новембар 1970.
Крећем поново енглески код Софије Летин ове недеље. Иде и Слађа, од нуле, не зна ништа. То ће јој пре бити изговор да наиђе чешће и буде мање код куће. Мада ко зна, можда ће нешто и научити. Наравно, после сваког часа ће да сврати мало.
Заиста сам се обратио Ј. и предложио јој себе за дечка. Записао сам читав дуги дијалог, доста мање заобилазан него у другим сличним приликама раније, али на крају и даље неће. А и било би технички незгодно - сви су они из неких села, о којима не знам ништа, никад нисам ишао тамо сам, а и то што сам ишао, ишао сам са ћалетом, дању, о његовом послу. Дакле, за мене тера инкогнита.
Петог сам већ покушао да од ње извучем објашњење, што не, и добио само "не могу и нећу да објашњавам, не желим то", опет неодређено. Ал' смо тада имали проблема са комуникацијама. Нисмо могли да говоримо отворено, вишак искрености је неко могао да употреби да те сјебе у најгорем тренутку. Тако нисмо знали шта оно друго мисли, преговарало је двоје добронамерних мутавих, немајући поверења ни у кога, па ни у једно друго. Није тај страх да ће те зезати комшије или самозвани чувари морала, и ко све не, био најгори - било је увек прича о раним трудноћама и овако или онако упропаштеним животима. Лако је било абортирати, анонимно и бесплатно, али је остајала рана, кривица а било је и здравствених последица, није то било савршено. А у неким случајавима није било више трудноће, никад.
У ствари не, то објашњење које није је било дан раније. Овог пута само ћутање. Добро, ћути, ја покушао.
Увече смо се сви нашли у граду, да се нађемо испред Прлеског кад попазаримо шта ко има. У неком тренутку Слађа примети да фале Дуца и Драгана. Канда су њих две нешто решиле да је зезну, ал' нисам записао у чему је био штос, сад немам појма. Те нас двоје кренемо по штрафти, тј корзоу, и ту она развеже - дугу дугу личну исповест, па сам се нешто предомислио око ње. Није да је она баш тако хистерична, нервозна или ћудљива, него много брине за друге. За Драгану и Чојића, данима није могла да спава. Она и Дуца јој истоваре своје невоље, растерете се и мирно спавају, а за њу нико нема разумевања. Ту је и сама крива, да их пусти да понекад ударе главом о зид, ваљда би се узеле у памет. То сам јој и рекао. Два дана касније, овако:
Драгана: е мува ме онај дечко... шта да му кажем?
- штагод хоћеш, твоја ствар, заболе ме.
- шта ти је данас, шта си тако смотана?
- смотана, па шта.
- ма носи се
- и ти
И каже да јој је сад много боље.
Ту негде сам за време празног часа, неко од професора се није појавио, отишао са Возом на невероватно место за које нисам ни знао да постоји. Експрес ресторан, на пола пута од школе до хотела Централ на углу, у дворишту кроз које се пролазило до реке. Као да је ту био некакав магацин па је прерађено у ово, као што су и бројне друге старе куће прерађиване по више пута. Теоретски сам знао шта је експрес ресторан, узмеш тацну па је вучеш по оним шипкама дуж топле витрине, у којој је готова клопа већ у тањирима, узмеш шта ти се свиди и на крају витрине је каса где платиш. Ово је први пут да сам се у њему и нашао, а после сам чуо причу (непроверену и непровериву) да је најстарији у земљи. Други културни шок је бурек с месом (млевеним). Дотле сам мислио да је бурек искључиво са сиром. Узимао сам кулинарска ограничења здраво за готово, требаће ми године да их се отарасим, једног по једно. А није ни био лош тај бурек са месом.
Ово је била ваљда последња прилика да се завири у то место, јер је убрзо било затворено - иза угла се већ градила Трпеза, са много бољим експрес рестораном.
