Из отоа смо и ове године тестерисали шперплочу. Имала је можда 4 или 5 слојева фурнира и лепка између, дебела око 5-6мм, од прилично тврдог дрвета, то је било баш јако. Овог пута је требало да направимо модел киоска. Добили смо и нацрт, индигом га пренели на дрво, па сеци и лепи.
Осим што то није ишло тако просто. Под један, никад нам Милош није објаснио да сваки нормалан столар притегне ствар коју тестерише, него смо то придржавали руком, што није ишло баш глатко, и оне тестерице (које смо сви морали да имамо) би се често ломиле ако лоше потегнемо, или би се пак прегревале ако радимо сувише брзо. То смо подмазивали комадићем сапуна, што је помагало док не заборавимо колико често то треба да се ради. Мног касније сам схватио да је и то као сав остали ручни алат, радиш док не стекнеш рутину, а онда ради само. Ал' где ћеш стећи рутину ако то радиш као домаћи, сат или два недељно.
Но, ово је било још додатно закомпликовано тим што се умешала педагошка теорија, па смо ово радили у групама. Много касније сам стекао доста муниције којом би ту идеју (и њене ауторе и нарочито оне који је сваки час ваде из архиве и повампирују) требало изрешетати чим промоли главу. Углавном се сведе на то да у групи имаш једног ко је закључио да не мора ама ништа да ради, јер ту су ови са бољим оценама, нек их оправдају. Да, оцена је групна, тако да сви чланови групе буду оцењени исто, то и јесте најгори део и узрок те лоше динамике. Остали чланови су незаинтересовани, гледају да ураде што мање, рачунајући да онај један одликаш у групи неће дозволити да му ово поквари оцену, и да ће да уради све, и то одлично, и сви ће они да поправе оцену а да прстом нису мрднули. Ово сам виђао више пута, у наредним годинама и деценијама.
Није било тако овог пута, групе су биле од по двоје, и мој пар је био Борче. Имали смо неки рок од ваљда недељу или две да то урадимо. Његово је било да то изреже, моје да саставим. Он ми је то дао дан пре крајњег рока, а онда ни ја то нисам погледао до после вечере. Тек кад ме ћале упитао јесам ли урадио домаћи, ја се сетим да то извадим из торбе, а оно ужас... не само што је непрецизно исечено, одступао је на доста места по милиметар или два, што је на макети од петнаестак сантиметара величине баш доста и не би могло тек тако да се састави, него и резови нису били под правим углом, него око 45°. Нешто сам као пробао да то исправим, ал' трајало би колико и само сечење, ту би сваки рез требало исправљати. Покушао сам да то отурпијам, али она играчка од турпије, какву смо имали у школском алату, није дорасла задатку, и то би трајало сатима. А било је већ касно, моји би да иду на спавање, а и мени је већ било доста.
Однео сам то тако, Милош нам је дао по двојку и, наравно, до полугодишта већ заборавио како смо то зарадили.
15-V-2026 - 15-V-2026