19-VI-1990.
Њен теча нас је возио скроз до њиховог села, негде код Штутгарта, где смо провели остатак времена. Још је радио, као менаџер или консултант, у фирми где је радио и пре, мада је могао да се пензионише.
Успут смо стали у некој шуметини да ручамо, и ту смо открили бок пиво. Од 17% екстракта, и колико то већ дође алкохола. Много добро.
Кућа је на селу, али нема знакова пољопривреде, практично предграђе без града. Куће у низу би заклањале видик да нису нанизане по падинама. Около је густа шума. Није потпуно урбанизовано, још имају мали дућан на ћошку, улице се секу под чудним угловима, на главној улици дућан до дућана, старинске фасаде са јапијом обојеном у тамно чоколадну а зидови између бели.
Имају пса, повеликог, кестењасте боје, који сме да дође на терасу и у дневну собу, а Инге проводи доста времена да га тимари и вади му крпеље.
Кроз авлију пролази поточић, симпатично. Авлија је обликована тако да се лако пролази косилицом (што сам једном и урадио). Скупља траву у компостер.
Пар пута смо са тетком шетали џукелу кроз шуму. Прилично хладно и мрачно, иако је средина лета. Осети се разлика кад се изађе.
Била је претрпана послом... ај саши ово ај саши оно. Пар хаљина за тетку, понеки комад за млађу ћерку. Нема џабе да се седи.
Девојкама смо купили пенкала, нешто розе са провидним поклопцима. Након неког времена примете капљице воде унутар поклопца. Нагађао сам, наглас, да мастило увек испарава кроз тај капиларни прорез у перу, а у том затвореном простору нема куд него се кондензује на зидовима. Онда оне питају како то да спрече, па... хм, најбоље да се држи на хладном. Мислио сам да их не остављају на сунцу, то би ваљда било довољно. Сутрадан смо нашли оба пенкала у фрижидеру.
Отишли смо и до Штутгарта, углавном због зоо врта. Занимљиво, опуштена атмосфера, лагана шетња, зверање... А и животиње су у добром стању. Тј зависно од врсте, "добро стање" значи разне ствари.
Одлазећи до паркинга, теча се залети преко пешачког, ја застанем и задржим децу. И стварно, један бенџа прозвижди, не чекајући да пређемо. Пита он "како си знао?" "Видео сам му таблице, S-KJ, тим партијским кадровима није веровати".
Осталим данима ми је било прилично досадно, шта да радим по цео дан. Једном сам узео бицикл и отишао да рачунарског дућана у суседном селу, купио два пакла дискета од 3,5 цоли. Једном сам добио задатак да прошетам псето. Није ми се баш ишло, нисам керовођа никад био, ал' ајде, испао је занимљив социолошки опит. Одједном су разноразни имали разлога да стану да попричају са мном, мој Хијавата немачки није био никаква препрека. Са псом на ваљаном повоцу (оном што се одмотава) постао сам један од њих, нема везе што носим сандале, кинеску мајицу са великог зида, дугу косу и браду.
Теткина кујна уопште није била лоша. За разлику од оног 16-VII-1977., кад је експериментисала са којечим, па је било и да за ручак добијемо салату са салатом, овог пута је било ближе нормалном. Такође није било ни претеривања са клопом из родног краја, као код остале родбине, где би скували нпр праву банатску живинску супу, на којој би пливало два-три милиметра масти, оно све како се сећају из детињства само одврнуто на једанаест.
Једног дана је за доручак изнела и некакав сир чудног формата, отприлике као салфалада. Ајде, ђаво мора све да проба, одсечем као што бих одсекао кобасицу, и... ех, арома... Мирише на шталу, на стајњак, на оног слона са слике. Мора да сам направио неку фацу, ал' теткин муж је инсистирао да то поједем, ваљда је опет фолирао строгоћу или је то представио као изазов. И појео сам, није да нисам. Сутрадан, нема тог сира, питам где је, каже Инге „па није ти се свидео, а остали нису ни пробали“. Ма реко то је било само на први поглед, само дај. И миц по миц, он и ја то стаманимо за два-три дана.
После ручка се пило вино, неки месни киселиш, није за обждеравање, попио би се по један деци, али је имало неку јаку арому. Толико јаку, да је тако мирисало и кад се испишава. Ма чудо једно.
Једном смо отпешачили и до базена, скоро до тог суседног села. Повратак је трајао много дуже, ваљда смо били баш уморни.
Једног дана смо ишли неким живописним путем кроз околна брда, стали на неком видиковцу (са све паркингом, клупама итд), па онда у Улм да пазаримо. Частио сам се комплет оригинал гедора и унимер; девојке су пазариле ко зна шта, она нашла неко перје и ђинђуве да прави накит. Кад смо изашли, неки студентски оркестар је баш солидно свирао палицама по теглама, уштимованим тако што се сипа вода док се не трефи тон. Нису лоше звучали, али је управо почела киша. Нисмо остали да сачекамо да их раштимује.
Спомиње се: 16-VII-1977., 27-VI-2025., Инге танти, на енглеском
11-XII-2013 - 12-III-2026