Ове две фотке су, наводно, из 1964 (не знам више где сам их наватао, могуће да их је снимио Сликер), мада се мени чини да су снимљене нешто касније. Око Текстилове зграде (она са белим терасама, види се и у левом крају друге фотке) је још грађевинска ограда, може бити да је годину две касније. Није се отад много мењало, ово је исти призор само сад има више кола. Лево и десно од те зграде је остало празно, није никако било уређено, само утабана земља, и то низбрдо, јер је пошта, одмах иза, на некадашњем бедему изнад старог корита реке, иза поште има ваљда пола хектара полумочваре, где расте трска и легу се комарци. Десна страна је после некако (лоше) избетонирана, и уз зграду где је Борово (тамнија спратна на другој слици) су нанизани киосци, који су ту остали још скоро педесет година. Био је и по један киоск са леве стране, на доњем крају ваљда Аутобандин, где су продавали жетоне, оне бушне парице, кад су били уведени и где је седео диспечер, а на горњем крају, према пошти, нека трафика, ваљда Новости, која није дуго издржала ал' је на њеном месту остала бетонска табла, и даље оивичена угаженом земљом. Није ваљало ићи туда после кише, таман довољан нагиб да може да се љосне.
Ово испред Волте (робна кућа на средини доње фотке) је редован корзо, како је изгледао преко дана. На горњој фотци сви ти што стоје близу коловоза чекају аутобус - за Багљаш, Граднулицу, Грош, Чурду, ту бих ја силазио. Прекопута бих чекао свој бус - за шећерану, кожару. Ови са Руже би чекали чурђански, то је била кружна линија која је увек возила у оба смера упоредо.
У кућици иза Волте је била Форумова књижара, ту су умели да имају добрих плоча касније, још нисам био муштерија. Коловоз је био опасан. Ове две траке са стране, где су стајали аутобуси, су биле асфалтиране, вероватно калдрмисане у некој претходној верзији, али ова средина је била чувена жута цигла, која је и сува помало клизава, а чим се иоле покваси, пази како ходаш, а о вожњи да и не говоримо. Мислили да је више нико нема, да је то направљено специјално за Велики Бечкерек во оно времја. (После се испоставило да је ту неко направио добар посао за оно време, јер сам исте такве цигле видео и у Сомбору, Суботици, Софији.)
Нешто смо често имало по празан час, што бисмо углавном користили да седимо у учионици и зезамо се, још нисмо масовно капирали да је то прилика да шмугнемо у град. Пошто је Гимназијска улица стражње сокаче главне улице, били смо практично у центру. Нашле би се карте, па би се играле седмице, и зачудо ту су сви играли по истим правилима иако су били из различитих села. Једном је улетео домар, „ааа... па ви се картате, па ја за то могу директору да вас кажем... (и утом дође Шишкету иза леђа, погледа шта има) играј тог кеца бре“.
Било је и друге зајебанције. Неко (мислим Бајче) је имао нечију личну карту (још нисмо морали да их имамо, то иде са пунолетством) само да би читао наглас извод из закона о личној карти али тако да се свако помињање те исправе замени гаћама. „Дужност сваког грађанина је да има гаће. ... Грађанин је дужан да органу* унутрашњих послова, на његов захтев, стави на увид гаће“ итд. Друга зезалица је била да један рецитује, а други између свака два стиха умеће, наизменично, „у гаће“ и „без гаћа“. Тако оно Змајево испадне
узо деда свог унука у гаће
мето га на крило без гаћа
па уз гусле причао му у гаће
што је негда било без гаћа
И тако до последње строфе. То смо извели Бајче и ја, ја стихове он гаће.
Деветог, у позоришту, немам појма шта смо гледали ("Ко би се једио на мушке" по Кости Трифковићу?). Неко је ишао по учионицама и продавао карте, ал' само Средљак и ја смо узели. Географичарка, стара фрајла (волела момке и презирала девојке, променила презиме јер је садржавало незгодна три слова), каже "а што ви путници не искористите предности града као културног центра, кад вам је већ на располагању", ал' нико не трза. Покушао сам да наговорим Ј., макар штоса ради, знам да има тетку у граду, ал' "неко би морао до тетке да ме прати". Па, "па ево ту сам, ал' не бих у мене имао поверења", што је схватила како треба, насмејала се од срца, и наравно опет не.
Слађа била на првом часу код Софије Летин. Упрпила се стравично по читавом телу, док нисмо ушли. А онда све оно обично, та једна соба, ова девојка што говори сасвим нормално и баш уме да помогне. Преседео сам први час. После смо само седели и причали, чули нешто трачева о другим професорима (она је сад већ радила у гимназији) и то је било то.
