Другог октобра спортски дан у гимназији, граду дан ослобођења па се не ради. Добро зезање. Слађа ме упознала са Сп. из 2. разреда, хтела да ме види пошто се већ толико наслушала о мени. Она се често спомињала наредних годину-две, али је пљунута иста она, нашла врећа закрпу. Увек је од нечег болесна, оволико јој фали до слома живаца, несрећно заљубљена, све преписано. У ствари никад нисмо били у истом друштву, ни сели за исти сто. Сећам се само имена и помало лика.
Драгана и Чојић су се дефинитивно разишли. Она се заљубила у Сарчу, популаран изгледа.
У недељу 4., Дуца, Драгана и Слађа дошле ненајављене да пробају цигарете што им је ћале донео из Мађарске. Набавио ми је и остатак прибора за лабораторију: жуто светло, тацне, чак и тозне за развијање (руску за 2х8мм, источнонемачку за 35мм, али не са спиралом него одстојном траком, сувише крутом па никад није радило како треба, остајали мехурићи где развијач не допире). Освежиле ми дан, нагло ми се поправило расположење, стигло надахнуће па сам се још боље зезао. Дуца скратила шишке, баш слатко. Опет сам се загрејао за њу.
Има нас превише са истим именом - Сарча, Средљак (мој пар из клупе, биће добрих забуна), и још и Жара. Кад неко спомене једног по имену, обично ништа од тога, кажи на ког мислиш или пропаде штос.
А то да је Слађа са Чедом Јарболом, лош фазон, измислила, није било.
Кренула прича о паровима који су прво било стари добри другари, већини то не иде, неће од тога ништа бити, осећа се некако погрешно. Већина не би хтела или не би могла, као да се другарство тим издаје. То је ваљда мој проблем, хоћу прво да се упознамо, а онда постанемо другари и онда нема назад.
Умрла и Џенис Џоплин. А таман су почеле да наилазе њене ствари, сећам се да сам сад септембра чуо неку новију верзију „Летњег доба“, где је гитара на уводу много богатија. Шта је ово, неки дан Хендрикс, сад она...
Око осмог, у позоришту али не у тој згради него у, где баш тамо, комитету. "Јазавац пред судом". После представе сам остао са Дуцом неко време у граду, чекао бус. Хоћемо ли пешке, каже не иде кући него код тетке. Бацио кинту, глава пешке писмо бус. Пало на бус. Оде она, нисам ни питао где јој живи тетка. Бус није ни дошао, шта прође до 21 кроз центар неће се враћати него после краја иде у гаражу. Често су умели да последњи круг или два ни не чекају да пођу на време, него смандрљају та два круга и заврше по пола сата раније. Те сам отпешачио кући сам.
Десетог, након још једног шишања (опа, то нешто често), нађем Дуцу, Драгану и Слађу у посети. Ћале, "па како вам је у гимназији?" - Драгана: "као (јебеном) канаринцу на промаји" (са оним у загради је била честа изрека).
Слађа је пуцала у пијанисту. Тј тражила да јој пустим час ово час оно (углавном сентише, Кићу Слабинца), па Косу али с краја (опа, откуд то одједном) али нисам хтео да убадам у сред плоче него пустим од почетка. Она као пева, све фалш, нит висина нит та мелодија, па онда ону лажирану руску (ваљда "то су били дани") и углавном извела ме из такта, па сам дигао иглу, угасио радио, и рекао "е сад певај". Након пет секунди громова из очију, кажем "не подносим две ствари истовремено". Драгана: "шта стварно не можеш... две одједном?". "Не, само да слушам не могу".
Осамнаестог, пита ме Драгана "свиђа ли ти се Слађа?". Кратка пауза... "то је било". "Било?" - "Да си ме питала пре пет месеци, па да ти кажем нешто лепо. Последња два-три месеца је једва подносим". "Значи добро сам ја приметила..." "Јеси, и касно је сад, не бих никако ништа с њом". У очима сам јој видео "значи тако сад стоје ствари". И свеједно да ли ће да јој пренесе, и да ли је сама смислила да ме пита или ју је ова послала.
Сад ово може да значи било шта, али бар у неком смислу рачунају на мене као на нормалног, са осећањима и ставом који треба узети у обзир.
Око 24. сам се заљубио у згодну малу Ј. из прве клупе. После је испало да је заслужан фризер, кратке шишке а пуштено по слепоочницама... Није се дуго задржала на видику.
Сутрадан ме мало тресло, као неки грип, па сам заспао на каучу у кујни, и у неком тренутку ми се спушта хладна шака на образ, да ме пробуди. Склоним је, а она опет... Дуци је требало три минута да ме пробуди. Ове две су такође биле ту. Испалио сам неколико револуционарних фазона док сам се правио да сам бунован. А онда иста седељка као и увек. При одласку, Слађа је заборавила своје пакло Мораве, па се вратила да га покупи, "сад сам се урекла, нешто ће да ми се деси". Јесте, не ваља се враћати са капије, баксуз је то. И стварно, оклизнула се на прагу кад је излазила, треснула буљом о бетон и још се клепила кишобраном по глави. Пиш живи.
Негде почетком месеца, гледали смо у позоришту "Клопку за осам беспомоћних жена" (што сам записао тек сад, по сећању), и сви у горњој ложи - Миља, Џок, Сарча, Дуца, Драгана, Слађа и ја. Оно двоје, наравно, засебно, а Сарча би сваких неколико минута добацио "јао јао види...". У повратку, Џок је изјавио да има два јака разлога зашто неће да га убије - прво, одговарао би као да је убио човека, друго, овај није увек такав магарац, обично је коњ.
Јесам ли тада пребацио руку преко преграде и држао је Драгани на колену пола сата? Знам да се десило, ал' за то нико не зна а није ни она спомињала, као да није било. Нисам се ни ја усуђивао да померам руку.
23-XII-2020 - 10-XI-2025