Мој први дочек, код Звојше на Ружи Његови су отишли у Дом армије а нас оставили са неком тетком, око 18 година.
Друштво углавном из VIII2 (тада седми разред)... Ренцика, Драгана, неки момци. Сећам се да сам играо са Миљом, па са Оли Бојем. Њу су убацивали у школске приредбе (за двајздевети и негде у априлу за дан школе) јер је добро изгледала и глас јој се проносио. Имитирала је Нелу Ержишник, што сад изгледа блентаво, поврх свих националних и регионалних зађевица. Али тада је то примано у најбољој намери, сви смо ми били наши, и она је са тим имала успеха, тако сам је и запамтио. Пошто сам свирао у школском оркестру хармоника, био сам стално на пробама.
Поставка је била као за све сличне журке - светла би се погасила, осим једне стоне лампе негде ниско код грамофона. Пуштале би се синглице које сакупимо. Нико није био задужен за пуштање музике, али би то обично радио ко донесе највише. Било је пауза кад музика стане а никог нема код грамофона, или би неко навалио да се оно пусти опет. Или би дошао неко други и пустио прву са гомиле - и то оних што су малопре свиране, те би смо неке чули више пута, а неке никако.
Хит ноћи је био "Мони, мони", што смо као певали док смо ишли другде у посету. А нисмо пили ништа јаче од лимунаде.
Око 21:30 Драгана се нешто поџапала с неким, можда Чојићем (или су се тада већ забављали или је то било касније), па је била лоше расположена. Онда нам је избио осигурач, што је погасило нека светла али не и музику, те нисмо прекидали. Сат касније неким девојкама се већ спавало, па сам седео поред Оли Боја а она се наслонила на моје раме да одрема мало, на шта су неки из мог разреда кренули да ме зезају и да добацују. Она се љутнула и отишла на други кауч, љута. У 23:55 Драгани је прокрварио нос. Одвели смо је у кухињу, ладан мокар пешкир за врат, знамо како се то ради. Кане јој на хаљину, Оли Бој покуша да јој то испере па задигне сукњу, ионако већ кратку... па нам кажу да се окренемо. Звао сам је да играмо пар пута, ал' сваки пут ме пошаље да прво играм са Ђицом, што није успевало. Озбиљно сам мислио да су некакав род.
Неком је дунуло да укључи телевизор. Гледали смо два минута Сафета Исовића и изгласали да смо доста видели, гаси то и пуштај музику.
У поноћ смо се изљубили ишчеститали и испожелели све најбоље, што је трајало двадесетак минута. Око 1:00 схватимо да друго друштво не долази, па кренемо ми код њих. По опису из дневника не успевам да похватам где је то, само да је обична сељачка кућа и да смо имали толико одеће да је чивилук пао. Нисмо дуго остали, можда пола сата. Мора да је негде између Руже и Леснине, јер смо свратили да видимо Ивку, која је била подстанар код Слађе. Време је било суво али је на тротоару било отопљеног па замрзнутог снега. Оклизнуо сам се на улазу, срећом први спрат... изнад дућана, практично други. Још сам дахтао, добио сам решетку отирача у ребра, дисао сам на силу. Ишчеститасмо се и са њима, била ту и Дуца (исти улаз, трећи спрат).
Док смо се вратили код Звојше, још сам дахтао па сам застао неколико пута, а кад сам стигао, морао сам да легнем на звоно да се одморим. Јер су закључали док сам стигао.
26-VIII-2019 - 10-XI-2025