мај 1985.
Често сам седео око рачунара са Миком Фишером. Нисмо били компатибилни, наравно, ја спектрума а он комодора, али смо доста научили један од другог и од својих машина. Имао је он својих трикова, например да рецне омот дискете где треба па да једнострана постане двострана, уместо 180 добије 360 килобајта, истина не одједном него "преврни палачинку". Имао је и донгл за з осамдесет процесором и још којечим, па би Ц64 постајао цепеем машина, што је било чудо једно и прави оперативни систем, умело и са правим дисковима. Проучили смо колико год да нам је време дозвољавало, па смо временом и написали чланак за словеначки "Мој микро" (што је био штос, ко се то уопште хвали како му је мали). И објавили су га, септембра. Ту нам се сарадња отприлике завршила, њега опет ухватило да проба да већ једном заврши тај машинац, што не знам како је испало до краја.
Породица је била штогод чудна. Отац му је био лекар ("нашао" је мом ћалету туберкулозу, давно некад), тада ваљда већ у пензији, постарији и помало изношен. Није било кеве на видику, али је увек била нека жена, сад да ли послуга или тетка, и седели би у једној од соба куд смо морали да прођемо. И кућа је била чудна, на углу, једна од оних са авлијом у средини какве су биле у моди у XIX веку, у улици која излази на главну. Уличица је сад ћорсокак, јер оно "излази на" је заграђено па је згодна за паркирање и дућане, коме је главна улица скупа. У стан се улазило из дворишта - с тим што је њихово изгледа и друго крило, оно на углу, јер је ту он касније држао два-три кафића заредом. Елем, улазило се кроз ајнфор (Einfahrt или Einführ, ко ће то знати), па из дворишта у некакав ходник, где се и седело - ту би обично та тетка плела нешто уз стону лампу, мрачно је било - па онда кроз још једну собу, скроз без прозора, па онда у велику предњу собу, нешто 5х5 и таваницом 3м високом. Иначе, тиших жена сам ретко виђао, за тих десетак посета не знам да ли сам чуо две целе реченице.
Отприлике у ово време, мај-јун, сам држао течај, или пре дискусиони клуб, у Дому омладине, за микрорачунаре. Скупљало се десетак момака средом поподне, па бисмо понели неки и понекад нашли телевизор (често и не) да га уштекамо, и доста расправљали. Знам да сам једном дошао прокисао до голе коже, јер ме кишурина ухватила на бициклу два ћошка пре циља. Отприлике половина њих је остала на томе, па су после или постајали програмери (двоје-троје су уписали то на Петефију, где су онда почели да уписују предаваче за нови предмет, информатику, што је у школе уведено ваљда тек 1990. Пар њих сам наредних година виђао послом, а неколицина су били напросто играчи, набавили би Амигу и удри.
Школска 1984/85. Први писмени, потпише се као Кујунђић. Био би кец и иначе, ал' му кажем да је зато што не уме да се потпише а трећи је средње (мада, и систему на част што је стигао дотле). Следећи писмени, Кујундјзић. Трећи, Кујунђжић. Четврти пут најзад научи и потпише се као Кујунџић. Две недеље касније, видим колега машинац уписао да је одсутан Кујунђзић.
Школа никако да стекне неку славу под текућим називом. И даље је сви спомињу само као машинску, или одвале неку варијанту некадашње скраћенице. Једног дана наиђу два пајкана, негде пред крај прве смене, да провере алиби неког момка, тврди да је био у школи у време догађаја који истражују. Потрефило се да сам таман откључао бицикл (стајао је у тзв. ветролову, простору између првих и других улазних врата) и кренуо кад су они излазили, па сам ишао с њима тих десетак метара до асфалта. Успут питам да ли знају како се зове школа. Јок. „Знао сам да то ни милиција не зна“.
Не знам кад ми је тачно пало на ум да формирам рачунарску секцију у машинској, ал' након оног успеха са комисијом за бодове, и једног предавања које сам одржао за зборницу (није да је ту било ко шта капирао, али су видели да је упис већ две године био завршен за пола сата, а и ти бодови су рађени на спектруму, и одобрене су чак и паре - изгледа да сам га ту убо, да су те паре постојале а нико није имао идеју како да се о њих огребе, јер треба нешто и радити са тим. Успео сам да ми одобре набавку пет (!) спектрума, пет црнобелих телевизора, једног серијског интерфејса и једног касетофона, те једног пакла касета. Набавка је ишла океј, телевизори, касете и касетофон из неког дућана (Челик?) у Леснини, једино је за спектрума био проблем, јер... не производе се овде. Нема их ни у продаји. Ал' их је било у комисионима, што је био начин да држава ипак узме неку кинту и да се 'половна' роба негде продаје, не може све на мале огласе. То што је бар пола асортимана у комисионима било из шверца, држава је толерисала, док је то тако ситно, нека народу да се мало олабави, боље да шверцују него да просе или краду.
