Не користим ниједан од тих Истраживача (експлорер). Ни онај Прозори Екс, ни онај за Мајкрософтов Интернет, ни возило са тим именом. За сваки има разлога, данас само о првом.
Уз остале руковаоце фајловима, а играо сам се и са Геосом (или беше Беос?) и пар других препаковних истраживачевих објеката, скрасио сам се на Гислеровом ТоталКомандеру и нисам даље гледао. Две главне предности: има општи прегледач за фајлове, и командну линију.
Под WE (и тим препакованим), поприлично је зајебано завирити у фајл. Прво морате да деснокликнете и сачекате да WE учита додатке; онда да видите има ли апликацију која уме да отворикоја је придружена уз овај тип фајла. Па кад је нема, изаберете Отвори Помоћу, па чекате пола заувека док се листа расположивих апликација изграбуља из забити вашег диска.
Понкад ни не нуди Отвори Помоћу, него вас тера да прочитате ово*:
Прозори не може да отвори овај фајл:
Фајл: Risp.old.pig
Да би отворио овај фајл, Прозори треба да зна који га је програм направио. Прозори може да оде онлајн да то потражи аутоматски, или можете ручно да изаберете са списка програма на вашем рачунару.
Шта желите да радите
- употребите ту Мрежну услугу да нађете пригодан програм
- изаберете програм из списка
Ово је већ смешно. Тзв. „оперативни систем“ не уме да... отвори фајл? Опа, бато. И то након... колико то година, деветнаест? ...још увек не зна који је програм направио који фајл. Добро, можда ни не треба да зна - знаће корисник.
Или да употреби „ту Мрежну услугу“, јер постоји свега једна [у енглеском има одређени члан, дакле тачно се зна да је та једна].
Како било, брже неће моћи: ако употребим ту Мрежну услугу (авај, одређени члан и услуга нису добили капитализацију [тј велико почетно слово], а овамо се сматра да на мрежи увек може да се дође до капитала), то ће да оде... негде код Мајкрософта ваљда. Нисам пробао, ево сад ћу, иде на http://shell.windows.com/fileassoc/0409/xml/redir.asp?Ext=pig [линк је црко]. И, зачудо, отворио је то у мом редовном прегледачу, не у оном другом истраживачи. И не, никад чуо за .пиг фајлове.
Избор са списка ће прво да тандрља по диску док не пронађе списак регистрованих апликација (које се региструју да би се брзо нашле кад треба)(иронију у овом случају не региструје и не налази нигде). УБР, за .пиг фајлове би то била нека од старих играчких платформи за Дос, беше ли то оно за Дукета Нукета, или 4GW за Рот или Дум или Мрачне силе - ма, отвори па види... ију, неће моћи да се отвори због јебеног зачараног круга.
Ако случајно са списка лоше изаберете а уписали сте „увек отвори овим“, надрљали сте ако нисте упућени у приватну редмондску логику. Јер ако пробате да на десни клик чачкате особине фајла, може те десити да ако хоћете да промените удруженост фајла(нек заживи идеја удружених фајлова, сваки фајл треба да је удружен! Не, него associeté!)(могу ли да се учланим у то удружење?), то може да произведе дијалог само за читање, што једи колико и сам WE. Јер на дугмету пише „ПРОМЕНИ“, за име света, а кад се кликне оно не промени ништа?!
Толика фрка а само сам хтео да завирим у фајл. И то је у ствари обичан текст, неко га прекрстио. Али цео Редмонд не уме то да сконта - а Гислер јесте. У ТоталКомандеру само притиснем на Ф3 (један тастер!), или кликнем на дугме у доњем реду („Ф3 преглед“) и његов листер.егзе ми га покаже. Формат фајла погоди како већ уме, па ако је слика прикаже га ако уме; ако је мрз или ави, пусти. За већину осталих, прикаже га као текст, какав год да је. Биће ту нечитког, али нисте глупи, знате да има слова која нису за штампу, а има и која јесу. Негде ће се појавити неки смислен текст, само скролујте. Можда ће на почетку бити MZ, што је потпис за извршне под Досом и Пенџеријем, или РК (зип), или ЈФИФ (дакле јпег фотка) или %PDF - погодићете већ. А и ако листер погрешно ошацује, можете му рећи да проба другачије - као текст, као уникод текст, као веб страну, као ртф, као хекс, као текст+хекс, у ОЕМ или АНСИ кодној страни...