Увече ми се није ишло самом у позориште, па кренем преко Руже. Послужила срећа, ено њих три. Дуца одлично расположена, значи Слађа само пизди и мрачи. Тј уз прекјучерашњу исправку, ово је њен нормалан бес. Остао сам са Дуцом цело вече... кува се ту нешто. Стала је уз мене чим смо се окупили и није ме напуштала. Успут смо испалили целу кутију шибица из чистог зезања, а кад су ове хтеле да сврате до парка да попуше, рекох "е немој у парк, мрак је, сви се манијаци ту скупљају", па смо то прескочили. "Добро си нас извукао, ове две би нас линчовале кад би виделе да нема шибица", "гле, нисам на то ни мислио", "нема везе, ај да их опет пређемо... оне ће иза цркве да запале, тако, ајмо ми назад". И окренемо око цркве у супротном смеру, она купи пакло Југославије и нове шибице, и станемо иза цркве али нас ове две не виде, дели нас ћошак. Нисмо се појавили док оне нису кренуле, онда смо их позвали, па су морале да нас сачекају. У позориште смо ушли заједно, предали капуте под једним бројем, и отишли горе у ложу са стране. Слабији је поглед одатле, али и ка тамо, нико не види шта радимо. Овог пута нисмо били у истој ложи, дакле рука преко преграде (то је ваљда било овог пута а не прошлог).
Сутрадан, у школи, питам је да ли се сећа оног разговора од пре неки дан, шта би било да међу нама настане пар, да ли би се друштво разишло, па је рекла да не би. Шта ако бих предложио опит... на недељу дана, да видимо шта би се десило. "Не знам"... али кад сам рекао "предложио", појавила се искра у оку и тај полуосмех. Да ли је ту очекивала неки тренутак, и да ли је прижељкивала, не бих знао.
О дочеку: ако прођем одличан, може. За невољу, пет имам само из руског, матиша, латинског и биологије, остало је горе, до двојке из историје. Оно, историчар јесте строг, сваком улије страх - мада то обично уради само прве године, после ради само и не мора да се труди. Даклем, тешко биће, нарочито што до дочека има две недеље мање него до краја полугодишта, а и више ако бројимо од почетка припрема. Ако не будем одличан, "дочекуј гдегод хоћеш, само не овде", а за све три кеве кажу "код њега или нигде". Дакле мораћу некако да прогурам то. А онда једно вече ћале каже "ма пусти их нек праве, јебемуматер". Победа! За ово је Слађа пољубила моју кеву.
Бака је притисла где не треба кад је споменула, пред њом, да мисли да немам девојку. Она рече да нема ни она дечка, па шта - толики мисле да сам ја тај, да је скоро свеједно. Лакше овако. Аха, да, а колико си живаца потрошила за Сарчу?
Седамнаестог дођу она и Дуца, ова на енглески, ова на зезање. Села касније на под испред кауча, сео онда ја поред ње, и још смо тако седели (рече ћале "као мачићи") кад се ова вратила. Како нас је спазила, тако се натмурила, чак је ћале после рекао "нисам је знао овакву". Дуца и ја смо се, пак, баш зближили и питао бих је тада да смо остали два минута насамо, ал' нисмо.
Па сам то сутрадан... у углу хола у школи, "не знам да ли ме ти то бариш у последње време... али штагод да је, успело ти је. Хоћеш ли?". Сложила се, полутихо, рекох "немој тако преко воље, да или не" "да". И онда је звонило, разлаз.
А ја се педесет година сећам да су нам то средиле ове две, да у ствари никад нисам освојио девојку, било је (скоро) увек да ме некако изабере или среди преко другара, својих или мојих. Кад оно види, било оно право. Ваљда... Е сећање, лажове матори.
----
* когод је радио за СУП, дакле сваки пајкан, је био орган унутрашњих послова, по дефиницији курац.
Спомиње се: бурек, Веља Бачикин (Бајче), Градивој Сарчевић (Сарча), Градивој Средљев (Средљак), Градивој Чојић (Чојић), Грош, Драгана Витас, Душица Тошин (Дуца), Здравко Сметовачки (Воза), корзо, Мића Брашин (Сликер), Прлески, Ружа, Синиша Штетин (Шишке), Славица Тејин (Слађа), Софија Летин, Трпеза, Чурда, шећерана, штрафта, на енглеском
23-XI-2020 - 10-VII-2026