16-VII-1977.
Не знам где смо тачно ишли овог пута, датум на карти је овај, али од Штутгарта исто кошта до свих тих места.
Кад се путује у иностранство, нарочито на запад, обично ће да те питају шта си купио тамо. Не мора да значи да је шверц, него напросто људе то занима, можда ће чути за неку техничку згоду, или напросто мало измерити тржиште, па можда и наручити нешто од неког свог ко иде тамо. Пошто нисам био баш при лови, ограничио сам се на само две ствари: четири албума и поларизациони филтер. Албума је у ствари било седам - најбоље од Кинкса, нешто слично од Френка Запе, једна клавирска и оркестарска верзија „Слика са изложбе“, неки Швајцарци, што је испало поприлично разочарање а Кит Емерсон је порастао за два броја у мојим очима, и четвороструки Мајк Олдфилд. Неко је ту имао и онај грамофон на који може да се натакне шест албума, па их пушта сам, скроз аутоматски, виђао сам то и раније али никад нисам баратао тим.
Поларизациони филтер је много боље испунио моја очекивања. То сам хтео да имам још од матуре, поларизација светлости ми је била тема за матурски рад, и све сам замишљао како би то могло да ради, екстраполирајући оно што сам научио. Испало је још луђе, фотке су испадале... ма чудо једно. Додатни поени за сто врста провидне пластике која заврће раван поларизације, па се дугине боје појављују на неочекиваним местима.
Вероватно смо онда ишли на тај зомернахтсфест, што је још једна швапска пивска ноћ. Отишли смо прво до вароши, код неких њених сестара од тетке од тетке. Затим је дошао дечко једне од њих, па сви заједно у Штутгарт да испијемо гомилу пива тако на улици. Почео сам штогод да говорим немачки, и пиво ту помаже, али сам се губио - нисам знао где све грешим и колико ме уопште разумеју, па сам заморио тог момка да ме исправља. Јер нико други није хтео, били су толико срећни што неко хоће да учи њихов језик, па да ме не обесхрабре нису се чак ни смејали. Овај је озбиљно прионуо на задатак и исправљао ме сваки час. Проценат грешака ми је опадао са сваким пивом.
Пиво је коштало 2 марке, пластична чаша од 0,5л. Литра је 4 али кауција за керамичку криглу је још 4. Задржали смо једну (ево сад, 2020., је видим док ово куцам). Нигде стакла, за случај да неко заврљачи или се напросто саплете па му излети из руке, нигде ничег са оштрим ивицама и нигде разбијеног излога. Могло би то и том керамичком, али немачка логика је да то нико неће урадити, док може да поврати оне 4 марке. И то је радило, нема везе колико попију, уредно враћају кригле, дај те четр марке.
Пишоар је чиста фантазија. Огроман је, без кабина, него као валови уза зидове, са оградом до испод колена, педесеторица могу да пишају истовремено.
Попили смо и неки коктел, вуду-вуду-маг, кауција 2 марке, задржали смо и то, још је у кући.
Другу половину смо провели код Инге, од чега баш и нема неких успомена. Ваљда није било друштва па нисмо ишли у провод.
Спомиње се: 19-VI-1990., Инге танти, на енглеском
5-X-2020 - 11-IX-2025