Зато још увек не разумем програмере који питају „како се отвара .дат фајл“. Ааааарргггххххх! Завири, отвори га нечим, извуци шта можеш или иди спавај.
Све ово довде је изговор за остатак. Командна линија... оно где задате параметре оном што терате. У ТоталКомандеру је то сасвим просто: командна линија је онај један дугачки текстбокс на дну, са МРУ историјом, па ту укуцате име или наредбу или је само нађете на списку фајлова изнад, па уз ктрл+ентер ископирате (или шифт+ктрл+ентер да ископирате са све пуном стазом) у командну линију, додате ако треба још који параметар и готово.
Догађало се да морам за машину без ТКа. Шта ми од браде још није седо може ускоро да одустане због тога. Како потерати наредбу или програм са параметрима? У Пенџеријима, тојест. На Атарију је било просто - ако је извршни био .ттп фајл, тп је значило „тражи параметре“, па би сам нацртао дијалог да се укуцају кад се потера.
Под Досом је то било просто, штогод, једино је ваљало знати где се тера. Ваш извршни је могао да нађе фајлове на погрешном месту на диску, зависи од стазе, или да их ни не нађе. Системи су постали превелики за ову логику - није да се тера свега десетак апликација, па да сви њихови директорији могу да уђу у општу стазу (ма ни тада није ваљало док се користило). Тако да треба да знате где да терате апликацију, или да она уме да нађе своје пинтле (тако што ће места да региструје у, хм хм, регистрарури или у неком фајлу у свом директорију), или којој никакве пинтле ни не требају јер ради свуд.
За ТК ово није проблем - увек знате где сте. Може апликација из левог списка да се примени на фајл из десног (или његов директориј), јер ето баш сте ту.
Без ТоталКомандера? Једино што знам је Дос прозор. Што је стара командна линија без стероида. Морате да је потерате тамо где вам треба (или помоћу тоталкомандер одете баш тамо :), откуцате назив апликације, па параметре, па чекате да уради шта има јер тај Дос прозор нећете моћи да пипнете (ни затворите) док не заврши.
Чуо сам већ за „стартно дугме, 'терај', па откуцате име апликације и параметре ако има“. Ради, ако је на Досовој стази, или ако откуцате пуну стазу њену, да би систем умео да је нађе, и ако јој не смета да је ама баш сваки пут потерате у директорију „документи и поставке“. Јер нема начина да јој кажете где да се покрене.
Имам још туце других разлога да не користим WE (чак ни за иконостас - моја шкољка је ббЛин). Оволико за данас.
Сад кад сам ово пребацио овамо, проверио сам шта треба данас (2026.) да би се потерао програм са параметрима под Пенџеријем 11. Добио страницу „„Мали мекани Learn“. Шта му је овде Learn? Ако је глагол, мора да је у императиву, дакле узалудан, неће Мали мекани научити, кад досад није. Е, само да би се установило да ли програм прима параметре, упутство има 13 тачака, прва почиње са „инсталишите“, а последња је „запишите параметар за каснију употребу“. И то је првих 10% текста, остало је ружно.
Данас сам радио превод, диванио се са оном рибом са италијанским именом (Дејвиду, као, госпоја), чак сам јој направио нову верзију, дотерао њену лозинку (заборавила, и кад сам већ хтео да појурим Јана да то среди, открио да имам права да то сам). Неки деелелови и ефелелови се закључају кад се инсталише, а више нам ни не требају, тим смо изокола крпили брљотке у старијим Пенџеријима или шта је фалило у фоксу, па ћемо преконфигурисати лансер. Код лансера је згодно што прво ископира Федс у локални привремени директориј па га тера одатле, а онај егзе на серверу не користи нико (и не закључа га), па можемо да га заменимо било кад. А из локала је ионако много бржи - диск је бржи него кабл плус серверов диск.
Лора, наравно, опет вришти како је и данас нешто за СФБЦ јако хитно.
Суез тера препис из дебеефова на Ескуел на свом лептопу, у хотелском предоврју, траје летњи дан до подне. Већ је завршио и пицу у пиво а оно још тера. Четири године података, Норман шацује на четири сата.
