13-X-1969.
Лудница с којом смо кренули ових дана је џепна праћкица. Многи су је имали. Правила се од бакарне изоловане жице од 2,5 mm2, боље 3,5 (јача), где би се са последња 4мм скинула изолација, кроз скинуту парчад би се провукла гумица из ластиша (оног за гаће, где их има двадесетак) па би се то навукло назад. Стаје у сваки џеп, једва има 50мм у дужину. За муницију би се правиле као потковице од танке жице, најбоље телефонске. Омиљена мета су биле девојачке ноге. Ту не би ни чарапе подерала, погађа тупим крајем, а на тој висини није ни опасна (било би незгодно да погоди у око, дакле гађа се ниско). Мало изнервира, понеко се поџапа, опсује. Пролази време.
Данас ме неко питао, као стручњака за физику и ОТО, шта би било ако се гурне у штекер са 220 волти. Одговор је био очигледан, и сви су ваљда то знали, само да потврдим - то је кратак спој, повуче добру струју, искаче најближи осигурач, жица нема времена ни да се загреје. Што се испробало на лицу места, утичница поред табле у учионици. Прошло је неко време док се приметило да нема струје (на целом спрату, четири или пет учионица, док хаузмајстор није дошао да види шта је, заменио осигурач, толико за данас.
Историјски тачна верзија сцене: један стоји пред утичницом, нанишанио праћкицом. И не усуђује се да је ћушне. Рекох "ајде, изолован си". "Ајде кад већ све знаш, ајде ти". Те ћушнух.
Тако сам био славан за тај дан.
Сутрадан, још двојица - Звојша и још један, ураде исто. Слађа мислила да сам опет ја.
Деветнаестог, на Ружи, Слађа пита "оћеш сунцокрета". "Па кад већ имаш, онда..." "Немам али има Ренцика". На то Ренцика крене да је псује, немилице. Онда неки момци дођу и деле "децу виноградске секс револуције", тј грожђе. Што су ваљда мазнули негде. Патак нас води у град на жито. Пролазимо поред Шанте...
"Драгана, што не би певала у Шанти?"
"аха ево саћу да уђем и одмах ми туре микрофон у руку. Али радим само недељом"
"а осталим данима?"
"па оно, знаш, школа, обавезе"
Ту смо се разишли. Он је отишао у град да се сретне са Чојићем ("Доводим две рибе, једну теби"), Слађа отишла кући, ћошак даље, ми остали назад на Ружу.
Сутрадан, у школи, неко само каже "жито" и сви упућени пуцају од смеха. Данас више не капирам шта је било смешно, али онда је било.
ја: стварно, што нисмо јуче отишли у град?
Слађа: ма Ренцика, знаш, сваки пут мора да сере
Двајестрећег би готово купатило. Скоро да ми уштеди дан, требало је да се шишам претходног дана али сам хтео да оперем остатке у новом купатилу. Ал' јок, кева хтела да будем у примерном издању за родитељски (што ли је био заједнички, као да смо могли нешто да се бранимо, није то ништа помагали). Ћале рече "на састанцима школског савета, што се тиче учења и постигнућа, могу само да се дичим тобом, а кад дође до изгледа и уредности, само да црвеним". Расправа није добро прошла, све троје су ми упорно порицали право да се осећам увређеним због било чега, ниси ти никакав принц. Добро, владајте, ајде.
У ствари сам се ошишао минимално. Прошао глат, и спрао то сутрадан. Идемо даље. Свеже опрана, коса ми се нашушури (бакин израз), и одмах ме неко питао кад ћу да се шишам. Ха, ха.
Изведена драма "Кад су цветале тикве" Драгослава Михаиловића у БДП - скинута са репертоара после пет извођења - Тито попиздео и наредио. Нисам никад видео то на сцени, али сам неке четири године касније узео књигу из библиотеке и прочитао. Тако је то било, забране представу али књига остане. На другој страни, отопљавање са СССРом, након годину и нешто врло затегнутих односа, јер смо били на страни Прашког пролећа. Чехословачка влада сврстава СФРЈ у „доларско подручје“, дакле на запад, те забрана путовања важи и за нас. Нешто слично ће урадити и Бугарска (споменуће се то 08-XII-1971.). У САД, масовне демонстрације против вијетнамског рата.
Спомиње се: 08-XII-1971., Бугарска и Швајцарска, Градивој Чојић (Чојић), Драгана Витас, Емеренција Нердељи (Ренцика), Звонко Даричић (Звојша), Патак, Ружа, Славица Тејин (Слађа), Шанта, на енглеском
5-VII-2020 - 10-XI-2025