април 1978.
Однекуд сам се огребао за телеобјектив, вероватно нешто од 300мм, можда из клуба. Ту и тамо бих понео Практику и шкљоцнуо нешто по Новом Саду. Нисам носио на факс тако, јер за теле треба више светла, и јер бих вероватно пребрзо потрошио оно траке што сам имао.
Ово је као требало да буде нека као уметничарска, документарна, бемлига, ал' ни у бунилу не би добацила за било коју изложбу, као нема причу. Е сад има.
Још за 13-IX-1970. сам писао о тим мушким зокнама преко чарапа што су домаћице носиле. Гле, прође осам година и то се и даље ради. Хм, некад ми се чинило да једва чекају да се удају да би имале чије...
Ово је, међутим, по још неколико питања типично. Идемо редом.
Госпоја на мопеду. То је Томосов АПН, са аутоматским мењачем. После сам укапирао да има укупно две брзине. Нови Сад није много већи од Зрењанина, па сам ово могао и тамо да снимим, ал' ето наместила се сцена. Елем, госпоје из околних села, или са периферије, су нашле да им је мопед најбољи превоз кад иду у набавку мало даље, или кад иду на пијацу да продају нешто из баште, тако да ова није ама никакво чудо, ово је било сасвим нормално.
Јакна, јача, иако је већ увелико април и све је зелено. Или је из Петроварадина, а на мосту увек дува, или можда чак из Адица или Каћа, ко зна, тако да се треба утоплити, нема везе што је АПН ограничен на 25 км/ч (иначе треба права дозвола А категорије, овако је довољна тзв. керећа). Марама може и не мора да има везе са тим. Ако има везе, то је онда стари српски страх од прехладе, нарочито промаје. Немој да ти се охлади глава. Ако нема, онда је то напросто навика - моја бака је скоро увек носила мараму и по кући, не само кад излази, види ону фотку уз поменути датум.
Камион је војни дајц (вероватно Магирус дојц, бемлига зашто га војска спомиње као дајца, ваљда што се римује са јајца), иако су таблице цивилне. Оно, могуће је да је припадао некој грађевинској фирми, ово је било прављено да издржи свакакав терен.
Ово изгледа да је на истом месту, или не много далеко. Типичан призор, риба на пони бициклу, звонцаре, нешто маштовито штрикано, у позадини три Заставина возила (пољски 125 ака пезељка, пеглица, стојадин), оно бело иза личи на рено 16 можда. Пони бициклови су били јако популарни, словеначки Рог је држао квалитет, трајали су сто година и могли да се склопе да стану у пртљажник.
Ово, пак, нема везе са темом, осим хронолошки. То нас је Паја био заразио, нарочито мене, овим столњаком простих бројева. Бројеви се напросто ређају у спиралу - кец у средини, па онда у круг следећих осам бројева, па следећих шеснаест око тога и тако док ти не дојади. Зацрне се тачке чији су бројеви прости. Љуба је већ доносио свој ТИ-58 па смо на њему испрограмирали да нам налази просте бројеве; код нисмо имали на чему да сачувамо, ако смо на папиру, није сачуван. То сам поновио две године касније, кад сам се опет дочепао таквог комада машинерије.
Наводно нема никакве теорије која би објаснила зашто се понегде јављају групе (овде означене квадратним тачкама), а још мање неке која би предвидела где ће да се појаве. Неких осамнаест година касније сам написао и програм који ово ради и црта на екрану, па га загубио. Сад се мислим да, ако будем довољно залудан, то напишем поново.
Спомиње се: 13-IX-1970., Љубивоје Томић (Љуба), Нови Сад, Паја Ћурчић, практика, на енглеском
26-VIII-2026 - 26-VIII-2026