Звојша добио кеца, ака бугера, из руског. Кева му попиздела, канда не сме да излази, кад ето њега са Ренциком и Драганом, у граду бајаги купују плоче, само да им мало пуштају у радњи. А ове се такмиче чија сукња краћа. Била година, минићи свуда.
Бака ме послала до самоуслуге (нека обична кућа, одмах иза рампе) по млеко, кад тамо Слађа и Дуца. Не знам откуд оне ту, имају самоуслугу у Леснини, довде имају три ћошка (ја један). Можда им дунуло да се прошетају и запале коју тамо где их не знају. Разбрбљали смо се, па је то "скокни" испало пола сата и замало да заборавим да купим млеко. Можда ћемо се видети сутра у биоскопу.
Е, ово ме збунило. Не њих две, него друге две са истим надимцима, ама са ћоше. Причале ми како је прошао њихов дочек - изгледа да су се усуђивали више него ми. Е. је седела некоме у крилу, Кале се набацивао једној са наше стране улице (која лане није била у друштву), ма буквално је лежао преко ње. Добро, јесу годину старији...
Сутрадан смо се заиста срели у биоскопу, код Кантине, у склопу исте зграде са све библиотеком итд. Записао сам читаву страну разних алузија, чак је једном и историја између Е. и мене била споменута, колико да њу мало зезају.
Овог месеца сам често ишао код зубара, испломбирала ми Виорика редом од четворки до седмица горе. Петнаестог сам се нешто гледао са неком рибом у чекаоници. Минић 15 цм изнад колена. Зури она у мене, ја у њу. Никад је више нисам видео. Тад сам ваљда уочио те размене погледа и сав тај балет, па почео да смишљам себи тактике, како да ме бајаги не занима или да бар тако изгледам, а у ствари... Ма ни сад ми није јасно шта сам онда хтео.
Лане, или можда још пре, је почела да излази словеначка ревија „Ауто“, у оригиналу „Авто“. Не знам да ли је београдско издање почело да излази одмах, или пар месеци касније, рекао бих одмах јер сам после, априла, гледао на сајму и филм како су тестирали Саба на снегу и увелико знао о чему се ради. Сад (2025.) кад сам нашао њихову архиву на мрежи, тај један чланак из трећег броја, тест беемвеа 1800, ми се некако чини познат (осим текста, који тада нисам видео на словеначком), ал' и сви ти њихови тестови су личили један на други, и није им то био једини бенџа тада. До краја године се свакако сећам да сам убедио ћалета да ме претплати, да не чекам неколико дана док се ново издање не појави на нашем киоску код шећеране, и то ми је редовно стизало бар још две-три године, док нисам научио све што ме на ту тему занимало, и док нисам умео да сваки модел препознам већ по задњим светлима.
Касније, кад сам већ био и сам возач, скапирао сам да ме ту није толико привлачила ни вожња (мада волим да возим, али не такмичарски) ни то да се пред неким дувам својим знањем, него та жеља да знам како ствари раде, и тај дух техничке екипе какав је владао у редакцији. Осећало се да се на послу добро зезају а опет озбиљно га раде, то ми се свиђало. Ваљда сам још онда пожелео да будем у тако нечем.
После Линдона Џонсона, долази некакав Ричард Никсон за америчког председника. У Прагу се запалио Јан Палах, умро три дана касније. Још три дана касније и један код нас се тако запалио. Битлси свирају на крову своје Епл рекордса, последњи јавни концерт, мурија растерује публику. Изашла им Жута подморница.
2-VI-2020 - 5-VII-2026