13-IX-1970.
Женско одељење се сад незванично зове КЧС (клапа часних сестара), а званично манастир. Гимназију су у ствари основали као католичку школу, у склопу нечег њиховог али за грађанство. Црква је била власник и управник. Сад је то одвојено, школа припада министарству образовања, а црква је задржала тај манастир у углу. Одмах иза зида.
Осмог сам већ био дигао руке од Дуце, канда сам пропустио прилику. Нисам уочио кад је наишла. Шта је ту је, и мада нисам скроз одустао, не очекујем баш озбиљно неки преокрет.
У међувремену вест - Миља иде са Џоком. Њега баш нисам знао, али целе недеље је лепо време, а потрефи се да идемо заједно из школе, поред Дома омладине па преко Руже, са још једним његовим другаром. Ту смо се онако боље упознали ове недеље. Добар је, а и одговара јој некако. Овим путем није најкраће на мапи, али док се не заврши замена великог моста, и онуда је једнако далеко, овуда је бар занимљивије - мали мост, парк.
Једанаестог сретнем З. и нарочито В. негде, најавим да ћу до Змаја поподне, да зезам клинце, као што су старији долазили нас да зезају. Обичај некакав. Кад ја тамо, Васа код капије, па попричам с њим, и ево је В. и онај гитариста. Попричамо мало и они крену ка Леснини (обоје живе у суседним зградама), а онда и нас двојица. Видим В. иде ка пролазу кроз зграду, окренем око левог краја па је сретнем с оне стране као случајно. Остала би да попричамо, рекла да наиђем, ал' цркава од глади, оде да вечера.
Дванаестог, Драгана: "шта би радио да си једини мушки у женском разреду?" - "хммм... ваљда бих неким редом, па бих на крају дигао руке и кренуо у свет да тражим габоре... то ако си мислила на ваше одељење, све сте лепотице".
Данас, неки гости цео дан, ја кијавичав. Увече, "Бал вампира" од Поланског. Цело друштво ишло у биоскоп. У ствари је комедија, али има страшних сцена, са сабласном музиком и наглим звуцима. Пола сам провео ишчекујући следећи шок а пола љут што нас зајебава тако приземним триковима. Најбоље је било кад су се Полански и профа пењали уз оно завојито степениште (не спирално, спирала нема висину!) у потпуном мраку и без другог звука сем њих двојице. И онда не издржим него кинем, громогласно. Цела сала одмах рече "ах!", па онда секунда тишине, и онда колективно издисање. Савршено.
И сцена у повратку, неко одломио трн са багремовог жбуна, и боцнуо Чеду Јарбола у потиљак. Он одмах поскочио, уз гласно "аааа!", па се окренуо, видео ко је, и само рекао "ма, бегај".
Ту негде сам испуцао још једну ролну филма и почео најзад да развијам фотке у својој лабораторији. Тојест, шта сам већ имао од лабораторије. Јер, оно кад ми је ћале купио опрему, то је била само апаратура - треба још свашта, тацне, штипаљке, црвено светло, сушилица за папире, гумени ваљак да се папир приљуби за онај никловани лим. То је све ћале набавио у Темишвару, чак и дозне за развијање, и за 2х8мм (што нисам никад урадио код куће, много је компликовано а и траје). Та за развијање негатива, међутим, није имала те жљебове, него се паралелно са филмом намотавала пластична трака са избочинама код перфорација, што је добро као идеја, али је та пластика била прејака, и филм је умео да склизне у страну под притиском па онда уз једну ивицу буду тамне тачке где су те избочине налегале на емулзију. Радије сам развијао премотавајући траку из руке у руку, потопљену у развијач. Јесте да су ми прсти били после жућкасти и имали неки мирис још пола дана, ал' је бар било равномерно. Доста година касније сам дигао руке од тога и скупио паре за праву Патерсонову дозну.
Негативе сам радио у купатилу, тамо је могло добро да се замрачи, углавили бисмо пешкир преко прозора, мада онда није баш могао да се затвори, па сам то радио ноћу. Годину-две касније смо то решили прелепивши тај прозор тамноплавим самолепљивим тапетом, који и данас стоји тако.