После сам сео са Лором у заједничку сеансу да негде нешто урадимо. Уобичајено срање, она у Саскачевану, ја у Вирџинији, качимо се преко сервера у Холандији на клинички сервер у... ко зна, ВБ, Ирској, Белгији.
Двадесети. Јавља ћале да га је таксиста питао за мене. Аха, један из VIII2, мали је град. Из мог одговора, „јутрос је свануло ведро, испратио сам Лену на викенд у Јогавилу (нека обука у неком ваљда хотелу код Еберга, у склопу тог курса за тренере), и било је ведро, без облачка. Сад за ово сат ипо пролетели неколико пута, засејали небо и ево сад је облачно. Има влаге у ваздуху доста, и штогод да баце биће семе да се кондензује око њега. А бацају свашта, у лабораторијама које имају петљу & стискавац да испитају седимент кажу да су налазили углавном баријум, и којекакав отпад - лекове за смирење итд. Било шта да се самеље довољно ситно и баци, има да кондензује влагу око себе. Разликује се од нормалних авионских трагова по томе што се ови разиђу за минут-два.
А зашто то раде, не говоре. Терају своје и праве се блесави. Неки су снимили да су то натови авиони, бели, без ознака. Денис Кучинић, гувернер једне од држава (и једини поштен кандидат на прошлогодишњим изборима, зато је нестао још током загревања за главну трку), је поднео предлог закона да се то забрани - није ни стављено на дневни ред. Уосталом, видим по фотографијама да то раде по целом свету. Раја углавном ни не примећује.“
А онда на пепепеју будем напичкан као заверетичар (нова реч!), јер су ти дуги трагови што се размазују преко неба природна појава. И онда приметим да је то одувек била природна појава последњих пешес година, на старијим фоткама их нема, у старим филмовима их нема. А и Руси има да поцркају масовно, тамо их (оверио на Панорамију, тамо има фотки од сто хиљада чланова) ни данас нема, то није природно, ко зна шта им раде.
Ендер има два мотоцикла :). Један је пазарио од зараде на препродаји једног трећег мотоцикла, а онај што је добио за фрај сад лицка да га прода.
Иначе, онај посао што је имао, дао је отказ. Ем је плата била мизерна - 7$ на сат, што се добија за превртање хамбургера, ем је добијао да ради само девет сати недељно (од обећаних 30), ем су му и тих девет били нацртали баш у суботу кад му је ту Ејмили. Газда није у послу зато што то воли да ради, или што хоће да има успешну фирму, него да што брже извуче паре, а понаша се као Кир Јања - није важно колико ћу имати штете, само да не потрошим.
Данас опет кува сапун, али ће да замеси и неке алге па да буде сапун за мршављење. Увек замеси нешто - у прошлој тури има цимета. Направила је и по неком другом рецепту, за прање веша. То се онда таре на треницу и осуши, па се раствори са нечим (знам да иде боракс и нека пераћа сода - нешто са калијумом) и добије се детерџент за машину. Каже, песма. Ови куповни детерџенти можда неком боље миришу (мени не - не могу да опстанем уз гондолу где се то продаје, не мож да се дише, прејако је), али ово боље пере. Оно гаће испадале нешто онако мало сивкасте, на фармеркама никад да сине памук бело тамо где се истањило, све нешто шмрљаво. Ништа без своје производње.
Е, навадили смо се на чатни. То је неки индијски рецепт, читали смо код Рушдија ал' нисмо знали шта је. Нешто на пола пута између пекмеза, соса и туршије. Узели смо две три феле у оном корејско-латинском дућану, но они не набављају ново а нама понестаје - ипак је то бочица као за кечап. Извади она индијски кувар, нађе рецепт, купимо два плода манга и скува она то. Дивота - пекмез од манга, закишељен некаквим сирћетом (да ли је оно купиново сирће или јабуково, не бих знао), па још заљућен целом кашичицом** алеве паприке и нешто туцане за сваки случај. Изашла скоро цела тегла - или колико већ, немам више представу јер се брзо празни.
----
* неким чудом сам слику нашао и даље, након седамнаест година, на //4.bp.blogspot.com/_4f1De1zyywQ/Sjk65ADUo6I/AAAAAAAAADU/wIzCmWhdZg0/s1600-h/ - ал' нека. За сваки случај, ово сам ископирао себи.
** америчка чајна кашичица, отприлике једна ипо наша кафена
