30-VIII-2026.
Скувала је паприкаш, јуњећи (незаборавна глупост са Дивчибара). Салата од купуса је била штогод зајебана, купус баш тврд, ал' сад је сав такав, двомесечна суша, ал' свеједно, лепо смо ручали, а стигао сам и да одремам нека три четврт сата.
Супа коју ћемо понети се крчкала на тихој ватри већ двадесетак сати, ту је све што је ваљало у костима већ прешло у воду. Спаковали то у овећу теглу, ону ширу од цвекле, у каквој сад држимо кикирики и индијске орашчиће, и 30 јаја, па у Рерсо да накупујемо одеће за Тању и Филипа. Нису се баш нешто прославили избором, ал' ајде, има дана, не мора све одједном. Док је она то пазарила, сео сам на ону клупу, где смо онолико сати провели са близнакињама, и запалио. Е, цврц, пржи сунце немилице, а фризура сад не само што ми прокишњава, него већ одавно ни хладовину не прави. Станем под оно дрво, што је било једва метар високо кад су последњи пут биле ту, ал' и то ми дојади, те седнем у кола. Нисам ни завршио цигар кад је дошла, чак је и паре стигла да дигне са серекеша.
Стигли брзо, издимили једну под липом... врућина, баш пржи. Овог пута сам био понео мобилни, звао да нам отвори. Никад не знам да ли ме је Лена чула, јер прекине везу - што она углавном уради, нема шта да се разговарамо јер смо пред вратима, ал' можда ми се телефон удудио. Но, за минут чујемо кључ у брави, Милан нам отворио, Апи није превише галамио, честитамо, уђемо, Тања се обрадовала што нас види. Филип је спавао.
Тања је баш навалила на паприкаш, све је појела што јој је Лена сипала, и јошила је. Онда смо се неко време убеђивали, да идемо напоље или не, неће па неће и на крају ипак одемо. Не далеко, на наближе игралиште, са тротинетом. Е онда јој је, по реду вожње, дошло да попије сок. Погледамо у борбени комплет што нам је Лена дала, кад тамо само резервне пелене, влажне марамице и бочица са водом. Ајд ту иза првог солитера, има трафика, ал' јок, за пиће имају само сумњиву и зашећерену робу, нема ту сока. Ајд у кафић, тамо попије један сок од боровнице. Клинке на фотци су све биле пицнуте и носиле кесе с поклонима, мора да се скупљају да иду код неког на рођендан.
Врате се, ја седим на клупи и чекам. Е сад би смоки... оду опет до киоска, купе смоки и плазму са чоколадом. Пробам једну, личи на чоколаду ал' замало. Онда још један круг по справама, овог пута са мном а баба на клупу. Па онда полако кући.
Утом се и Филип пробудио, па сам се нашкљоцао. Каже Лена „гледам какав му је то облик главе, горе шире, слепоочнице удубљеније... где сам то видела...ма мој тата“. Па јес, шира ми је глава горе. Дакле лобања на деду, носић на бабу, шаке и стопала на оца, остаће ваљда нешто и за маму... Каже како јој је незгодно што је тако мали, навикла на Тању... сад тек капира колико је она порасла. Била је нешто мало лакша и нешто дужа од њега кад се родила. Њега већ напушта та бебећа косица с којом се родио и ниче нова, светла.
Онда је он сисао, Тања се мало мувала око њих мало играла, и даље је држи то да поређа играчке по поду и сваку покрије као ћебетом - има целу кутију мирко крпа само за то - дакле сви заузети а време одмакло, понудим да ја скувам кафу, само ми кажи где шта стоји. Прошло без грешке, и док смо отпили једва пола, крене да преповија Филипа. Ја сам за то време био дежурни код Тање, седела је на ноши... Па сам јој и гузу обрисао (што је било сувишно, баба је то већ урадила, чекао се можда дневников додатак), испразнио и опрао ношу, е откад нисам. Онда чујем неку гужву из собе - док су га преповијали, отпао пупак, ал' није било скроз зарасло, ту се нешто откинуло јер је она пластична штипаљка, или шта већ мећу, лоше стајала и повукла то јаче, можда се утом закачила за пелену. Нисам видео, наводно је ту било можда три капи крви, ал' смо за десетак минута већ били напољу. Нас двоје смо отпили кафе колико смо стигли, спаковали све, и сишли са Леном и Филипом да сачекамо такси - каже код института нема места за паркирање, тј има али је подалеко, боље овако. Док су њих двоје ишли ка таксију (паркирао се иза, пред улазом је апсолутно немогуће брзо ући и изаћи), и Милан се појавио, носећи Тању. Брзо смо се разишли, а кад смо стигли кући (нешто спорије, сви се вратили са одмора и почиње гужва), чујемо да није ништа страшно, док су стигли тамо већ се , намазали му то јодом и ставили обичну газу, и погледајте то сутра, па ако се није лепо затворило, дођите опет.
Урадио фотке (102 за данас!), одремао скоро сат, зове Го. Све исто, и даље јој стиже таман оно што пожели, ма и доњи веш и алатка за чупање корова (али не би се овајдила да крене то да продаје, то су скоро све неке јефтиније ствари), сад ће да има целе недеље да пише. Анита се упорно уживљава у своју нову улогу будуће рибе, озбиљнија је (и још лепша) и уредно нам показује шта је у међувремену нацртала. Види се да има стручног водича, њени цртежи већ имају и позу и покрет, а има и неки свој стил. Стенли је, каже „причао свима који су имали стрпљења да слушају како је то невероватно да се отац, ћерка и унук роде у исти дан, и то баш код њега у породици“. Неша је још мало порастао, каже да мора да већ има пет стопа седам, а зглавак му делује баш јак, ма са шакама је скоро стигао оца, а с прстима можда већ и претекао. То сам морао да снимим :).
После су послали фотку трпезе, како су лепо навалили на пљеске, ето роштиљало се мало, после оног сушија. Каже Лена „е, то је уравнотежена исхрана“.
Понедељак. За ручак, остало оне лагане чорбе/супе од суботе још, и муфљузи - нешто шљива, једна крушка са овог дрвцета код гараже, суво грожђе и преостале чоколадне грудвице. Није разливала у модле, једну су јој изјели мишеви па ју је бацила, да тера све у ону другу трајало би јој ихај и фртаљ, него све заједно у плек па после исече. Облик чаше не утиче на укус вина, ма развалио сам се од муфљуза ко што давно нисам. Устао у једанаест, не би требало да ми се спава, а тако ми се спава...
Још увек сам нешто испод 81кг, већ другу недељу.
Спомиње се: Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, Горана Средљевић (Го), дежурни, Јелена Средљевић (Лена), Милан Настић, мирко, Ненад Бергер (Неша), пљеска, серекеш, Стенли Бергер, Тања Настић, Филип Настић, на енглеском
31-VIII-2026 - 31-VIII-2026