажан него поледица. Кажем му, он успори на ваљда 30. Главна улица се пружала право до у недоглед, али на километар после центра укапирам да то улична светла иду право, а да главни друм скреће лево... Кажем му, а он крене да кочи. Нее... и крене валцер по леду. Прелетимо десно преко јендека, ту је метар ипо дубок, у старим селима је то норма, и слетимо с оне стране, као да смо скренули. Мотор и даље ради, касетофон ради, волан неће скроз лево-десно, убаци у прву а кола не мрдају, ветробран напукао... Оно јесам га ударио главом али није пукао с моје стране, нема ту центра удара, само пар усправних пукотина. Изађемо и видимо да је десни точак ушао 20цм унутра и да је цео десни ћошак угуран. Ајд пешке до центра да нађемо телефон. Нешто ме боле леђа.

Чек стани мало - ударио главу, боле ме леђа? Ако сам ударио главу, то значи да није била нека брзина, чим се појас није закочио. Што онда леђа? Требао ми је цео минут да се сетим: тог јутра су стигле плочице за под. Камионет је био паркиран пред прозором и тип ми је додавао кутије кроз њега. Узмем кутију, пренесем је два корака, спустим, следећа. Није лако ал' цео дан ми није било ништа, док нисам изашао из загрејане кабине и кренуо у шетњу кроз село.

Кафана је радила, звали смо Салета, он средио са АМД, ови послали тегљач, за мање од два сата смо били на путу кући. југо је поправљен за пар недеља, и ишао је још годинама, али оџак никад нису наместили да лежи тачно, па је био доста бучан. Отад смо га звали трактор.

Негде ове зиме, кад је снег већ био почишћен и на свим тротоарима стајале високе гомиле, зове ме једне вечери онај пицопевац Ивица, да му хитно средим нешто. Није први пут, и прошли пут је било нешто тако увече, опет нека хитна ситница, па смо гледали како уз ограду од оног војног складишта (био сам једном тамо, за неку једнодневну вежбу, немам појма око чега смо се тад зајебавали) стоји пар стотина родитеља да приупитају војску где су им деца. Јер су их покупили бајаги за вежбу а знало се да их пакују за славонски фронт, у рату у ком не учествујемо. Овог пута је било нешто друго да се види, гомила камиона у кругу Лебарпрома. Каже то возе брашно за Косово, из робних резерви, које делом стоје овде. Па зар није несташица, јеботе, пола приватних пекара већ позатварало радње, немају где да купе брашно. Е, за браћу Шиптаре мора да буде.

Решим ја њему тај проблем, ваљда се нешто мењао метод обрачуна на млинским фактурама (рабат најзад премештен пре пореза или тако нешто), завршили, ожда попијеш нешто. Па, не возим ја, ти возиш, може. Дрмнемо по један вињак, па ајде около преко Чурде, јер она пречица, што би скратила пут са 6км на 2, још није била изграђена. На раскрсници у Чурди га спопадне мурија, да дува. Наравно да је надувао, нема везе што је био само један вињак, кад је био пре десет минута. Крене он да богоради, да спомиње неког Божу Заклана (начелник нечега), ал' јок, не јебу ови, запишу све уредно... и пусте нас, с тим да ја возим. Океј, мене нисте терали да дувам, важи. Ма мора да га је неко узео на зуб и јавио да долазимо, у два пива да је сваки трећи портир у Лебарпрому био удбаш. Ал' да идемо прво код њега, да му нешто помогнем.

Ми код њега, а оно велика соба где је пола намештаја склоњено у страну... Каже јебига, сад сваки час нестаје плина, мора да реактивира ТА пећ, а кад ју је деактивирао, одгурали су је у даљи ћошак, и сад треба да се врати, неких 4-5 метара, до места где има трофазни прикључак. Пробамо ми ту да померимо - он ја и још један комшија, а јок, не иде, цркли смо а померили је једва нешто мало. Хм, иде он код другог комшије, тај има специјална колица за те ствари. Оде он, стојимо нас двојица и чекамо, његова жена нам прави друштво. Гледам, могли бисмо да је преклизимо али бисмо издерали паркет. А да... хм... питам госпоју јел има оне комаде тепиха што дођу на прагове врата између соба. Има, како да нема. Дај два, биће доста. Донесе она, а ми накренемо пећ да може то да се подметне под ћошак, па на другу страну да се довуче под други, па тако за сва четири ћошка. Е сад можемо нас двојица то да прегурамо, лежи на тепиху па неће дерати паркет.

Дође Ивица са колицима, и види да пећ није тамо где ју је оставио. Гледа около, „шта сте то урадили?“, „мало зен концентрације, док ми проради телекинеза, после иде лако“.

Касније сам ову згоду препричавао као пример програмерског (или математичарског, ко ће то разграничити) начина размишљања: имаш почетно стање, имаш задати циљ, имаш проблем да од тог стања стигнеш до циља, и гледаш шта од алата имаш на располагању. Природа самог проблема није битна, нема везе да ли си икад решавао нешто из те области, решавао си већ сличан проблем. Једино... шта је за математичаре слично чему, дефиниција би ту била врло растегљива.


Спомиње се: Александар Расков (Сале), вињак, Ивица Слишевић, југо, ЛебарПром, сезам, ТА пећ, удбаш, Ференц Герег (Грги), Чурда, на енглеском

17-VI-2021 - 25-VI-2026