Пола ролне је испуцао ћале, кад је био у некој пољопривредној делегацији у Бекешчаби. Некако је дозвао Ферија па су се ето и заједно сликали. Таквих фотки са његових службених путовања је било после још. Са ове фотке знам још дугајлију поред ћалета, и тај је студирао пољопривредни, па смо се често виђали са њима, били и кућни пријатељи, с њима смо оно лане ишли на Фрушку, кад сам заборавио ветровку окачену о дрво. Још ваљда једног знам нешто из виђења, да је навраћао.
Ово је неки новији хотел, сећам се да смо оно једном одсели у нечем јако старом, нешто као старо крило „Војводине“ код нас, што је била вероватно исто зграда из прошлог века.
За позитиве бих заузео кухињу и дневну собу, моји би отишли у моју собу да гледају теве. Неколико година касније, кад је теча Кића направио ормарић у који бих склањао ту лабораторију, телевизор је премештен на тај ормарић, и испоставило се да је довољна завеса, тај екран баш и не баца превише светла, па се папир баш и не би осветлио. Фотке бих оставио у судопери да се као перу (нисам им мењао воду), а онда бих их сутрадан сушио, или би тај део посла преузео ћале.
Склањање је подразумевало да се развијач и фиксир сипају у флаше, па је и левак био део опреме, да не бих прљао нешто кухињско. Временом сам се извештио да сипам право из тацне у флашу, и то не само из ових обичних тацни, него и из оних великих, нешто 50х75цм. Но, то је било неких пет година касније.
Оно црвено светло у ствари и није било баш црвено. Имало је два филтера, ваљда тамнозелени за негативе и овај жутозелени за папир. Унутра је била обична жаруља од 15 вати, иста она каква је код кеве у шиваћој машини. Те су трајале годинама, мислим да сам до краја (неких 20 година касније) потрошио још само једну.
Штипаљке су биле занимљиве. У Змају смо имали баш штипаљке, дакле два комада пластике спојене осовином и са опругом да их држи затворене. Ове су биле челичне, више као пинцета, са комадом гуме где су спојене, и са гуменим навлакама на радном крају. Чудо од дизајна, ко би рекао да ће Румуни тако нешто да направе, већина њихових ствари је била трапаво урађена. Мада, и то светло је из Дедеера, можда је и ово остало одатле.
Ово сам окачио само због госпојине фризуре, тзв. ладне трајне (што је касније чак и у песму ушло). Немам појма ко је и зашто сам их сликао, ваљда је неко рекао, не сећам се да сам их поново видео. Додатни разлог за фотку је што се види нафтарица у позадини, и бака наслоњена на њу. На овој фотци још скоро и да личи на нешто, на осталим...
Ово још и није тако јако ружно као што су то радили десетак година раније, ово бар мало покрива уши, ал' не утиче на укупан утисак. Можда је холивудски оригинал из касних педесетих и личио на нешто. Док су се наши фризери научили томе, уфркестили су га скроз, и годинама сам гледао све исте кратке, бајаги коврџаве фризуре два броја мање него што је глава. Носила је то и кева, и ујне, и тетке, и Данка Сејина (има на истом негативу и она, донела унука да се сликају, тек њој не личи ни на шта, глава јој је четири броја већа од фризуре, ал' то је због дебљине), и директорка школе... ма све редом. Посебна је непријатност био оштар мирис киселине по целој кући, кад се то радило у сопственој режији.
Други модни детаљ, који је некако ишао у пару са тим, су мужеве зокне преко чарапа. Уф. Кева је носила ћалетове често. Има то своје разлоге, под је целе зиме бивао хладан, а и ујутро кад се обуваш, обућа је исто хладна, бррр. Али да је изгледало ружно, шгјз, мени јесте. Ту негде су мени стопала довољно порасла да је бака кренула да преузима моје чарапе, кад се износе. Бар никад нисам носио црне, ето мале утехе.
Ако су ладне трајне полако излазиле из моде, а и то што се правило више није било тако кратко, ето већ је кренуло и преко пола увета, ал' те црне зокне преко чарапа, то је трајало још доста година.
Спомиње се: април 1978., Васа Гришпин, Дом омладине, Драгана Витас, Душица Тошин (Дуца), Змај, Леснина, Ружа, Сејини, Сима Вељин (Џок), Смиљка Грајин (Миља), теча Кића, Ференц Ач (Фери), Чеда Јарбол, на енглеском
21-XI-2020 - 26-VIII-2026