Проблем је био што дилер у Београду (јер зрењанински комисион није имао шверцера таквог калибра) није имао пет комада одједном, имао је три. Свеједно сам пазарио пет (на гарантно писмо, вероватно, школа ће то да плати), однео три (и тај интерфејс, да видим једном и то чудо, и штампач), а преостала два су стигла класичном методом, тип ме звао, каже предато је возачу аутобуса који је пошао у 14:00, значи у 15:30 сам на бусодрому, кажем возачу да очекујем такав и такав пакет, добијем га, сређено.
Секција је била добро кренула, било је увек неких десетак ђака који су волели да долазе, а и мени је чак капљала нека кинта, добијао сам бодове на то што водим секцију, можда не као да сам одржао час, упола ваљда. А и то, све је то било бодовано по сатима а не на комад, а број сати месечно ти је био ограничен, нема прековременог. Дакле ако добијеш бодове за нешто, губиш бодове за нешто друго, и ту је вероватно код свију страдала припрема за час, коју ионако нико није радио, бар не у тој размери (а и ту је питање колико би требало да се спремам ја што радим једно те исто у четири одељења, и онај што држи четири предмета).
Био сам негде набавио Бета Бејзик за спектрума, у њему сам радио и те бодове, а овог пута сам урадио и упис, и то мало комфорније него претходних година, стање је могло да се сними, а било је и графички сређено штогод. Средио сам и штампу, носећи кући штампач и интерфејс, с тим што је оригинал драјвер био предвиђен за спектрумов термички штампач, а ово је ваљда радило на тај серијски, РС-232Ц, пише то у септембар 1985.. Листинг тог драјвера сам нашао, ал' ми је занимљивије ово на шта је личио програм за упис... сад једва пола разумем шта сам ту радио :). Наредног месеца, кад је био упис, тим програмом смо (ђаци из секције и ја) укуцали сва имена, бодове и одабрана занимања у тај програм, и пола сата по завршетку пријема папира окачили одштампан списак примљених по занимањима. Који нико није видео до сутрадан, јер није ни било најављено (није ни могло бити, нисмо имали појма колико ће да нам траје то), папири су се увек сређивали сутрадан, и за тих пола сата је све било спаковано и сви су се разишли, осим теткица и нас.
Кад су претпрошле године испреслагали школе, па наш електро смер отишао са грађевинским из 13. фебруара у нову школу („електрограђанску“) са њима је отишло и нешто особља (наравно, комплет електроинжењери), међу њима и секретарка. Ова нова је можда већ била ту, у другом оуру, нисам је дотле знао. Била је штогод симпатична, отприлике моје годиште, и некако успевала да са тим њеним сукњама тик мало преко колена изгледа чак јебозовно, оно кад седне и прекрсти ноге. Што је пар пута радила кад је ишла са мном у кабинет, собичак од 2,5х5 (у школи је то мало) да ми прави друштво, било јој је досадно, такав је посао секретарски. Видим да је расположена, а и закључани смо - нећеш вала радити ништа у кабинету кад имаш празан час, никад не знаш кад неко од ђака може да наиђе и проба кваку - и кључ је у брави, може да оде кад хоће. Ал' не, њу је ово привлачило, ја млађи а луђи и свакако занимљивији од већине. Но, осмотрио сам призор, у себи дао 5.2 за умјетнички дојам и нисам се дао упецати. Јесам вазда загорео, али на послу, па још не знаш шта она може после од тога да направи, и у ствари баш и није мој тип, и поврх свега највећи знак за одвраћање, муж јој је пајкан, не пада ми на памет. Приметио је и онај опичени географ да се она нешто узјебала, само рече „опасне су те нероткиње“. Ау, тек то не би ваљало, шта ако није до ње...
Спомиње се: 13. фебруар, септембар 1985., Дом омладине, Леснина, МПСШЦ (машинска), ооур, петефи, Радован Фишер (Мика Фишер), секција, Спектрум, Челик, на енглеском
21-XI-2020 - 17-I-2026