07-II-1976.
Пре четири дана сам уписао 4. семестар. Јуче су ми на већу одобрили да пре времена полажем енглески, тј у априлу, да не чекам јуни, тад ћу имати гужву. Друга година је сулудо тежа од прве. Нешто материјала пребацити на прву, која је сувише лака (а опет нас већ фали четвртина... ови што нису могли су просто нестали). Данас сам обавештен да је одобрено.
Зимски распуст је од 15. јануара до 15. фебрара. Гледаћу да сад промувам своје путовање по европи, што је некако био обичај у генерацији, ал' за после матуре. Па, годину ипо касније, како се већ може. Пре три године су Поп и још један стигли мотоциклом до Шведске.
Авионом од Сурчина до Диселдорфа. Карте сам узео неколико недеља унапред, у Путнику. Дотле тамо нисам ни улазио, шта ће ми, увек смо путовали у својој режији, никад нам није требао ни хотел ни авион. Видим да су га баш фино средили изнутра, свуда тамноплави итисон осим по намештају, који је био у некој млечноплавој боји. Имамо ми добрих дизајнера.
Рудолф ме чекао на аеродрому, рано поподне. Време усрано, облачно, мрачно, између две кише. Остаће тако и наредна три дана.
Возили смо се неко време, од Диселдорфа до његове вароши. Рече да мора на посао, нема лабаво, сад је прави пајкан. Оставио ме код себе да само седим, пушим, пуштам плоче и повремено причам с кевом му, са оно немачког што ми се нашло. Све доста тамно и смркнуто, баш као на слици.
Донео сам му бокс Ибра, најјефтинијих и најгорих цигара што има. То му је за станара, Мароканца ваљда, те су му, каже, једине довољно јаке да личе на нешто.
Онда смо отишли до неких наших да мењам динаре за марке. Тј то је син нашег месара, који је радио где и ћале, знамо се иначе, долазио би понекад да нам истранжира свињу кад бисмо купили. После смо научили да то и сами урадимо.
Прави гастарбајтер у својој природној средини, са женом и сином, у неком поткровљу. Није изледало да им је лоше, само каже убија ово суморно време. Ал' нек је наишао неко из старог краја, макар и овако чупав.
Пиво на сточићу је немачко, вињак (ако је то у литрашки) је од куће.
Касније поподне (Рудолф је одрадио пола смене, пала нека мењажа) ме одвео негде у као главнијој улици, место полуукопано али не баш подрум - прозори пролазницима изнад колена, и не ситни. Први пут сам видео да се пиво броји у виду рецки на подметачу. С првом криглом стиже подметач и келнерица удари рецку; следеће пиво, друга рецка. На крају само преброји рецке, нема шта да пише, и наплати.
Кад се баш смркло, прешли смо другде, где су имали као подијум или позорницу (али онда у публици нема више од шест реди седишта), на којој је сто за билијар. Нисам пробао, кад већ нисам раније, сад да се шепавим док још нисам у глави промислио сву ту физику и геометрију. Док смо још били код првог пива (тамног! морао сам то да пробам! - и свидело ми се, па сам после увек прво гледао да ли има тамног, светло тек ако нема), прешли смо у бочну салу, испоставило се да је биоскоп. Са можда двадесетак столица, 16мм пројектором и добрим звуком. Гледали смо "Насловну страну" Билија Вајлдера, наравно синхронизовану. Рудолф или онај његов крупајлија од летос су ми ту и тамо преводили, а уз пиво је и тај немачки почео да леже.
Питао за Грекса. Каже смувао се са неком богатијом рибом, слупао мечку њеног оца, сад ради за њега док не отплати, можда ће и да се жени.
Спомиње се: вињак, гастарбајтер, Герд Кеслер (Грекс), Марко Поповић (Поп), Путник, Рудолф Охснер, на енглеском
15-VIII-2019 - 17-VIII-2024